SARAJEVO FEELING
komad sa slušanjem i pucanjem
LICA:
ALEN, 22 godine, vojnička frizura, pomalo zaljubljen u Maju
MAJA, 21 godina, pomalo zaljubljena u Alena
PIPA, 22 godine, vojnička frizura, zaljubljen u Aidu
AIDA, 20 godina, zaljubljena u Pipu
MIKI, 24 godine, zaljubljen u Mateu
MATEA, 22 godine, zaljubljive prirode
DENI, 25 godina, Saškin momak
SAŠKA, 23 godine, Denijeva cura
SLAVIŠA, 23 godine
MRŠO, 32 godine, debeo, ima blizu 100 kilograma
MELISA, 23 godine
DEDA, preko 70 godina
Napomena: U svom tekstu Plasticity and evolution in drought avoidance and escape in the annual plant Brasicca rapa, biolog Steven J. Frank tvrdi da zajednička osobina biljaka koje rastu u stresnim uslovima jeste rano cvjetanje i plodonošenje u odnosu na iste vrste koje rastu u optimalnim okolišnim uslovima. Tako biljke bijele repe (Brasicca rapa L.) koje rastu u uslovima suše cvjetaju ranije od biljaka iste vrste koje rastu u uslovima optimalne vlažnosti. Ovo rano sazrijevanje biljaka predstavlja adaptaciju na stres izazvan sušom.
DRUGI ČIN
Ponoć. Nova godina, 1992. Dnevna soba u stanu Mikijevih roditelja, na Alipašinom Polju. Mrak. Svijetli žar cigareta. Svira pjesma “There is a Light That Never Goes Out” grupe The Smiths. Čuju se ženski glasovi koji pjevuše. Postepeno, muziku i pjevanje nadjačavaju detonacije i pucnjevi. To traje neko vrijeme.
SLAVIŠA: Hej, raja, sretna vam Nova godina!
PIPA: Slaviša, jebem ti pleme. Upali to svjetlo!
(Pali se svjetlo. Slaviša stoji. Aida, Pipa, Alen, Mršo, Miki i Matea sjede za stolom, ispred njih je gomila hrane i pića. Puše džoint. Saška i Deni se ljube. Ostali neko vrijeme šute, zbunjeni.)
SLAVIŠA: Nije ložiona, stvarno je dvanaest sati. Ponoć! Nismo imali odbrojavanje… Čujete kako vani puca? Ljudi slave iz svih mogućih oružja… I mi bismo trebali nešto poduzeti tim svečanim povodom.
MRŠO: Neka ih, nek se dobro ispucaju.
ALEN: Nije šala, hiljadu devetsto devedest i druga. Znate šta, cifra je to!
MIKI: Fakat. Ja znam da sad nešto trebamo uraditi, al’ sam malo utačko… Najiskrenije sam se zamislio o smislu i ljepoti naših narodnih običaja…
PIPA: Je li ti dobro? Hoćeš prileći?
ALEN: Fakat, hoćeš da se ja pomjerim da se malo pružiš? Ne izgledaš mi dobro.
MRŠO: Evo, ja ću se pomjeriti. Pustite čovjeka da prođe, pravo loše izgleda.
MIKI: Odjebite! Ložite nekog drugog!
SLAVIŠA: Možda bismo se sad trebali izljubiti… Nova godina, folovi…
(Slaviša nesigurno prilazi i kucka po ramenu Denija koji se i dalje ljubi sa Saškom.)
SLAVIŠA: Golupčići, sretna Nova godina. Pa majku mu! Znam da ste bili raskinuli i da ste se poželjeli, ali dajte da vam o jednom trošku čestitam i pomirenje i Novu godinu! Neka je sa srećom!
(Slaviša se izljubi sa Denijem i Saškom, a onda i s ostalima. Svi ustaju i zbunjeno čestitaju Novu godinu jedni drugima. Slaviša vadi prskalice iz kutije i dijeli ih.)
SLAVIŠA: Nek se zna da je Nova godina.
(Svi drže zapaljene prskalice. Matea prilazi Mikiju i dugo ga ljubi u usta. Nakon što se razdvoje, Miki je vidno zbunjen. Prilazi prozoru.)
