Kako si lagan postao, tata!
Nikada mi ne bi palo na pamet da ću moći da te podignem samo jednom rukom i da te ponesem na jednom ramenu. Sa crne kese visilo je parče belog papira, na njeme je stajalo nekoliko cifara koje su pripadale tebi, kao jedina stvar koja te sada razlikuje od drugih što su imali istu sudbinu da se tako lagani vrate u domovinu koja im više i nije potrebna
Pričaj, tata, govori! Reci mi barem jednu reč! Pusti glas i kaži mi zašto ti je trebala ta domovina, zbog koje si postao tako lagan?! Zar ti nismo bili dovoljni mi?! Nije ti bila dovoljna mama koja se brinula o tebi, postavši skoro poput monahinje nekog svetog hrama, zavetujući se poput najposvećenije vernice nekog proroka i potčinivši se poput najponiznije sluškinje nekog duhovnog vođe?! Zar ti nisam bio dovoljan ja kome si bio uzor u svemu što sam radio, u svakoj reči koju sam izgovorio?! Nije ti bio dovoljan grad koji te je primio raširenih ruku, čije ulice su ti milovale korak svake rudne zore i svakog večernjeg sumraka?! Zar nismo mi bili tvoja domovina, ili se ona nalazila negde na nevidljivim nebeskim visinama koje ja niti sam mogao niti mogu uopšte da vidim?!
Dok te nosim na leđima, prisećam se onog vremena kada nisam imao više od dve godine i kada si ti mene nosio na ramenima i šetao me ulicama i gradskim parkovima, ili pak zelenim poljima tvog rodnog sela i oko dvorišta dedine kuće. Brisao si mi usta i lice čim bih se uronio u slatkiše koje si mi stalno kupovao, čak i onda kada ja to nisam želeo. Pratio si me kad god bih uspeo da ti pobegnem kroz vrata. Ah, kako mi je godilo da te gledam kako trčiš za mnom! Obradovao bih se, istopio bih se od sreće, kada ne bi uspeo da me uhvatiš, iako bi mi prišao tako blizu da si jednim pokretom ruke mogao da me zgrabiš. Tako veseo, radovao sam se svojim pobedama koje sam ponosno prepričavao majci i dedi koji su me voleli koliko i ti. Sećam se kako mi se, već naredne godine, više nisu dopadale te trke jer sam počeo da podozrevam da si mogao da me uhvatiš u tren oka, ali si se namerno pravio kao da ne možeš da me stigneš, samo da bi izazvao moj smeh. Sviđalo mi se da me nosiš na ramenima gde god bismo krenuli, osim kada smo išli kod doktora, sa ogromnim naočarima, jedino kod njega, čiji lik mi je postao poput babaroge. Mrzeo sam ne samo njega, već svakog lekara. Nisam mogao da istrpim onaj miris lekova kojim su odisala ta mesta. Nisam mogao da istrpim one nemilosrdne igle koje su mi tako hladnokrvno ubadali u telo. Postali su mi košmar oni vražji špricevi kojima su me probadali skoro svakod dana. Mama mi je rekla kako je par puta mislila da ću umreti u onoj uskoj ambulantnoj sobici koja se za mene pretvorila u klanicu koju nisam želeo ni da vidim, ali si me ti stalno vodio tamo jer nisi podnosio ni najblaži simptom neke bolesti.
Sviđali su mi se oni trenuci kada sam napunio četiri godine i ti si me vodio u kafanu sa tvojim prijateljima. Podsticao si me da im kažem kako se zovem, a oni bi me pitali čiji sam i ja bih im ponosno rekao tvoje ime. Vraćao bih im milo za drago kada su pričali da ti nisi onakav kako sam ja mislio. Kako su se slatko smejali kada bih im rekao da su takvi oni sami, da imaju kriv nos, da im je trbuh debeo poput dedine košare na selu, da njihovi sinovi pišaju u krevet dok ja sâm idem u toalet. Kako su samo bili dragi i radosni ti izlasci s tobom i ne mogu se tako lako izbrisati iz sećanja.
