Svaki put kada otvori orman, vidi je kako sedi unutra. Cimne se, ali je ipak posmatra, pažljivo, da je ne uplaši. Sklupčanu prošlost. Zbog nje se Hana Strnadova trese od zime. Razgrne odeću okačenu na drvene ofingere i začu glas devojčice koja peva. Obična narodna pesma naučena napamet u školi. Teče voda između kuća, teče voda sa planina. Kako je mogla da je zaboravi? Sad joj se to vratilo, devojčica korača bosa, a Hanki se niz obraz sjuriše suze radosnice. Kod kuće je. Kroz memljive kapute u prastarom ormanu izbija svetlost neobično toplog maja. Nežno, tužno nekada. Bašta je puna vreve, svi imaju mnogo posla. Trava ispod jabuke je nepokošena i gusta i ova mala devojčica ima zadatak da je načupa i odnese u dvorište zečevima. Ipak, pletena korpa je daleko od pune, naprotiv, stoji prevrnuta na gomili kamenja. Devojčicina pažnja je skrenuta u potpuno drugom pravcu. Limena kada za kišnicu je ove godine puna žabljih jaja, a ona ovde svakodnevno dolazi da ih gleda. Zaklanja sunce rukama da ne bi mnogo sijalo, a ipak se boji da ne napravi preveliku senku. Na kraju krajeva, nema razloga da brine, krajevi algi zatitraju, piktijasti omotači popucaju i larvice zatalasaju vodu. Devojčica ne diše. Naginje se nad površinom vode i pokušava da prebroji punoglavce. Kikice na glavi, natopljene vodom, postaju joj teške. Divan osećaj. Posle dugog čekanja počinje da se budi taj čarobni, minijaturni svet vodozemaca. Fascinirana strukturom vode ispunjene punoglavcima, devojčica baci letnju maramu u visoku travu i celim telom pažljivo uroni u limenu kadu. Niz kožu ka površini klize poslednji balončići vazduha, pore se šire i oslobađaju nevidljivu radost kao morska sipa mastilo. U blizini nema nikog, odrasli nemaju vremena da provere kutak ispod stare jabuke.
Hanjička je u drugom svetu, voda puna životinja joj je do grla, a oči su joj širom otvorene. Diše polako i osmehuje se. Širi prste na rukama i pruža punoglavcima svoje dlanove. Oni tapkaju nežno po koži deteta, koja im je sada dostupna. Osluškuju jedni druge. Devojčica zadrži dah, a zatim pažljivo potopi glavu. U vodi polako otvara oči. Vidi ih. Lepršaju, kreću se kroz ceo prostor, ali ona ipak mora nakratko da izroni i udahne. Uzima ih u dlanove i stavlja na stomak. Beže od nje, igraju se, ali ona taj podvodni haos zgrće rukama ka sebi, potrebno joj je da bude pokrivena šuštanjem sitnih, glatkih tela koja su prestala da se plaše. Punoglavci sada obavijaju njeno telo, savršeno klize kroz vodeno okruženje, a ona ih želi još više. Na još jedan način. Potrebno joj je da bude deo jata. Čezne da razume njihov jezik i da zna njihove potrebe. Da bude njihov pokret. Da uspe da izgubi rep i odskoči! Na momenat prestane da diše. Mali punoglavci ne oklevaju dugo i uplivavaju u toplu pećinu do koje ne dopire mnogo svetlosti. U sledećem trenutku isplivavaju napolje, smenjuju se da bi unutrašnjost dečjih usta videli svi. Dražesni su. Devojčica uze gomilu u usta i zaklopi ih. Opipava ih jezikom, zatim pušta napolje, a onda ponovo uzima. Glatki su i golicaju joj gornje nepce. Ali i to joj je malo. Kao da još uvek nisu njeni. Zato sada uzima samo dva komada, da ih odmah proguta. Udah. Izdah. U sledećem trenutku se uplaši, zakašlje i povrati buduće žabe napolje. Iznenađena, drži se ivice kade i pokušava da primiri svoje disanje. Bili su unutra… A sada ponovo plivaju ovde. Mogu li da joj čitaju misli? Ona njima ne. Ne potpuno. Želi da ih zagrize i isisa, zahvati samu srž, želi savršeno da ih upije, ali nešto joj govori da joj ni to neće biti dovoljno. Zašto, udari rukama o vodu. Zašto ne može da dođe do onog što želi! Gotovo je na granici, ali nešto joj, a ona ne zna šta, ne uspeva. Ščepa u ruku druge punoglavce i čvrsto sklopi prste. Gnječi ih, ali ona zna da su joj ruke prazne. Ne pripada njima, koji imaju sposobnost da izgube rep! Sve i da u toj kadi ostane da leži do jutra, nikad neće biti tako savršeno glatka.
