ZNAMENJE
***
danima su doseljavale, slamčicu po slamčicu, grumenčić po grumenčić. komšije su rekle ‒ to ti je veliki berićet, samo što usraše sve živo. prijatelji pisci su rekli – kuću kućom čine lastavice. a ja sam znala da znakovi ne postoje: to se samo naš um tako naknadno igra, porađa iz svega neki smisao. svejedno sam upijala kliktavi aeromiting glatkih tijela, smijala se njihovoj ćelavoj djeci, pohlepi tih ustašca širih od malih glava. važno sam milovala svoj stomak i čula sebe kako džaram ognjište, bacam koščice, čitam oblake i govorim – to život konačno stiže u našu kuću. i bila sam u pravu.
***
probudila me gromoglasna praznina gnijezda. komšije su rekle – lasica, šta ćeš, i slegnule ramenima. pisci su pitali – da nisu ranije odletjele? a ja sam tražila makar tragove/perje/krv. krv sam našla među svojim nogama. boljelo je duboko, svrdlalo spiralno i dugo. onoj garavoj budali sam zadnjom snagom nekakve stare krpe nagurala u usta. htjela je da tuli nekim teškim neizdrživim glasom kakav nikad ranije nisam čula. plakala je neutješno za pticama, ramena su joj se tresla. morala sam je čvrsto svezati u sebi duplim čvorom. mislila sam – sva sreća pa sam joj dobro zapušila glupava usta. mislila sam – kakva sreća u ovom svemu pa ja ne vjerujem u znamenja.
