(odlomak iz neobjavljenog romana)
Prva svetska vojna, ta surova i golema mesarska klanica podivljalih i pomahnitalih Evropljana koja je istočila reke blatne krvi i more izmesarenih mrtvaca – svršila se koncem godine besudne i varvarske – 1918. I Frau Europa – ta prevejana i postarija furiozna gospoja sa opljačkanim i otetim prstenjem od žutoga i beloga dvadesetčetvoro-karatnog zlata na prstima svojim debelim, i ogrlicama bisernim, dijamantskim i brilijantskim, oko vrata svoga beloga, plemićkog i negovanog – u svojoj je „boemskoj” rapsodiji odmah, na štiklama, kao kakva šiparica, bezglavo, uživajuće, i razuzdano pohitala u stare provode, lumperaje, te alkoholizirane balove i bankete, u kazino, kavane i bordele – a sa čašom punom, naravno Perrier–Jouët 1811, najskupljega šampanjca na kontinetnu, u ruci, dakako, da se veseli i igra, opija i bahanali, da lumpuje i terevenči, to jest da – pijanči i šenluči uz meksički sombrero na glavi i italijanski kavijar na jeziku; i uz grofovske i dvorske obede što je masnim prstima čerupala i trpala u usta svoja: pohovanu srnetinu, pečene prepelice, pečenu piletinu u medu, šljive punjene sirom u slanini, krempite sa cimetom i šampite s marcipanom, žderala je i cugala Frau Europa i lovačke medveđe šnicle, i praško pivo, i pečene goveđe grudi, i smuđa filovanog orasima, gemišt, jagnjeće i praseće bifteke sa belim i crnim lukom, i dakako – mađarski gulaš! Pušila je gospođa Evropa punim plućima u „slobodnom zraku” i kubanske tompuse – Cohibu Esplendidos i Partagas – te se nalivala francuskim konjakom, Courvoisierom, a više Martellom, a sve to – je li – da proslavi kraj rata i novi život versajski! Do nogu poraženi militaristički srednjoevropski nemački Rajh – Germanija Kajzera Vilhema II, vidala je, istodobno, svoje bolne ratne rane i teške porazne ozlede, onako – kako to samo utuljena mačka može nežno i samosažaljivo lizati svoje povređene šape. Ali u jednom nemačkom velelepnom gradu, jednoga tmurnoga i memljivoga dana, osnovana je – jedna politička partija – i jedan posve slučajni, neobični, i osobit čovek, sudbonosno i fatalno postojano biće prikovan za kratak „život” ove nove germanske političke tvorevine, što je svet – naravno, nekoliko godina docnije – zakovala u crno.
Gospon Ginter Badenski beše običan činovnik, nameštenik, dobrodržeći uglađeni gospodin osrednjega rasta i guste crne kose (iz koje su ponegde štrčale sede vlasi), od svojih trideset i šest godina, uposlen kao blagajnik, čistač, zapisničar, glasonoša, arhivator, i još štošta, u malobrojnoj i tek osnovanoj Nemačkoj radničkoj partiji, potonjoj – Nacionalsocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji (NSDAP), koja na svom osnutku, doista, kao kakva najobičnija udruga beskućnika i pukih siromaha, nije imala osobito nikakvih novčanih sredstava da plaća platom pristojom zapisničara, kurira, čistača i blagajnika ponaosob, te je gospon Ginter Badenski – ovaj držeći, gospodski i viđeni nemački građanin, dragovoljno pristao da obavlja sve te mukotrpne i odgovorne poslove, i naporne „partijske” dužnosti – za sveukupnu mesečnu platu od: stotinu i dvadeset nemačkih rajhsmaraka! G-din Ginter Badenski bio je, dakako, poštenoljudski zadovoljan svojom zaradom i nije preterano i fatalno-alavo spram para kukao, te cvileo uglas da nema ni za hleba. Bio je to skroman, razborit i pošten čovek – ali i veoma neobična i osobita ljudska pojava – u svakome smislu. Naime, bio je Ginter Badenski otac troje dece, trojice sinova koji su izgledom i glasom bili pljunuti on: Gintera mlađeg – koji je imao riđu kosu poput nordijskih Vikinga iz ranog XI stoleća, zatim Hermana – koji je bio zanesenjak spram španskih pikarskih romana u stilu Matea Alemana i Fransiska de Keveda, te najmlađega, Alberta koji je bio tako vraški ćutljiv, povučen i ćudoredno miran da bi mu i svetogorski monasi na Atosu posigurno pozavideli na asketskim životnim navikama. Ginter mlađi beše star osamnaest, Herman šesnaest, a Albert je imao tek četrnaest navršenih godina – a bio je tako naočit, razborit i ozbiljan kao da je podosta stariji od svoje uveliko postarije braće. Bio je Ginter Badenski oženjen pruskom lepoticom Helgom Klajn, deset godina starijom od njega, a dotična je, dakako, bila i dalja rođaka slavnog davnašnjeg germanskog i pruskog kancelara i generala: Ota Eduarda Lepolda fon Bizmarka, što ona, uopšte, za čudo Božje, nije ni znala. Svoga oca miroljubivi gospodin Badenski nije upamtio, kao ni materu rođenu, jer su ga dotični bajni roditelji njegovi treći mesec po rođenju njegovom ostavili, kao kakvu gluvu mačku iliti bolesno štene bez jedne šape ili oka, ispred velelepne bavarske gotičke građevine iz poznog XII stoleća, to jest ispred ulaza u minhensku Katedralu Sv. Petra, i to – zamotanog u tri sloja Kaiser Zeitungena (zvaničnog glasila Slobodne Države Bavarske, te novina osobito ogromnih dimenzija a koje su štampane na, reklo bi se: oko dvadeset do dvadeset pet strana, a u nekim osobito vanrednim slučajevima i okolnostima, na Kajzerov imendan, recimo – 27. januara – broj strana ovoga uglednog lista iznosio bi sveukupno: trideset, sa mnogim dodacima, ali ni u kom slučaju broj stranica ovih novina nikada nije prelazio preko trideset). Bio je, doista, tako surovo mali i nemoćni Ginter ostavljen na hladnoj minhenskoj bazaltskoj kaldrmi bez ikakve poruke, pisamceta iliti, pak, parčeta hartije sa bilo kakvim bitnim podacima o sebi. Bio je mali Ginter – ipak detence, ali toga jutra, toga mračnog i dosadnog jutra, tako beznadno mračnog i tako beznadno dosadnog jutra, kada su ga otac i mati ostavili, nije se mali i sićušni bebac Ginter razlikovao od najobičnije nemačke polubele vekne ražanog hleba, nekog pseta iliti mačke na ulici, ili goluba – dok se tako bedasto smrzavao tako besudno ostavljen na hladnoj i memljivoj minhenskoj kaldrmi koja jeste bila dom, te korzo pun hrane, semenki, mrvica hleba i kifli za mnoge minhenske pse, mačke, golubove, vrapce, veverice i pacove – ali, svakako, ne i za odbačenu neokupanu novorođenčad, što u svom kmeku – svakog živog umeju ganuti.