MIKI: Oca mi, kako roka vani. Ko da je četrdeset druga, a ne devedeset druga. Alipašino Polje ko Sutjeska!
ALEN: Ofanziva na Sutjesci je bila četrdeset treće…
PIPA: To je taj dečko koji je pobjeđivao na takmičenju Titovim stazama revolucije. Zato je ovako načitan ofanziva i ovako revolucionaran.
ALEN: Pipa, znaš šta je pravo zanimljivo? Ti nikad nisi pobijedio na Malom šlageru, ali si pravo ušlagiran.
(Začuje se zvuk, kao da je napuklo staklo. Svi gledaju prema balkonu.)
MIKI: Eki. Šta ovo puče, jebo te…
MRŠO: Jedanaesti sprat. Puko pogled na Sarajevo.
(Miki izlazi na balkon. Vraća se, u ruci nosi metak.)
MIKI: Odakle ovo doleti?
ALEN: Iz puške, logično. Čuo si slavljeničko rokanje. Izgleda da u Sarajevu ima više pušaka nego prozora…
PIPA: To nas Deda Mraz pozdravlja.
SLAVIŠA: Raja, imam ja dvije petarde…
(Pauza. Slaviša vadi iz džepa dvije petarde.)
SLAVIŠA: Šta mislite o tome da uzvratimo? Da onako suptilno i nenametljivo bacimo ove petarde…
PIPA: Joooj, čuj ovog militanta!
ALEN: Ma ja, stari vojno lice. Oružje je dio porodične tradicije.
MRŠO: Još nam samo gusle odnekud izvuci…
MIKI: Fakat. Šaner se fura na oružje, a vamo glumi rokera. Gradska raja, ovo-ono…
SLAVIŠA: Daj, ba, šta vam je? Kupio usput kad sam krenuo. Jaran mi prodaje ispred marketa na Socijalnom… Onaj crni Zoka sa Grbavice, znate ga iz BB-a. Bavi se malom privredom, treba podržati inicijativu u tom novonastalom sektoru.
PIPA: Eeee, tako bi on tebi i drogu uvalio. Nemoj svašta kupovati, pogotovo od jarana. Slaviša, druže, ti zaboravljaš temelje opreza.
SLAVIŠA: Uzeo dvije petarde… Jebo te, ko da sam tenk kupio.
MIKI: Pusti priču. Tako to počne. Prskalice, pa petarde, a onda organizam stalno traži nešto jače. Tako se onaj Glavonja iz Buća Potoka na tenk navuko. Počeo skromno, tako ko i ti. Sa prskalicama, petardama i pištoljem plašljivcem. Sad ratuje u Vukovaru.
PIPA: Znači, Glavonja se sad roka pravo.
(Svi se smiju.)
AIDA: Otkud Glavonja u Vukovaru? Zar on nije imao štelu?
MATEA: I ja sam mislila da je on bio neka opasna guzovača…
MIKI: Pa jeste bio. Vozio generala, ali ga zarobe. Dobio petnaest dana odsustva, isto ko Alen kad su ga zarobili u Sloveniji. Nazvao starog, a stari se izderao na njega. Rekao mu da ne dolazi kući, da je srpska izdajica jer se predao bez ispaljenog metka… On, jadan, šta će… Da se izvadi, prijavio se ko dobrovoljac u Vukovar…
PIPA: Pu, pu, pu. Pomaknite se s mjesta. Da ne bi i nas snašlo.
(Svi se smiju.)
ALEN: Je l’ sad granate nabavlja iz druge ruke, ko što je Pero nabavljao hašiš?
MIKI: Ma jok, on sad ima vlastitu plantažu, ko onaj Kreda. Bere kol’ko hoće i kad hoće.
MRŠO: Ljudi, Kreda pao!
(Svi gledaju u Mršu.)
MRŠO: Jest fakat pao. One seljake oko vikendice ložio da uzgaja hranu za ptice, a oni mu pazili, zaljevali… Jedno veče otišo autom da dovuče travu, a komšije kontale da mu neko provaljuje u vikendicu i zovnuli policiju. Drotovi ga uhvatili sa vrećama. Taman natovario…
MIKI: Jebi ga, kažu da sad i drotovi dilaju, možda im je kvario posao…
PIPA: Naslov u novinama: Pao usljed pretjerane komšijske brige.
