za Ivana Lovrenovića
u dubravama jedni za jejinu kažu da je sova, a drugi da
je kumra, ali svi se slažu da je to ptica koja najavljuje
smrt. kad jejina zapjeva na krovu nečije kuće, neko od
ukućana sutradan umire…
1.
Svitalo je i selom su se čuli pijevci.
„Ustaj…“
„Koja su doba?“
„Saće šes…“
Ajiša se diže i otiđe u banju. Iza zatvorenih vrata, najprije se čulo kako iskašljava: prigušen zvuk skupljanja sline u grlu, krkoljanje, pa onda pljuvanje u lavabo. Zatim mlaz mokraće koju je ispuštala u šolju.
Ibro je u međuvremenu ložio vatru u šporetu smederevcu. Iskrškao je jelovinu i pažljivo je složio na zgužvanu novinu, po vrhu stavio dvije tanje cjepanice, iz džepa izvadio upaljač, pa zapalio.
Miris vatre se brzo proširio prostorijom.
„Oka nisam sklopila“, reče Ajiša, uzimajući iz viseće tablu.
Ibro se na to samo nakašlja i, ogrnut kaputom, izađe vani.
Na tablu je stavila dva fildžana i kašičice. Onda je u šećerluk dosula šećera, pa kašikom u džezvu sipala mljevenu kafu. U međuvremenu je na šporetu proključala voda koju je Ibro pristavio čim je zapalio vatru.
„Mraz…“, reče Ibro, vrativši se u kuću s naramkom drva.
„Vidim ja hladno mi, a pokrila se s dvije deke i jorganom.“
„Jesam li ja govorio da se pokrije krompira?“
„Bogumi, što je nisi išo i pokrivo?“
„Ha…“, zavrti Ibro glavom.
Dok je Ajiša zalijevala kafu, Ibro uze daljinski i upali televizor. Ton je ostao pojačan od protekle noći i prostorijom se prolomi glas Jasmina Stavrosa. Ibro okrenu daljinski prema sijalici i, kad je konačno našao dugme, stiša zvuk.
„Pa đe si vidio mraz?“
„Eno u kanti pod olukom.“
„Pa je li koliko?“
„Nisam ga mjerio“, odbrusi Ibro i iz džepa izvadi kesu s duhanom.
Prstima je rastresao grudvicu stutkuljene škije i stavio je u ćat.
„Ne przni mi tuda!“, reče Ajiša dok kašičicom po šećeru u fildžanima stavlja kajmaka s kafe.
Ibro se nije obazirao, već je jezikom oblizivao rub ćata i prstima oblikovao cigaretu koju je napravio. Onda je pripalio i dvaput snažno povukao dim. Ne ispuštajući upaljača iz ruke, sa strane je gledao u žišku, provjeravajući da li se dovoljno crveni i treba li je dopaliti.
Prostoriju začas ispuni duhanski dim.
„Vrag te odnio, i tebe i škiju!“, reče Ajiša i u fildžane poče sipati kafu.
„Ču li je ti?“, ne gledajući u nju Ibro prozbori.
„Koga?“
„Čuj koga?! Jejinu!“
„Jok ja, bogumi“, reče Aijša i prinese fildžan ustima.
„A veliš, oka sklopila nisi? Hhh…“, opet je Ibro vrtio glavom.
Prostorijom se čulo srkanje kafe iz fildžana i stišani ton televizora na kojem je sad pjevao Alan Hržica. Ibro bi s vremena na vrijeme pogledao ekran, zadržao pogled nakratko, pa se vraćao debeloj cigareti koja je sporo dogorijevala u pepeljari.
„Pa oklen se čula?“, nakon što su malo odšutjeli upita Ajiša.
„S Omerove kuće, koliko sam se ja mogo orjentisati.“
„Ko kad i jes kukavac bolestan…“
„Hhh…“, izdriječi Ibro oči na nju, „Moraš ti odma…“
„Samo velim đe je čojek bolestan.“
„Šuti, šuutiii… Ne pričaj svašta!“, namještajući kaput na ramenima, Ibro je vrtio glavom i vrpoljio se na kauču.
„Pa ti si je prvi spomeno“, reče mu Ajiša.
„A ti odma moraš na jabanu? Ha? Svaka ti koca nosi!“
„Jesi li gledo krompiru?“
„Jok ja.“
Sad Ajiša ustade, skide jaknu s čiviluka na vratima, ogrnu se i izađe.