Mala Hana uzima još jedan zalogaj. Želi da pokuša opet. Otvara vodi prolaz do svoje unutrašnjosti i tečnost koristi priliku. Životinjice ovog puta bez problema idu tamo i nazad. Između gutljaja, devojčica duboko uzdiše i pokušava da zaustavi kašalj da ne bi uplašila punoglavce. Zatim se kroz baštu prolomi uplašeno Hana! I ona se izdigne u sedeći položaj. Da je njena majka došla trenutak kasnije, stigao bi da ispliva i onaj poslednji. Šta radiš tu? Izlazi napolje! Videla ju je. Da li je videla to? Naljutiće se. Neće je shvatiti. Nikada. A i ne može. Otera devojčicu kući, ona više po hranu za zečeve neće ići. Uveče kasnije istrči mama napolje i plačući kroz mračnu baštu odlazi do kade. Na dnu napipava čep i trgne ga. Protok vode je spor, blato gotovo da je zapušilo odvod. Zato kapljice teku brže, nadovezuju se jedna na drugu i ocrtavaju bore po uzavrelom licu. Šta će biti kad Hana sazna? I sa sledećom kišom ode? Tog leta majka je obećala sebi da će biti stroža. Vodiće o ćerki računa. Čak i ako bude morala da je tuče ili zaključava, mala je jedino što joj je od njega ostalo. Svom snagom se nasloni na kadu i zaljulja tu žablju posudu sa preostalom vodom. Ima njegove oči. Ali nikoga ni za šta ne pita. Pet godina je sama i uspevala je u tome. I sada ima da uspe. Obori kadu na stranu i povuče se nazad, ne želi da joj noge budu mokre. Nikada više ne želi da joj noge budu mokre. I ona je volela punoglavce kada je bila mala. I njihova glatka, klizava mala tela. Ali ljigava stvorenja ne smemo pustiti blizu tela. To su izdajice!
Hanjička ispija treću čašu vode za noć, ali i dalje je guši u grlu. Možda progutani punoglavac tuda želi napolje. Ostali se koprcaju na suvom u slegnutoj travi. Do jutra ih tamo više neće biti, a kada će ostati okrenuta naopačke. Limena kada s vremenom će potpuno nestati… Kao detinjstvo na obali reke. Koje kasnije ispliva iz ormana kao san, skriven iza okačenih kaputa. Devojčica bez cipela seda na ivicu ormana i pevuši, svaki put kada odrasla Hana Strnadova zadrhti od zime i odluči da se obuče. Dugo joj je ta pesma u glavi. Vrti se napred-nazad i guši je kao nezgodno progutani zalogaj. Koliko dugo je to u njoj živo? Seća li se perioda kada je to nije pritiskalo u grudima? Taj osećaj nije mogla odagnati ispijanjem vode. Hana zalupi vrata ormana i promrzlim dlanovima se uhvati za stegnuto grlo. Mora da izađe napolje. Makar u dvorište ili baštu, pod staru jabuku. Proći hodnikom pored ogledala i razvaliti vrata koja su mraz i vlažnost tokom zime čvrsto zapečatili. Teče voda između kuća, teče voda sa planina.
Ana Bolava, Pre poplave, prevela sa češkog Milka Kovačević, Imprimatur, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Imprimatur