Sve se srušilo jednog dana kada si se vratio kući ranije nego obično i rekao mami da više nećeš ići na posao, ne zato što ti to više ne želiš, nego zato što te oni više ne puštaju. Rekao si joj da ćeš od sledeće sedmice krenuti negde daleko, u neku zemlju gde ti niko neće reći da ne možeš da radiš. Nisam te video kada si otišao jer si krenuo na put kasno noću i nisi hteo da me budiš. Mama se ne seća jesi li me poljubio u čelo jer tvoj prijatelj sa autom nije smeo dugo da te čeka, ali se seća da si ušao u sobu i pokrio me ćebetom, debelim i narandžastim,jer sam bio otkrivenih leđa i zamolio je, iako je to bilo veče početkom septembra, da me čuva od večernje zime.
Često su nam stizala pisma, ispisana tvojim krasnopisom koji sam mesecima pokušavao da iskopiram. Bio sam odlučan da svako slovo pišem kao ti. Stizale su nam razglednice, jarkih boja, koje sam čuvao kraj sveski debelih korica koje si mi slao, a koje su se razlikovale od onih što su se mogle kupiti u našem gradu. Hvalio sam se njima pred svojim drugovima iz razreda. Stizao nam je i tvoj glas sa stričevog belog telefona, poluizbledelih tipki, koji je visio na zidu hodnika njegovog stana, dvostruko većeg od našeg. Stizalo nam je sve od tebe, ali ti sâm nam nikada nisi došao, tata.
Prošlo je osam punih godina otkako nisi pozvonio na vrata našeg stana. Ja sam napunio četrnaest godina, a ti me nisi gledao kako rastem. Rekli su nam da si se vratio u zemlju i da si u nekom selu duboko u planinama jer ne smeš da dođeš u grad. Rekli su nam da si odlučio da nam doneseš slobodu i da nas izbaviš straha od uniformisanih koji nisu govorili kao mi. Hteo si da se osvetiš onima koji ti nisu dali da radiš, koji su te progonili i razdvojili te od nas. Mama nije mogla da veruje da si ti, tako miran i osećajan, mogao da uzmeš oružje i da ga uperiš u bilo koga, dok sam se ja svakodnevno mučio kujući planove kako da dođem do tog sela i da te vidim.
Završio se rat. Mama i ja smo krenuli putem zbega, najlakšim putem koji nam je doneo spas. Došla je i sloboda, ali tebe nigde nije bilo. Čekali smo dva meseca nakon rata da se pojaviš u našem stanu i radovali smo se zbog tebe u tim danima pobede, ali ti kao da nisi bio živ, nisi nam davao nikakav znak, sve dok nismo čuli da si zarobljen i da se ne zna u kom si zatvoru niti u koje mesto su te odvezli.
Svake noći sam te sanjao kako visiš glavom naniže sa plafona neke mračne sobe, nogu i ruku vezanih nerazmrsivim užetom za neku staru gredu, dok te trojica ogavnih policajaca s divljim izrazima lica nemilosrdno tuku. Kad god bi bolno zaječao pod njihovim snažnim udarcima, oni bi padali u ekstazu zadovoljstva, gromoglasno se smejući. Radovali su što su zarobili nekoga ko se usuđivao da im uzvrati metak. A kako bi uvećali svoje zadovoljstvo i radost, celog su te obnažili i tukli te još ljuće, svom snagom koju su imali. Celo telo ti je bilo krvavo, a usta ti nisu tražila ništa sem vode, ali nemilosrdni kakvi su bili, nisu hteli ni da čuju i žeđ si mogao da ugasiš samo kapima svoje krvi sa čela i nateklih obrva. Sa tvog tela curile su kapljice i natapale tu mračnu sobu, puneći njeno sivilo crvenim flekama. Te noći su bile tako pune nemirnih snova, da bih izgubio razum da majka nije bila kraj mene.
Mama i ja smo te godinama tražili. Nema koga nismo pitali, nema traga koji nismo pratili. Hteli smo da nađemo mesto odakle si nestao. Iako smo proveli celu deceniju u slobodi, za koju si se ti žrtvovao, još smo gajili nadu da ćeš se jednog dana vratiti živ, da ćeš nam jednog dana iznenada zazvoniti na vrata, ili da ćeš bez buke ući unutra u kasnim satima, onako kako si odatle i izišao da se nikada više ne vratiš. Nadali smo se nepokolebljivo, sve dok jednog dana nismo dobili vest da je pronađen tvoj leš, kosti sada nosim na leđima, zamotane u ovu crnu kesu.