MRŠO: Sreo ga ja neko veče u pjanskom busu, u pola četiri. Pitam ga otkud on, gdje mu je njegov slavni auto. Kaže on: bulaz, pojeo ga advokat, ko one svinje što su pojele Tlabanta… Izgleda da ništa neće odležati.
(Pauza.)
ALEN: Jesu li one svinje na kraju izvadile seljaka čiji su Trabant pojele? To je pitanje.
PIPA: Fakat, jesu li ljudi jeli i Trabanta jedući svinje koje su jele Trabanta? Da li je motorni duh Trabanta prešao u krdo svinja?
DENI: Kao, piče svinje na ražnju šezdeset na sat. Ne možeš ih stići…
SAŠKA: Kao, naručuješ u restoranu. Dajte meni plećku sa malo više haube.
AIDA: Izvinite, malo je masnije, iscurilo mi ulje iz Trabanta.
MATEA: Imamo dimljeni svinjski auspuh. Svjež je, nije puno prešao, a garažiran.
MRŠO: Pored ovakve pite, ja niti jedem svinjetinu niti jedem trabantovinu.
(Smijeh. Slaviša gleda u kalendar na zidu.)
SLAVIŠA: Buraz, kasni ti ovaj kalendar. Već je devedeset druga. Ružna ti ova slika decembra, prebaci na januar.
MATEA: Fakat, daj nešto veselije…
AIDA: Prebaci na april.
SAŠKA: Stvarno, Miki, mogao bi kao domaćin nešto poduzeti…
SLAVIŠA: Najbolje da nas dvojica bacimo ove petarde sa balkona. Ti si ozbiljan domaćin. Moramo uzvratiti na ispaljeni metak.
MIKI: Joj, imam vodu u koljenu. A što bi reko Brega, vani je smog, decembar i mrak.
SLAVIŠA: Tu sam te čeko. Nije više decembar. Već desetak minuta je januar! Prosinac? Ma zdra’o, prosinac. Dobro nam došao, o ti siječnju! Mraz po staklu šara… A sa njim i metak. Hajde, ba, nek čuju da i mi imamo nešto.
MIKI: Ne smijem izlaziti na hladan balkon, doktori mi najstrožije zabranili čak i da gledam sarajevski snijeg i led. A moram ispušiti ovaj džoint, da vas stignem. U početku sam glumio domaćina, sad moram ovu travu domaćicu zapaliti.
SLAVIŠA: Pipa, jarane, hajde ti sa mnom baci petardu.
PIPA: Buraz, ja imam traume iz JNA, a rado bih. Meni u otpusnom pismu iz vojske piše da ni u snu ne smijem koristiti oružje, čak ni dječije igračke.
SAŠKA: Evo ga. Sad će opet početi s vojskom. Aida, Matea, šta ima kod nas žena? Pročita li se kakav ženski magazin? Izlazi li još Praktična žena?
MATEA: Moja ti, da ti kažem. Pregledala sam zadnju Burdu, da vidiš dobrih šnitova. Ima jedna haljina sa volanima, malo je zeznuta za izvesti, ali vrijedi pokušati. Moram naći neki materijal s puno cvijeća. Baš bi mi se slagalo s onim šeširom koji mi je Aida poklonila.
AIDA: U novom broju Nade sam vidjela pravo dobru šemu za goblen. Jelen pije vodu iz potoka, a okolo cvijeće. Znaš kako je dobro? To je ko biva proljeće. Da mi je naći i ostale šeme da napravim kompoziciju. Nazvala bih je Četiri godišnja jelena i okačila na četiri zida svoje sobe. Gdje god se okrenem, a u mene gleda neki mladi, dehidrirani jelen!
SAŠKA: Moram ti dati novi Bazar. Znaš kakvih recepata ima? Ja nemam kad kuhati, jer sam ti sva oko frizure zadeverana. Kontam, da li dati mini-val, ili se ofarbati. Mada… Kad malo bolje razmislim, ni Madonnina nova frizura nije za odbaciti. (Pauza.) Iako, opet, s druge strane, kad gledam one slike sa ekskurzije iz sedmog razreda… Znate šta? Frizura a la Lokice je vječna… Nekako baš uokviri lice i naglasi crte.