Ibro uze daljinski, pa pođe redom šaltati kanale. Tijelom se nageo malo prema naprijed i iskolačio oči na ekran. Još je bilo rano i na većini kanala nije bilo programa. Tek na nekoliko njih išle su reklame i Ibro ostavi na onom gdje su upravo hvalili kvalitetu Dormeo madraca.
„Je li smrzla?“, upita Ajišu koja se brzo vratila i sa sebe skidala jaknu i vraćala je na čiviluk.
„Otiđi pa vidi…“, reče Ajiša, ode do šporeta i ubaci cjepanicu.
„Svunoć je zavijala, a ti da je ne čuješ…“, ponovo Ibro poče o jejini.
Ajiša ništa ne reče, već u fildžan dosu kafe i promješa. S rubom fildžana oslonjenim na donju usnu, zagledala se u prazno.
„Ima li brašna?“, progovori Ibro kad vidje da ga Ajiša ignoriše.
„Ima nešto. Ali nema ulja i nema šećera“, negledajući u nj i preko volje odgovori Ajiša.
„Vidi šta još treba, pa da odem kupiti.“
Ibro je sad bio raspoloženiji.
„E, ne znam šta bi danas pravila!?“, nakon kraće šutnje, Ajiša kao da se oraspoloži.
„Ja bih najviše volio da skuhaš graha s geršlom.“
„Pa kupi onda i malo suha mesa. Ima u Frenje fina, šarena.“
„Je li smrzla?“
„Ko?“
„Krompira…“
„Ja ne bih rekla da jes, svaka klica se bijeli. Ma đe će se, bolan, smrznut…“
„Ne znam oklen ona tičurina vila? Mense učinilo da je od Omerove kuće…“
„Nalet je bilo!“
Među Ibrom i Ajišom nestajalo je one jutarnje mrzovolje i sad kao da su se željeli međusobno udobrovoljiti. Vatra u smederevcu se rasplamsala, šporet je tutnjio tako da su lagano podrhtavala prozorska okna i činilo se kao da negdje u daljini grmi.
„Neka!“, dreknu Ibro na Ajišu koja je lombrala sudima za sudoperom.
„Da čujemo vrijeme“, objasni joj dok je sjedala na kauč i o kecelju brisala vlažne ruke.
„Pojačaj još“, reče Ajiša.
Ibro ponovo okrenu daljinski prema sijalici, nađe dugme za pojačavanje zvuka i pritisnu. S ekrana se oglasi Zoran Vakula.
„Aha, evo Bakule“, reče Ibro, nagevši se prema ekranu.
„Mnoge ceste u Lici i Gorskom kotaru zatvorene su za promet zbog snijega, a ima ga i na Sljemenu, gdje je jutros izmjereno 18 centimetara.“
Ibro i Ajiša su sjedili i slušali.
„Jutros u sedam sati visine snijega u Hrvatskoj bile su sljedeće: Crni lug 4 cm, Delnice 10 cm, Otočac 1 cm, Plitvice 5 cm, Zavižan 11 cm.“
Vakula, kojeg je Ibro zvao Bakula, bio im je drag. Vjerovali su mu više nego ikom drugom na televiziji.
„Prema prognozi DHMZ-a danas se očekuje pretežno oblačno s kišom, a u gorju sa snijegom, uz stvaranje snježnog pokrivača. Glavnina kiše u unutrašnjosti će pasti u prvom dijelu dana, a u nizinama lokalno može biti susnježice.“
„Eto ti ga i u nas!“, trznu se Ibro.
„Na Jadranu, osobito u Dalmaciji, ponegdje izraženiji grmljavinski pljuskovi. Puhat će umjeren, do jak, sjeverni i sjevernoistočni vjetar. Na sjevernom Jadranu jaka i olujna bura, podno Velebita i s orkanskim udarima…“
„Treba krompiru pokrit. Nađi mi kakvih deketina“, reče Ibro Ajiši dok na televizoru smanjuje ton.
„Evo samo da mi se ovo graha obari“, ustade Ajiša i ode prema šporetu na kojem je u šerpi vrela voda.
Ibro iz džepa ponovo izvadi kesu s duhanom i stade motati novu cigaretu. Ajiša to opazi i odmahnu glavom.
