bulevar
bulevarom revolucije
marširaju noge
na visokim potpeticama
udaraju o beton
dok brojim pločnike
malo bacam pogled
na nebo
bulevarom revolucije
hodaju psi i mačke
pečeno kestenje
i plastične kese
na jednom stepeniku
ispred izloga
sedi žena
ima svetlu kosu
i bele pocepane papuče
gleda u daljinu
tiho priča sa sobom
bulevarom revolucije
nema revolucije
samo banke i butici
i poneka pekara
u jednoj sam kupio kiflu
i vratio se da kusur
ostavim ženi ispred izloga
bulevarom jedne revolucije
koja je pojela samu sebe
i svoju decu
i njihovu decu
i njihove unuke
gledam u nebo
izgleda da se
sprema neko nevreme
hodam i čekam da
neka nova kiša
spere ovo sve
kad
kad malo bolje razmislim
shvatim
da je moja glava
samo jedna mračna
bioskopska sala
u kojoj su sva sedišta
numerisana
samo za nju
zaboravljam
zaboravljam lepe stvari
pet vrabaca oko bare
devojku sa belim cvetom
u crvenoj kosi
dok prelazi ulicu
i smeje se
gleda u prste
jutro koje ne žuri
klupu u parku
ispred zgrade
zaboravljam
najdublje mesto
u šumi
nema ničega
osim buke vodopada
i trulog lišća
koje se raspada
pod nogama
zaboravljam
labudove na reci
vetar između zgrada
njena bosa stopala
prste koji uznemiruju
površinu vode
dok sedi na doku
i tople ruke
dok me grli i kaže
nisam spremila ništa
ali snaći ćemo se
daleko
prsti moje žene
dodiruju moje lice
koje se ljušti
kao pomorandža
i osećam kako se
pri dodiru raspadaju
njene ruke su bile nežne i meke
a sada su kora drveta
dok sedim udobno zaglavljen
u našem starom trosedu
te su ruke malopre
ispeglale košulju
koju ću sutra obući
za sastanak
naše nerođeno dete
spava u krevetu
i sanja vetrenjače
naš mrtvi pas
spava snom pravednika
ne volimo se
bar ne kao pre
kada se nebo cepalo
i prosipalo
i kada smo vodili ljubav
na svim mestima
na koja smo dospeli
sa stola me gleda
puna pepeljara
iz kuhinje miriše
savršen ručak
iz šerpe njene majke
ali ne miriše tako dobro
kao ručak moje majke
naši kućni prijatelji
nas posećuju često
i misle o nama sve najbolje
isto kao i mi o njima
smejemo se
pijemo neka fina vina
njene nežne ruke
počinju da me dave
ne uspevam da se odabranim
gubim vazduh
čujem snažan zvuk i prasak
budim se i vidim sat
koji se razbio
shvatam da tu
nema ničega
osim pune pepeljare
rekoh sebi
moj bože
kakav savršen dan
za dati otkaz
i pobeći negde daleko
limbo
sve biće u redu
kaže gospođa
na poslednjoj
stanici metroa
sa iskrzanim lakom
na noktima
kojima skida
otpalu trepavicu
ispod oka
dok zima bruši
četrnaesti podeok
ispod nule
nabacujem
svaku novu godinu
kao korbač
sve biće u redu
kaže proleće u novembru
prihvatam poraz
kao mornarsko uže
i vežem oko sebe
grlim svoje strahove
kao kućne ljubimce
još uvek
pod rukom osećam
njena glatka kolena
i kosu do ramena
koju je u sedamnaestoj
odsekla
sve biće u redu
prevrćem jezikom
ostatke od doručka
moje bivše devojke
rađaju tuđu decu
moja bivša ulica
nestaje među rupama
moji dobri drugovi
postaju nečiji očevi
tamo gde sam sad
sve se beli
poput krajeva
u predelu zalizaka
osenčenih kao azurna obala
ispod deblje pukotine leda
asfalt otkriva novo lice
građevinski radnici
na skelama dobacuju
nekim ženama
to su prvi vesnici proleća
gledam kako
se sve odjednom budi
samo ja polako nestajem
nevažno
sve je nevažno zauvek
gasim cigaru u
čaši od jogurta
na jednoj slici
nas je petoro
puniš pet godina
tu je torta
i baloni
smejemo se
umazanih obraza
na drugoj slici
mi na maturi
imam smešnu
košulju
skinuo sam leptir mašinu
da ne izgledam glupo
onda jedna pored jelke
držim prskalicu
smejem se
i debeo sam
sve je nevažno zauvek
samo nemoj da se plašiš
pukneš prstima
i evo nas ovde
nije strašno ako
padneš
i nije strašno
ako dobiješ batine
i nije strašno
ako te ostavi neko
niti ako izgubiš posao
strašno je
ako izgubiš sebe
u stvari
jebeš sve ovo
ako izgubiš sebe