MATEA: A mogle bismo nas tri naći različite šeme. Izveze svaka svoju, a onda ih uvezujemo. To je sad moderno…
AIDA: Ili da uvežemo Burdu, Nadu i Bazar.
MATEA: Ima nade za Burdu u bazaru.
SAŠKA: Haj’ prošetala Burdina Nada do bazara.
AIDA: Mladi bazardžan daje lažnu nadu Burdi.
SLAVIŠA (šapće, da ga cure ne čuju): Mršo, hajde ti sa mnom baci ove petarde sa balkona.
MRŠO (šapće kao Slaviša): Mlad sam ja za tih zajebancija.
SLAVIŠA: Pa ovo je dječije…
MRŠO: Upravo zato ne smijem, vjeruj mi. Neko veče se sredili ja i onaj Deba s Vratnika, pa hodali po gradu. Čitavu noć utripovali da nas po trotoaru ganjaju ljudi sa dječijim kolicima. Bebe – jurišnici! Sjebali se pravo! Od Begove džamije krenuli bježati na Trebević, a onda skontali da u to doba ne radi žičara. Pobjegli smo pored Markala, pa uz Dalmatinsku na Mejtaš, skoro do Sedrenika došli…
SLAVIŠA: Deni, jarane…
DENI (prekidajući ga): Ništa od mene, buraz. Otkako se zakuhalo u Sloveniji i Hrvatskoj, furam se na hipi pokret. Slušam samo Janis Joplin i Jimija Hendrixa. Pacifizam do daske. Vidiš da puštam kosu. Peace, brother!
SLAVIŠA: E, jeste šupci, al’ fakat! Pa ja ću baciti jednu, neka neko zapali ovu drugu… Što me ložite? Malo vas je ova muzika spustila. Sad ću ja to…
(Slaviša prilazi kasetofonu i mijenja muziku. Sviraju Ramonesi.)
SLAVIŠA: Sad će vas pankerica razdrmati.
SAŠKA: Kad čujem Ramonese, odmah mi se nekako bacaju petarde.
AIDA: Meni se sve voza na biciklu sa petardama u rukama i Ramonesima u vokmenu.
MATEA: Ja od pankerice dobijem neodoljivu želju da posjedujem svoju ličnu fabriku pirotehničkih sredstava. Ili čak fabriku topova!
(Zvoni telefon. Miki ustaje i javlja se.)
MIKI: Pojačaj malo muziku. Garant starci zovu da pitaju puca li se u Sarajevu. (U slušalicu.) Mama, nahranio sam ribice. (Pauza.) I tebi sve najbolje. Ne pijemo. (Pauza.) Prozračiću, ne brini. Pita je odlična. Ruska salata se još nije pojela. (Pauza.) Znam gdje nam stoji frižider. Napravio sam naljepnice s nazivima i polijepio ih po namještaju i uređajima. Na fen sam stavio i naljepnicu da u najvećoj brzini ne radi kako treba. (Pauza.) Hoću, mama, čestitaću svima. Plešu sentiš, a sigurno bi i oni vama čestitali da ne plešu. Neću nigdje izlaziti večeras, ne brini. Možda samo malo skoknemo na Pale, otvorio se novi disko. (Pauza.) Šalim se, bona. Šta odmah vrištiš? Hajde, ciao. Pozdravi i ti tamo. Vidimo se prekosutra. Poljubi starog i tetku.
(Miki spušta slušalicu. Svi se smiju.)
MIKI: Joj, derneka u Zenici! Ubi muzika u pozadini.
SLAVIŠA: Cure, vi ćete sa mnom baciti petarde. Ovo su najobičniji muški miševi! Hajde, Saška, jaranice moja draga.
SAŠKA: Da su prave bombe, ja bih odmah. Znaš da sam Srpkinja iz stare solunske porodice, a Sava Kovačević mi bio neki dalji rođak. Zamisli kad bi moji saznali da iz lažnog oružja odgovaram na prave metke? Odrekli bi me se kućile.
SLAVIŠA: Hajde ti, Aida. Ti nisi Srpkinja.
AIDA: Je l’ me to provociraš? Vidi li se, majke ti?
(Vadi ogledalce iz torbe i ogleda se. Slaviša je zbunjeno gleda.)