„Jesi li smislila šta još treba iz prodavnice?“
„Uzmi malo salame, jedan kolut sudžuke i nešto slatko.“
„Strah me da ne smrznu cijevi i hidrofor“, reče Ibro, krešući smotanu cigaru.
„Nek, bogumi, mrznu! Šta ću him ja…“
„Murat svoj obložio stiroporom i pokrio dekom.“
„Pa da ne bi i ti?“
Ibro ništa ne odgovori, već dopali prigušenu cigaretu i snažno povuče. Oko njega se izvi oblak dima i on se zakašlja.
„Crknut ćeš od nje!“, ubacujući cjepanicu u šporet prozbori Ajiša.
„Nek jebem mater!“, Ibro ljutito skoči s kauča, prigrnu kaput i izađe.
Ajiša je procijedila obareni grah i šerpu s njim ostavila na kraju šporeta. Onda je uzela tepsiju, na dno kanula malo ulja, razmazala ga prstima, pa iz vajnika u nju prekrenula tjesto od hljeba. U šporet je ubacila još jednu, omanju, cjepanicu, hljeb prekrila salvetom i ostavila ga na stolu ispod sulunara.
„Evo Murat kaže sve voćke led odnio“, poče Ibro s vrata.
„Misliš li ti u prodavnicu ići?“, ne gledajući ga, dok je namještala jastuke na kaučima i zatezala prekrivače, reče Ajiša.
„U Omera se dimi iz odžaka, ali nema nikoga da izađe iz kuće…“
Ajiša malo zastade, pogleda ga, pa nastavi raspremati po kuhinji.
„Trebala si otić u njiha.“
„U koga?“
„U kenjca… Čuj u koga! U Omera.“
„Ne išla ga ja… Idi ako ti se ide… Ti si je čuo, nisam ja…“
„Hhhh“, ljutito Ibro uzdahnu.
S cigaretom u ustima, opet se digao i izašao vani. Ajiša ga, kroz zarošeno staklo prozora, vidje kako stoji ispred kuće i zvjera na Omerov čardak.
Ubrzo se vratio u kuću.
„Hoću li brašna uzimat?“
„Su čim ćeš ga sad gonit? Ima još, more koji dan…“
„A šta da zavali snijeg?“
„E, ne znam! Kako hoćeš… Uzmi mi mesa, ako ću ti grah praviti.“
Ajiša je u šporet gurnula još jednu cjepanicu, mašama progargašala vatru, ubacila hljeb i zatvorila pekaru. U ruku je uzela salvetu i sjela na šćemliju ispred šporeta.
„U Rupini, u Hrvata, sve cijevi popucale…“, spremajući se u prodavnicu reče Ibro.
Ajiša se, sjedeći pred šporetom, pravila da ga ne čuje. S vremena na vrijeme, pošto je vatra bila plaha, otvorila bi pekaru i okrenula tepsiju s hljebom.
„Dok se ja vratim, nađi mi te deketine. Eno, sve okolo zabijelilo, pada na Hrgudu. Eto ti ga noćas i u nas…“
Ibrin monolog je prekidala škripa federa u vratima rerne koju je Ajiša svako malo otvarala. On je hodao po kući stalno nešto zboreći, tražio je ceker za namirnice, provjeravao ima li u novčaniku dovoljno para, motao novu cigaretu, onu putnu, pogledavao je malo na televizor, malo na sat, malo prema šporetu za kojim je, njemu leđima okrenuta, sjedila Ajiša.
„Odo ja, a ti mi te deketine pripremi… I ne znam je li ono bila jejina ili mi se samo pričinjelo. Ne zbori nikom ništa.“
Ajiša se nije obazirala na starčeve riječi već je gledala u šporet i šutjela. Kad su se ulazna vrata zatvorila i kad je bila sigurna da je Ibro izašao, okrećući hljeb, tiho reče:
„Idi više, vrag te nije odnio…“
2.
„Šta ono Ibro stoji pred kućom?“, reče Omerova nevjesta Zijada, namještajući storu na prozoru. „Gleda vamo… Eno sad ode u kuću.“
Omer je ležao na kauču ispod prozora, pokriven do pod vrat. Ispod deke mu je virila samo velika glava na kojoj su se, od iscrpljenosti, jasno vidjeli i oni, inače mišićima prekriveni, dijelovi gornje i donje vilice. Disao je površno ali ubrzano, svako malo otvarajući usta. Tad bi se kroz kuću začulo kao da neko pljesne dlanovima.
