(„Sabo je stao“, Oto Horvat, 2014, Agora)
Bes ne uzvisuje, kao ni patnja što ne uzvisuje,
pojavljuje mu se ta misao jednog dana, ali ljubav da.
Pisati na temu mrtve drage, s tako bogatom i sadržajnom istorijom tog književnog motiva, nije lako. Šta god da podstakne pisca na to, činjenica je da se suočava sa zastrašujućom književnom tradicijom i jednako zastrašujućim pitanjem: nije li sve već napisano? Kad se susretnemo s knjigom koja nam pokaže da nije, obradujemo se kao kad, na svom ličnom putovanju, naiđemo na mesto za koje odmah znamo da je zapravo naš dom. Upravo je takav roman „Sabo je stao“ Ota Horvata.
Takođe, stara tvrdnja da su ljubav i smrt u stvari jedine teme umetnosti odavno se smatra prevaziđenom i oveštalom, ali, gle čuda, u praksi opstajava, uporno, do dana današnjeg.
A. je umrla i Sabo je stao. U te dve proste rečenice smeštena je fabula ovog romana. Sabo je stao pred smrću svoje drage i pred neznanjem kako dalje da živi. Pošto je pesnik, odlučuje da piše o tome, ali ni to ne zna kako, veliko mu je „razočarenje i to što sada mora definitivno da prizna sebi da nije Orfej, ni neko njemu sličan, nego samo poeta minor survan u ambis sećanja i tuge“. I stoji tako, zatravljen, pred enigmom kako da piše o smrti kad „on nije video smrt, nego u bolovima sporo umiranje žene koju je voleo“. I uspeva u tome, sporo, mučno, pošteno, s ukusom i merom, iz slike u sliku, iz poglavlja u poglavlje.
Ovo nije knjiga o onome posle smrti, o onima koji ostaju, o žalosti. Da je takva, bila bi nam dosadna, ma koliko njen autor bio darovit, i došli bismo do pesimističnog zaključka da je odista već sve napisano. Kako, dakle, Horvat piše o smrti? Na jedini način dostupan živima: pišući o odsutnosti, i to s dvostrukom ekspozicijom – o odsutnosti same smrti kao nesaznatljive i o odsutnosti ljubavi. Time se paralelno, i nimalo podređeno, na pozornicu romana uvodi i tema ljubavi.
To „prisustvo odsutnosti“ Horvat postiže jednostavnim postupkom pripovedanja u negativu, što je ne samo njegov izbor, kao zrelog pisca osetljivog na formu, nego i pogodak u metu, jer se o smrti, a počesto i o ljubavi, može pisati samo tako, kao o gubitku. Na mikro planu teksta, on to čini filigranski precizno, bez suvišnih ukrasa.
Kad u jednom poglavlju, u Sabov kupe ulazi visoka časna sestra i predstavlja mu se na nemačkom kao Ulrike, suočen s iznenadnim otelovljenjem vere i spokojstva, on na trenutak „strahuje da će Ulrike započeti razgovor o religiji i veri, i da će on na ovoj kratkoj relaciji od Augsburga do Beča biti izložen katoličkom ispiranju mozga i razmišlja kako da ga izbegne“. Redovnica ga, međutim, samo pita odakle je i čime se bavi. I Saba iznenada obuzima „nepoznata i neobjašnjiva“ želja da joj ispriča kako je prvi put video užas i posumnjao u „božju dobrotu i dobre namere“. Horvat zatim kaže: „Međutim, i to je nevažno jer na kraju ne započinje priču o tom ranom jutru krajem oktobra…“ U radnji romana, Sabo NE započinje priču, ali Horvat nastavlja da je pripoveda nama. Takav jednostavan obrt povezivanja različitih dimenzija možemo identifikovati samo kao manevar vrhunskog stiliste koji se motivom odsutnosti poigrava i na tom nivou teksta.
Očigledniji primer ove pripovedačke tehnike je naratorova devastiranost kada „ne može da veruje ali sve češće sumnja da je propustio da joj ispriča“ jedan važan događaj svog detinjstva, „i to ga još više ispunjava očajem jer pomišlja šta sve ona njemu nije stigla da ispriča“.