AIDA: Znaš da smo sa školom morali ići na Pašino brdo, na gađanje? Onom sam tandžarom zamalo nos slomila… Koji je ono model puške? M-48? E, to 48 je meni zamalo lice unakazilo. Ja taman kontala da mi je fino zaraslo, a ti mi diraš rane…
SLAVIŠA: Matea, legendo! Ti si hrabra, najhrabrija u raji. Kako nekidan odbrusi revizorima u tramvaju! To ste morali čuti! Ne bi nijedan frajer onako. Slavni sarajevski revizori se povukli. Šute, ne smiju ništa. Pred Mateom kraljicom stoje mirni ko male mace! Ako si mogla odgovoriti revizorima, možeš vala i na ovaj metak!
MATEA: Kakva ja. Znaš šta mi se neko veče dogodilo? Krenula sa Dankom na predavanje o transcendentalnoj meditaciji. Tamo u gradu, u Šenoinoj. Došle na adresu, kad u ulazu mrak. Nama mrak pao na oči. Zvonimo na interfon. Neki pravo čudan glas pita: Ko je? Nas dvije razgulile, zamalo se ne upišasmo od straha. Žao nam što ne zavirismo… Ali, nema šanse.
SLAVIŠA: Pratim te pažljivo, ali ne kontam kakve to veze ima sa petardama?
MATEA: Sačekaj zaključak. Skontala sam da se ne furam ni na meditaciju ni na hrabrost.
SLAVIŠA: Slabi ste mi vi Jugosloveni kad se obične petarde bojite! Kod nas to nije dio tradicije. Naprotiv. Tradicionalni nedostatak takvog straha kod nas Jugoslovena je i u himnu ušao. (Pjeva.) Zalud prijeti ponor pakla, zalud vatra groma!
MIKI: Eto te ko onaj profesor što nam je u srednjoj školi predavao marksizam. Himnu tumačiš ko da je Biblija.
ALEN: Joj, gdje se njega sjeti? Kakav je ono car bio.
MIKI: Vidio sam ga nedavno na Baščaršiji. Traži mi love, jebo te! Kao, treba mu hitno za lijekova. Ja mu dao neke siće, on otrča u onu birtiju kod Vijećnice.
(Pauza.)
MIKI: Čovječe, ko da smo u školu išli prije dvjesto godina… Onaj profesor srpsko-hrvatskog se pravo povampirio…
SAŠKA: Ja još uvijek sanjam da nisam dobila dvicu iz konstrukcije alata. Kao trebam nacrtati one crteže, budim se sva u znoju… Neko veče sanjam kako bježim iz Mašinske pored Holiday Inna na Marindvor, a ona nastavnica trči za mnom sa dnevnikom u ruci. Ja se sakrijem ispod pulta u onom grilu na tramvajskoj stanici.
AIDA (držeći u ruci zdjelu): Miki, lijepa ti ova zdjela pravo. Gdje je ovo kupljeno? Imala sam sličnu, ali smotana kakva jesam, uspjela sam je razbiti.
MIKI: Nećeš vjerovati, to sam donio staroj sa sleta.
(Pauza.)
MRŠO: Eh, kad vidiš ko je sve išo na slet i obilježavo Titov rođendan… Najvećem sinu naših naroda su ovakvi kreteni mrtvom uveličavali Dan mladosti. Morala se ova sinova država raspasti… Pa ne popij i ne zamezi…
(Mršo pije i mezi.)
MIKI: Fakat, raja, mi smo bili na zadnjem sletu. Ispade da smo onaj Bolero plesali na sahrani, a ne na rođendanu…
ALEN: Joj, fakat, onih petnaest dana u Beogradu je nezaboravno… Ona zajebancija… Vojnički grah i smještaj pod vojničkim šatorima… Cure iz Zagreba i Skoplja… Kako se Pipa zaljubio u onu malu Makedonku! Pipa, kako se ono zvala?
PIPA: Nemam pojma. Po nekom gradu… Bitola, Strumica… Tako nešto…
SLAVIŠA: Kakvi ste vi šupci! Na sletu ste smjeli držati baklje i plesati, a sa mnom nećete da bacite petardu i uzvratite na ispaljeni metak. Eto, nek vam je Tito bio veći drug od mene. Hoćete da vam pustim Bolero?