„Bi li, babo, mogo išta jesti?“, upita ga nevjesta koja je sad nad njim stajala.
„Aaaa?“, Omer pogleda u nju.
„Bi-li mo-go išta pojes?“, ponovi Zijada glasnije i pritom se još primaknu starcu koji je na nju bio iskolačio upale oči.
„Je li jes?“
„Ja, jes! Bi-li mogo išta?“
„Jok, bogami…“, reče Omer, pa jeknu.
„Moraš nešto pojes. Rekla je doktorica da ti neće moć udrit inekciju kad dođu ako ne budeš jeo.“
„Jesi li izlazila na izvan?“
„Jesam. Što pitaš?“
„Ima li mraza?“
„Ima. Smrzla se voda u koritu pred kućom.“
„Jah…“, reče starac i zatvori oči. Na licu mu se tad ukaza bolan grč, potraja koji sekund, pa nestade.
Zijada je starcu namjestila jastuk i opipala mu čelo. Onda je s njega skinula deke, presložila ih, pa ga ponovo pokrila.
Starčevo tijelo je bilo mršavo i skoro beživotno. Kroz pidžamu su se ocrtavale ivice karličnih kostiju i činilo se da u njoj ničeg drugog nije ni bilo.
Dok ga je pokrivala, zazvoni telefon.
„Halo…“, javi se Zijada. „Ma isto… Neće da jede… Evo sad ko zaspa… Hoću… Dobro, hajde…“
Kad je spustila slušalicu, starac progovori:
„Ko je to bio?“
„Ramiz. Pita jesi li jeo išta…“
„A đe je on?“
„Na poslu, babo. Đe će bit…“
„Je li se dobro obuko?“
„Jes. Hošli da ti popržim jaje na mladu maslu?“
„Hajde…“, reče starac i ponovo zatvori oči.
Dok je čekala da se maslo na tavi ucvrlja, Omer je ponovo zaspao. Kao da mu se u plućima bilo nešto prepriječilo, u snu je disao površno i brzo, s vremena na vrijeme bi ispustio neki zvuk, nalik hrkanju, a onda, kao da bi disanje stalo, iz njega se ništa ne bi čulo. Zijada bi se tad okrenula i gledala u starca dok ponovo ne bi prodisao.
„Hajde, babo…“, stavljajući tavu i komad hljeba na stol reče Zijada.
„A?“, pogleda je starac umornim očima.
„Hajde da jedeš.“
„Ne mogu…“
„Moraš jes! Evo sam ti jaje popržila.“
„Hajde de…“, reče Omer i pođe se ustajati.
Zijada pomože Omeru da se pridigne, sa strana mu stavi po jastuk i primače mu stol.
„Je li mrzlo na izvanu?“, pogleda je starac.
„Jes, hladno je, samo što snijeg nije.“
„Jesi li krompiru gledala?“
„Evo, babo, krompire kraj šporeta. Jesmo li je jučer unijeli…“
„A ja… Je li proklijala?“
„Jes. Hajde, jedi…“
„Ovako ću ja“, odgurnu Omer viljušku, rukom odlomi parče hljeba i umoči ga u zlatnu mast u kojoj su plivala jaja.
„To je domaće, mlado maslo. Dala mi Munta Muratova.“
„Aha…“, reče starac pa se zakašlja.
„Hoćeš li vode?“, upita ga Zijada i krenu prema sudoperu.
„Ne treba“, reče starac i nastavi žvakati.
„Đe će ono Ibro s civarom?“, progovori Zijada zagledana kroz prozor. „A sigurno u prodavnicu.“, gledajući i dalje vani, odgovori sama sebi.
Dok je Omer jeo, Zijada je raspremala po kući. Zaključi da su stakla na prozorima prljava, zato uze krpu i stare novine, pa stade brisati okna. Dok je to činila, zavrćala je glavom pokušavajući vidjeti nebo. Komadić koji je stajao razapet između njihove i susjedne kuće izgledao je kao bijela krpa na štriku.
„Snježna hava…“, više za sebe reče žena, glancajući novinom prozorska stakla.
„Aaa nevjesta…?“
„Reko: ko da će snijeg!“, malo glasnije ponovi Zijada.