U jednom od poglavlja pred kraj romana, narator navodi bibliografsku listu A-inih knjiga. Svakog Horvatovog čitaoca najpre zaintrigira mentalni svet žene za kojom sad i sam traga, pa nastoji da ga rekonstruiše u toj jalovoj potrazi. Samo takav čitalac voli i razume Horvatov roman. Odmah potom sledi utisak koji ostavljaju knjige na polici kao ostavljeni, usamljeni predmeti, gotovo nalik i samom zaustavljenom Sabu. Ali ni tu nema predaha, prisustvo odsustva konačno nas udara belim ormarom s njenim stvarima (koji se on ne usuđuje da otvori), zakucavajući klin u neizbežnu asocijaciju kovčega. Sve je tu, samo nje nema. Odsustvo je neopozivo.
Najzad, čini nam se da zapravo nema ni njega, Saba. Menjajući gramatička lica naratora (ja/ti/on), Horvat nam dočarava kako Sabo obilazi oko sebe u nastojanju da se pronađe, da prestane da bude imitacija, u šta su se pretvorili njegov život i njegova svakodnevica. Na jednom dubljem nivou, piscu ovo omogućava stanoviti otklon od suve ispovedne proze.
Ovaj roman nevelikog obima iznenađuje brojem poglavlja i njihovim naslovima, koji predstavljaju pravi pesnički zahvat u pripovedanju. Njihova značenjska veza sa tekstom na koji se odnose obuhvata semantičku zgusnutost stiha, reference iz književnosti, filozofije i slikarstva, ili potresni sažetak onoga što sledi.
Tekst u celini takođe obiluje takvim referencama i, ako mene pitate, odgovoriću vam: da, volim i cenim obrazovanje, znanje i metatekstualnost kao književno traganje za originalnim. „Sabo je stao“ u tom smislu predstavlja osveženje od trenda književnih dela s elementima popularne kulture, ili sirove poetike patetičnog nihilizma i navodne demistifikacije dobrog i lepog kroz pornografiju, ironiju i humorističke dosetke. U ovoj knjizi nećemo naići ni na junake iz stripova, niti pak na raskrinkavanje bolećivosti i sentimentalizma. Ali nećemo naići ni na bolećivost i sentimentalizam, na ono što sam Sabo u romanu naziva „cimetom začinjeni metafizički bućkuriš“. Preispitujući se pred smrću voljene i životom koji mu predstoji posle ove stanke, Sabo nas uvodi u svet sopstvene duboke intime i njenih senki. Ipak, obraćajući se A, on se ne obraća sebi, kao što se u jednom trenutku u knjizi pribojava. U tome i jeste najveći kvalitet romana – on se neprestano obraća njoj, sadržajima koji se dele samo s voljenim bićem, i upravo zbog toga, zbog tih darova praznini, njeno odsustvo nam je nepodnošljivo.
Utoliko Horvat, pišući o smrti voljene žene, rehabilituje ljubav kao živodajnu silu, u eri kad je neprestano nastoje svesti na fiziologiju i biologiju. Verujem da ne postoji čitalac kome nisu znane autobiografske činjenice u podlozi ovoga romana. Međutim, uvlačeći ga u svoj vrtlog, roman već od prvih strana svojim umetničkim kvalitetom postiđuje čitaoca zbog tog nevoljnog voajerizma. U donošenju vrednosnog suda, čitaocu na um padaju pridevi kao što su: „otmeno“, „duboko“, „potresno“ i „lepo“. Gotovo klasično, iako prožeto beznadnom teskobom savremenog čoveka pred licem ništavila. Stoga je za nas, svoje čitaoce (a nadajmo se i za Saba), Horvat preselio A. tamo gde obitavaju Beatriče, Laura, Lenka, Euridika, Sofi fon Kin i ostale pletisanke.
Na kraju, hteli ne hteli, moramo se suočiti sa istinom da književnost ne može pobediti smrt, kao što ne može ni zaustaviti tenk. Međutim, kao što je primetio Šejmas Hini, mada nije praktično delotvorna, to još ne znači i da je nedelotvorna, da bi odmah zatim dodao kako u svakom slučaju veruje da može biti iskupiteljska i možda iluzorna koliko i ljubav. Oto Horvat nam je pokazao da je književnost još uvek nezamenljivo ljudsko utočište.