ALEN: Miki, čini mi se da ti neko zvoni.
SAŠKA: Možda su Jehovini svjedoci. Meni stalno zvone…
SLAVIŠA: Stani! Možda je neko naoružan! Trebamo razraditi taktiku. Šta ako je neko došao samo da ti ubaci petardu u hodnik i da pobjegne? Prvo pitaj ko je.
(Zvono.)
MIKI: Trebali smo za večeras smisliti neku lozinku…
(Pauza.)
PIPA: Naprimjer, Deda Mraz – DRNČ.
(Pauza. Zvono.)
DENI: Možda je neko donio trave, nemamo više za smotati…
(Pauza. Zvono.)
ALEN: Možda je moj pokojni deda došao da nam pomogne oko ove Slavišine ofanzive.
(Pauza. Zvono.)
PIPA: Možda je vojna policija. Da nije kakva specijalna novogodišnja mobilizacija?
(Pauza. Zvono.)
MRŠO: Možda su neke trebe…
(Pauza. Zvono.)
AIDA: Možda je Maja, rekla je da će svratiti.
(Miki izađe.)
MRŠO: Napravite Maji mjesta pored Alena. Pa nije zbog ruske salate svratila. Je li tako, Rus?
ALEN: Spasiba, tavarišč. Eta očenj harašo.Jesi li ti razmišljao o karijeri komičara? Mogao bi postati slavan. Nedostaje umjetnika na tom polju.
(Ulaze Miki i Maja.)
ALEN: Slaviša, evo ti pojačanja. Maja će s tobom baciti petardu. Ona je opasna avangarda…
MAJA: Niste normalni! Deset minuta zvonim, smrzla sam se! Usput sretnem policajce, nosaju puške ko gitare, jebo te! Okolo puca… Istraumirala sam se.
MATEA: Hvala, Majo. I tebi sve najbolje…
MAJA: Sretna Nova godina svima. Nemojte da se ljubimo.
AIDA: Kako je vama bilo?
MAJA: Ništa posebno… Sid se razvalio… Popio je skoro litar Stocka i litar vina… Naduvao se i eno ga sad udario po pivama… Standardna procedura.
SLAVIŠA: Hajde, Majo, ti sa mnom baci ovu petardu, molim te. Čekam te čitavo veče. (Pokazuje metak i petarde.) Vidiš, ovo je metak koji je odnekud ispaljen na ovaj naš dernek! Mi sad moramo uzvratiti u suprotnom pravcu ovim petardama.
MAJA: Evo, Alen će. On je prošao ozbiljnu vojnu obuku.
SLAVIŠA: Hajde, Alene, fakat. Pa ti si zadnji došao iz vojske.
ALEN: Nema šansi. Nedavno sam sanjao da sam Franz Ferdinand. Kao, stojim ja sa Pipom kod Muzeja Mlade Bosne, a preko puta stoji Gavrilo Princip u onim svojim stopama i puca na nas iz mitraljeza. Mi bježimo, ali nikako da pobjegnemo. Pipa zovnu neku ženu da nas spasi. Ona se okrenu i poče vrištati. Nisam ja Sofija! Nisam ja Sofija! Tu se ja probudim, sav u goloj vodi. Još me jeza hvata od bilo kakve pucnjave. Jedva sam i onu prskalicu podnio.
SLAVIŠA: Hajde, Majo, molim te. Mi smo palili prskalice. Moraš i ti nešto, pa Nova godina je. Vidi, ovako. Tvoje je samo da baciš petardu. Ja ću je zapaliti i otvoriti vrata od balkona. Nije komplikovano.
MAJA: Joj, ne mogu. Nedavno sam sanjala da sam Sofija, a Gavrilo neće ni da me pogleda. Čak ni preko nišana…
SLAVIŠA: Šta se svi pravite? Pa moramo simboličnim civilnim vatrometom odbraniti ovu našu… ovu… Novu godinu.
MAJA: Znaš da sam sa mamom bila u Kini? (Gleda u Alena.) Nagledala sam se tako moćnih vatrometa, na ove naše se više nimalo ne palim. Eto ti Saške…
SLAVIŠA: Saška, jaranice, molim te. Pa ti se ne furaš na hašišare, ko ovaj tvoj.