„Ima li vode?“
„Đe, babo, ima li vode?“
Starac zastade, kao da razmišlja, pa odgovori:
„U česmi.“
„Ima, babo… Jesi li žedan? Hoćeš da ti uspem?“
Starac ništa ne reče, već drhtavom rukom poče kupiti mrve hljeba što su mu ispale u krilo i slagati ih na hrpicu na stolu..
„Jesi li žedan?“, ponovi Zijada pitanje.
„Nisam.“
„Pa što pitaš ima li vode?“
„Je li smrzla pitam.“
Starac tad kao da se malo osmjehnu, pogleda u Zijadu i pođe da legne…
Zijada mu je pomogla da se smjesti u zgužvanu postelju i pokrila ga dekama. Njegova velika i samo kožom omotana glava virila je ispod pokrivača pod kojim kao da tijela nije bilo. Starac je ubrzo zatvorio oči i utonuo u onaj svoj polusan. Njegovo površno disanje ponovo je zašumorilo kućom.
Dok je sjeckala krompir i luk za pitu, starac je spavao. S vremena na vrijeme bi jeknuo i Zijada bi tad prišla bolesniku, malo odstojala nad njim, uvjerila se da je živ, pa nastavila s poslom.
Po sredini sobe je prostrla veliki bijeli čašaf i na njemu razvlačila jufku za krompiraču. U kući je bilo vruće od plahe vatre koja je tutnjila u šporetu, pa je jufka pucala i Zijada je svako malo negodovala: „U vražju mater!“
Taman što je ubacila pitu u pekaru, došli su doktorica i tehničar da daju Omeru injekciju za bolove. Starac, iako izmoren, smogao je snage da upita: „Kako ste prošli?“
„Kuda, dedo?“, primakla mu se doktorica i glasno ga pitala.
„Putem“, rekao je starac s onim osmjehom na licu.
„Pita sevet mraza“, uključila se sa strane Zijada.
„A to… Dobro, dobro… Dobro smo prošli“, odgovori doktorica, stavljajući mu manžetu da izmjeri krvni pritisak.
„Kažu snijeg svuda okolo“, reče tehničar tiho dok je doktorica mjerila tlak.
„A i u nas bi mogo“, odgovori mu Zijada i ponudi ga sokom.
„Hvala ti, nećemo ništa“, ljubazno odbi mladić.
„Jeste li za kafu? Ili čaj?“, nije odustajala Zijada.
„Ništa“, reče sad doktorica. „Idemo, imamo još nekoliko kuća za obići.“
Snijeg je počeo padati dok je Zijada ispraćala doktoricu i tehničara. Snježilo je sitno, lelujajućim pahuljama, pa je tehničar prokomentarisao da ih to vjetar donosi s okolnih planina. Ali čim su njih dvoje zamakli, snijeg je počeo padati brže. Pahulje su postajale sve veće i jedna je pala na Zijadino lice dok je gledala u nebo. Nekoliko ih se zamrsilo i u njenu, minivalom uvijenu, kosu.
„Pada li to?“, upitao ju je starac kad je ušla u kuću.
„Pada, babo, pada…“, odgovori Zijada i priđe pekari da okrene pitu.
„Je li se Ramiz dobro obuko?“, sad je zatvorenih očiju pitao Omer.
„Jes, babo, jes!“, reče Zijada okrenuta prema šporetu, nožem odižući smotanu jufku da provjeri da i odozdo nije zagorjela.
3.
„Nađi mi kakvu deketinu da kravu pokrijem.“
„Nemam, sve si odnio. Jedino moju da ti dam!“, odbrusi Munta.
Murat je sjedio za stolom i iz tanjira kašikom srkao čorbu iz koje se dimilo. U kući je bilo vruće i svi prozori su zarosili od čorbe koja se još kuhala na šporetu nad kojim je stajala Munta.
„De mi još malo uspi…“, odgurnu Murat tanjir.
„Pa moreš li bar sačekat da je zapržim?“, reče Munta, pa, pokretima punim ljutnje, uze prazan tanjir i ponese ga prema šporetu.
Murat na to ništa ne reče već uze daljinski i upali televiziju. Bilo je skoro dvanaest sati i na HRT-u su trebale početi vijesti.
„E šta ih više gledaš, kad vazda jedno te isto mlate… Odnio vrag i tebe i njiha…“, reče Munta, stavljajući pred njega pun tanjir.
