Nisam imala mira i još jednom sam izašla u dvorište. Sunce je već zašlo, ali kada su dani vreli, ispucali beton je uvek topao. Gledam gore. Prelepo nebo se pruža od zapada i celo u daljini sija narandžastim sjajem. Sa istoka nailaze crni oblaci. Izgledaju užasno i kreću se polako, a ja još uvek nisam odlučila šta da radim. Nema sumnje da će ti oblaci doneti pljusak. Marcela je to preko ograde vikala još pre sat vremena i sve žardinjere i saksije je sklonila u podrum. Upravo zaključava kuću. Nema još ni šest, ali više niko je neće videti napolju. Danas će sigurno biti pljusak. Samo je pitanje kada. I šta sve do tada može da se uradi. Koliko tašni da ponesem i da li će mi biti potrebne makaze? Vruće mi je i osećam slabost u nogama. Sunce je i dalje oštro i jako udara u oči. Uzeću tamnije naočare, a na glavu bih mogla staviti maramu. Za nju ću još da razmislim, ipak ću voziti poprilično brzo, pa bi možda bilo bolje da je pustim da leprša. Da, moram da vozim brzo. Ne smem da gubim vreme. Iznosim bicikl iz šupe i u korpu stavljam tri velike papirne tašne. Pritiskam ih kamenom da mi putem ne bi odletele. Da li ću ih napuniti, to ćemo tek videti. Vozim do trga, pa se vraćam odozdo oko Bubna. Marcela je zaključana, ali jedan prozor joj je uvek otvoren zbog luftiranja i kroz zavesu se vidi da se na televizoru upravo emituje prognoza vremena. Verovatno nije toliko loša čim ona još uvek nije isključila električne uređaje. Možda će biti dobra berba. Ako požurim. Malo mi se vrti u glavi od brzih pokreta i možda ću povratiti. U toku jednog dana se toliko sreće sručilo na mene da ne mogu da dođem sebi. Ne mogu da dočekam berbu, unutrašnji nemir postaje sve veći.
Napolju je nepodnošljiva vrućina koja se pripija uz telo čak i tokom vožnje bicikla. Kosa mi leluja na toplom vetru i osećaj je dobar. Bar će mi se kosa osušiti i neće mi smetati tokom noći. Put do trga je ravan i bezbedan, a kad ne stiskam pedale kao luda, pustim korman i raširim ruke u vazduhu. Letim prostorom koji je ispunjen vrućinom zbog početka leta i koji će za nekoliko sati biti rashlađen bujicom kiše. Skidam gumicu s kose i prostorom se njišem na sve strane. Želim da zatvorim oči i odletim, ali moram da se kontrolišem, ipak su neki ljudi na ulici i mogli bi reći da se ne ponašam prikladno. Malograđanski smrtnici nikada neće shvatiti šta je jednoj vili potrebno u životu. Zgrabim korman i povećavam brzinu. Ne smem da gubim vreme. Vetar je sve jači, ali ne zbog toga što žurim kao da mi život od toga zavisi i jurcam po glavnom putu oko kanala ka trgu, gde ću ove godine započeti berbu cveta lipe. Nešto se zaista sprema. Padaće kiša i to jako. Takav čudan i vreo dan i ne može drugačije da se završi. Marcela ne rizikuje. Na televizoru je upravo ispratila strašnu prognozu. Cela oznojena i ulepljena, krenula je do električne utičnice i počela da izvlači kabel. Ima poteškoća da to uradi, pa počinje da ga drma na sve strane. Kada bi otpalo još malo maltera, utičnica bi ispala iz zida. Žuri da isto to uradi i u kuhinji i u dnevnoj sobi. Kada bi mogla, isključila bi i uličnu svetiljku ispred svoje kuće. Cela je zajapurena i slepoočnice joj glasno pulsiraju, ali u kupatilo danas nema nameru da ide. Leći će na divan i pokriće se debelim ćebetom. Nije joj to prvi put da se zbog straha ne okupa i ne preostaje joj ništa drugo nego da tiho i usamljeno smrdi u mraku. Samo da zatvori oči i zaboravi na sve to. Ako bog da, svanuće ponovo jutro i otvoriće prozor. Do tada će izdržati pod ćebetom. Ionako joj ovih dana ništa drugo i ne preostaje jer počinje leto, a s njim i oluje i bujice kiše.