SAŠKA: S kim si – takav si. Mene ljubav obavezuje.
SLAVIŠA: Matea, jaranice. Hrabro srce. Hajde, molim te.
MATEA: Znaš da sam ja učestvovala na ceremoniji otvaranja Olimpijade osamdeset četvrte? Ne u Kini, nego u Sarajevu, na stadionu Koševo? Opržim se tada olimpijskom bakljom. Otad ništa što gori ne smijem uzeti u ruke. Primijetio si da ne nosim upaljač i da mi drugi stalno pale cigare? De zapali mi, kad smo već kod toga.
(Slaviša joj pripali cigaretu. Zatim sjedne, zapali džoint.)
SLAVIŠA: E, s kim ja dernečim za Novu godinu, Tito dragi! Ovo nije slavlje, ovo je… ovo je… tragedija!
MRŠO: Imam dobru knjigu za tebe, nije skupa. Zove se Tragedija genija. Dajem ti je u pola cijene. Uz to džaba ide ploča grupe Extreme.
MAJA: Ja idem. Obećala sam Sonji da ću kod nje na Gorici prespavati. Svratila sam samo da vam čestitam Novu godinu.
ALEN: Pozdravi nam Kustu, ako ga vidiš. Sonja se vazda fali da su na Gorici bili komšije…
MAJA: Aida, ideš li ti sa mnom?
AIDA (gledajući u Pipu): Ne znam…
PIPA: Neka nas još malo… Samo da vidimo šta će biti s ovim petardama…
MAJA: Matea, ti?
MATEA: Ja ću ovdje prespavati.
SVI: Ooooo!
MRŠO: Opa, Miki. Uleti tebi mlada klizeći.
MIKI: Fakat ste papci!
MAJA: Ciao svima, vidimo se. Sad moram bježati dok Sonja nije zaspala. Bilo bi mi viška čekati još negdje pred vratima.
(Maja izađe.)
SLAVIŠA: Pametno. Odavde treba bježati, i to još dalje od Gorice. Melisa je najpametnija. Razgulila fino u Švedsku. To je zemlja solidarnosti u kojoj niko nije usamljen, pogotovo kad se treba braniti. Kažu da su oni najbliži komunizmu, i to ne toliko zbog školstva i zbog zdravstva, nego zato što oni sve dijele… Ovdje čovjek nema s kim ni običnu odbrambenu petardu podijeliti.
AIDA: Javlja li se Melisa ikome?
MATEA: Meni je pisala. Dobro joj. Druži se sa Vijetnamcima, Indonežanima, Pakistancima…
ALEN: Ona samo Pokret nesvrstanih fura.
SLAVIŠA: Pipa, jesi li ti konačno izvadio pasoš? Povedi i mene kod buraza u Holandiju. Ovdje se više ne može živjeti.
(Pauza.)
AIDA: Nećete vjerovati. Pipa je opet zaspao.
MATEA: Ubila ga Slavišina pankerica…
MIKI: Pustiću nam ja nešto sporije. Džaba je Slaviša pankericom mobilizirao narod.
(Miki mijenja muziku na kasetofonu. Čuje se druga strofa pjesme „Love Will Tear Us Apart“ grupe Joy Division. Pipa spava, Mršo jede. Aida, Miki, Matea, Alen, Deni i Saška pjevuše.)
Why is the bedroom so cold?
You’ve turned away on your side.
Is my timing that flawed?
Our respect runs so dry.
Yet there’s still this appeal
That we’ve kept trough our lives.
But love, love will tear us apart again.
Love, love will tear us apart again.
(Začuju se dvije eksplozije. Zatim prasak polomljenog stakla. Svi se trznu. Pipa skoči, zbunjeno gleda oko sebe. Slaviša stoji, raširio ruke, pokazuje prazne šake. Osim Aide i Pipe, svi se počnu smijati. Aida u ruci drži slomljenu zdjelu.)
AIDA: Kretenu!
(Smijeh prestane.)
PIPA: Na čemu si ti, čovječe…
Pipa sa stola uzima Aidino ogledalce i baca ga prema Slaviši. Mrak. Čuje se prasak polomljenog stakla.
Fotografija: Tarik Jesenković