„Da vrijeme vidim, jadna ne bila. Vidiš đe je nevrijeme svuđe.“
Vani je padao snijeg i, kako je bilo suho, po krovovima kuća se već bjelilo. Sa svih strana je bilo pritislo i činilo se da neće prestati dok sve ne zatrpa.
„Jesam li ti govorila da brašna kupiš… E sad ćemo gladovati dok se ne otopi.“
„Đe sam mogo po ovom ledu?“
„Kako je Ibro Ajišin mogo? Eno maloprije punu civaru namjernica proćera.“
Murat na te Muntine riječi zašuti, iz kašike posrka čorbu, u usta stavi rukom odlomljen komad hljeba, nasloni se u kauču, pa preko zalogaja reče:
„Pa nema nimalo brašna?“
Sad Munta preču njegove riječi, i on, kašike uronjene u čorbu, prebaci temu:
„Kaže mi Ibro da je noćes čuo jejinu. Njemu se učinilo da je s Omerove kuće zavijala.“
Sipajući zapršku u šerpu, Munta, jedva čujno, progunđa: „Đe nije s moje…“
„Šta kažeš?“, pitao je Murat.
„Nisam ništa rekla.“
„Već, ako umre, đe ga po ovom mrazu sahranit?“, nastavi Murat.
„Trebo si u harem, pa pokrit najlonom komad zemlje da vam bude lakše kopat“, reče Munta zajedljivo.
„E, ne more se su tobom ništa pričat!“
Dok su se njih dvoje prepirali, na televiziji su išle vijesti. Na ekranu su se smjenjivale glave zastupnika u Saboru. Među njima, Murat je znao jedino Pernara, kojeg je zvao Pervan. Svako malo bi pogledao prema ekranu, iščekujući vremensku prognozu.
Vani je snijeg padao sve brže, a s brzinom kao da je rasla i veličina pahulja. Brda okolo Dubrava se više nisu mogla jasno vidjeti, zrak je poprimio nijansu između bijele i sive, i činilo se kao da se čitav život najednom preselio u neki veliki oblak.
Murat je provirivao kroz prozor, jednim okom gledajući kroz rukavom očišćeno staklo, a drugim u ekran televizora na kojem je trebala početi vremenska prognoza.
Munta, vidno ljuta, skide sa šporeta skuhanu čorbu i poče raspremati po kući. Vraćajući jastuke na svoja mjesta na kaučima, roncala je dovoljno glasno da je Murat mogao čuti, ali ne i razumjeti.
Djevojka sa vremenske prognoze rukom je pokazivala kartu Evrope nad kojom su se nadvili veliki bijeli oblaci. Rekla je da regiju očekuju snježne padavine i da će svoj vrhunac dosegnuti u toku noći. Na većini prometnica saobraćaj je bio u zastoju – upozoravali su iz HAK-a uz nekoliko kadrova s autocesta diljem Hrvatske. Slušajući ih, i Murat i Munta vrtjeli su glavom.
„I da baš nemaš ništa da kravu pokrijem?“, opet upita Murat.
„Eno ti u predsoblju serdžade. Nema više deka, sve si ih odnio.“
U Muntinom glasu kao da više nije bilo ljutnje.
„Trebala si poviriti na Omera.“
„Što ti nisi povirio?“
„Evo što nisam imo kad“, reče Murat i zapali cigaretu.
„Ne mogu, bogumi, ni ja. Glava me nešto boli.“
„Dolazila mu je doktorica“, reče Murat ustima punim dima.
„Udara mu inekcije za bolove. Prekjučer Zijada dolazila masla da joj dadnem, pa reče.“
Munta uze pletivo i smjesti se na kauč ispod prozora. Murat ustade i izađe u predsoblje. Dok je plela, pogledujući sapunicu na HRT-u, čula je Murata kako iznosi serdžadu i za sobom zatvara vanjska vrata.
Kad je ostala sama, poćulila je kroz prozor. Mjesto koje je Murat ranije obrisao svojim rukavom već je bilo ponovo orosilo, pa i ona potra okno.
Po stazi koja je vodila prema štali ostali su otisci Muratovih stopa. Snijeg je prekrio sve u vidokrugu. Iz dimnjaka, koji su stršili s bijelih krovova, kuljao je bjeličasti dim. Na nekima su bile i štrkljave antene zvane riblja kost. Sve su gledale ka Bikovu koje se nije vidjelo.
(Sanjam knjige u Istri, photo Tanja Draškić-Savić)