Na trgu sam i sunce polako zalazi. Dve lipe još uvek ne cvetaju, a dve su tek počele da cvetaju i stigle su do pola. Poslednja, najstarija lipa, prekrivena rascvetalim cvetovima i granama koje sežu skroz do zemlje, pravo je čudo. Bacam bicikl u nepokošenu travu skroz do zida i za tren sam kod nje. Pozdravljam prve crne bubice i sitne lisne vaši. Kroz zrake sunca vide se rojevi komaraca. Konačno sam tu. Otvaram tašnu prebačenu preko levog ramena, a desnom rukom grabim granu prekrivenu cvećem. Privlačim je sebi i počinjem berbu. Ispred mene su pčele, a na njih treba uvek obratiti pažnju. Većina pčela je visoko i zbog vetra se zajedno njiše s krošnjama. Njihovo zujanje je sveprisutno i snažno. Potreban mi je trenutak da se naviknem na okruženje i veličinu cveća. A i povremeno moram da povučem torbu kako bih odredila najbolje mesto na ruci za nju. Na kraju sam je spustila u šaku, jer mi spada s ramena i usporava me. Sad sve ide kao podmazano i svaki pokret se mora nadovezati na prethodni. Berba lipe je uzvišena i lepa stvar, ali da bi to bilo elegantno, potrebne su godine i godine prakse. Harmonija i usklađenost grane s rukom dostižu se tek kad je tašna puna skoro do pola. Laganim tempom mi je za to potrebno deset minuta. Ko ne ume da uspostavi koordinaciju pokreta tokom branja cveća, može da završi sa količinom jedva dovoljnom za sopstvene potrebe. U našem kraju niko osim mene to ne ume i to me čini srećnom. Lokalne lipe su moje. Drveće na putu do sela, iako zapušteno i ostavljeno na milost i nemilost pčelama, lisnim vašima i prašini, pripada meni. Poznajemo se od rođenja i suđeni smo jedni drugima. Znam tačno koju granu mogu da posečem, a koju bih radije sačuvala. Godinama unazad razaznajem razlike između cvetova i već s puta mogu da procenim koliki će biti u budućnosti. Manji su pogodniji za nalev, a veći u džakovima odlaze u otkupnu stanicu.
Nešto me ujelo za rame. Odmahujem rukom i shvatam da sam žedna i da je još uvek vruće. Kosa nikako da se smiri. Moram nazad do bicikla po gumicu, ostavila sam je na kormanu. Ne podnosim kad mi nešto pada u oči ili usta kada radim. Kako to da sad nemam onu maramu? Pogled mi zaklanja gomila kose koja leluja na vetru i insekti koji mi lete oko glave. Pada mi koncentracija i počinjem da paničim. Brišem znoj s čela i tašna mi pada u travu. Pokušavam da se počešljam samo tako, rukama oznojenim i uprljanim od polena. Smirujem se kada prevežem ogromnu punđu gumicom nekoliko puta i sve pred sobom ponovo lepo vidim. Kada dođem kući, ponovo ću raspustiti kosu i osušiti i poslednje vlažne pramenove. U krevet s mokrom glavom ne idem. Ne podnosim taj osećaj, a ni tu bol. Izgleda kao da ne boli, a zapravo je bol prisutna, raste i to uopšte nije bezazleno. Isto kao i ovo varljivo sunce. Trebalo bi da je uveliko zašlo i pružilo smiraj, ali još uvek ne zalazi. Ne stojim na dobrom mestu i kroz grane mi sunce povremeno zasija direktno u oči, a kroz glavu kao da mi u tim trenucima prolazi nož koji se zabija duboko u desnu stranu mozga. Na tren me prepadne tama, ali to zaista traje samo tren. Svetlo se postepeno vraća na oči i ima tamnoplavu boju. Zatim izbledi i nestane. Ti varljivi sunčevi zraci. Zašto nemam naočare? Sigurno sam ih ponela, pa ne bih otišla bez njih. Možda su mi ispale usput. Nastavljam da berem. Svuda okolo je puno cveća, ali ja nisam spokojna. Nisam koncentrisana. Nervozno posmatram ostale grane, ne bih li tamo ugledala lepše cvetove, pošto ih ovde baš i nema mnogo. Ne ide mi berba uopšte onoliko brzo koliko bih želela, a u toj željno iščekivanoj harmoniji pokreta nešto me neprestano ometa. Nekada je to cvet otkinut napola, nekad zakržljali cvet, a nekad su to cvetovi, slepljeni jedan za drugi, koji imaju crne flekice po sebi. Ovde nije dobro mesto za berbu. Vreme ovde ne smem da gubim. Pomeram se napred, dok ne obiđem celo drvo. Sa svakog mesta uzimam uzorak, ali količina u tašni se ne povećava.
Idem dalje, do sledećeg drveta. Grane su više, cvetovi zatvoreni, neki pupoljci još uvek nisu pukli, rano je. Ipak nešto uspevam da naberem i želim da iskoristim ovaj momenat i uživam u toj harmoniji mirisa nada mnom. Na visini od tri metra, na jakom suncu, naravno, sve cveta odjednom, ali čoveku su potrebne merdevine da bi se tome približio. Kada bih samo imala merdevine… I kada bi ta lipa bila u našoj bašti, a ne ovde, naočigled ljudi. Za koliko vremena bih uspela da oberem celo drvo? Tako da na njemu ne ostane nijedan cvet? I kuda bih sa svim tim? Morala bih ceo tavan da prekrijem u nekoliko slojeva. I moralo bi stalno da bude toplo i blago vetrovito da bi se sve brzo osušilo. Možda bih se mogla zavući u tu gomilu bilja i umreti tamo. Postoji li lepša smrt? Tamo me niko nikad ne bi pronašao. Rastvorila bih se u tom prožimajućem mirisu, sušila bih se u mraku na novinama kao jedan neobičan ljudski cvet. Koliko bi za sušenje bilo potrebno lipi, a koliko meni? Koliko brzo bi se čovekovo telo osušilo… A zapravo, kada bih obrala celo drvo, morala bi Marcela autom da me odveze do otkupne stanice i još bi mi pola zarade uzela za benzin. Progutah suvu, gorku pljuvačku i oterah neprijatne misli.
Ana Bolava, U mraku, prevela sa češkog Milka Kovačević, Imprimatur, 2019.
Knjigu možete nabaviti na: Imprimatur
