*
Mirjana Guzina prezire ptice. Slabo šta u životu prezire, ali oseća da ptice ne može da podnese i svaki put kada dođe jesen, ona ih posmatra kako odlaze u neke krajeve gde će im biti toplo i lepo i neće biti tu da vide kako ona kupuje kubike drva i kako ujutru oblači jaknu preko jakne, kapu preko šala kojim je uvila glavu. Leti im je dobra njena kuća da seru po krovu i sleću na lipu u dvorištu, a sada su odlučile da odu. Neka, misli Mirjana Guzina, te ptice nikada neće upoznati sneg što pritisne i očvrsne zemlju, pa se u ponoć razbeli na mesečini. A kada staviš golu šaku u sneg, znala je to Mirjana, prvih nekoliko sekundi bude ti toplo i nežno.
Sa tom mišlju krenula je u poznu jesen ka svom radnom mestu dok joj je novembarski vetar udarao u leđa i gurao je uz seosku uzbrdicu. Ako pođe od kuće do prodavnice, a da je napolju lepo vreme, ona se svima po dvorištima javi, dođe do kapije, prozbori koju, našali se nekoliko puta, često dobije jabuku ili krušku, a sada je sve pusto i još samo psi trgaju ka njoj, zavezani po dvorištima. Tri sata dnevnog svetla ona oseća kao teret na svojim jakim ramenima, kao da se celo nebo stvrdlo u mermernu ploču što joj pritiska telo, pa i to ne bi bilo strašno da Mirjana veruje da se negde iza daleko krije sunce i da to sivilo sa sobom donosi svetlost.
Ali nije tako. Sunce se povuklo i visi okačeno iznad Balija, gde sada na grani nara besprizorno cupka lastavica koja je letos potpuno izgrizla Mirjaninu borovnicu. Do prodavnice u kojoj Mirjana radi nema mnogo da se hoda, ali njena torba postaje sve teža i vuče je ka hladnom i vlažnom asfaltu. A šta je u radnoj torbi drage Mirjane Guzine? Teget kišobran na rasklapanje popravljen mnogo puta izolir trakom. Kutijica za uloške. Plastični čvrsti češalj, pomada za ruke marke Balea. Kožni novčanik koji je nasledila od majke. U novčaniku sto trideset dinara uredno složenih i pet dinara u sići. Ključevi od kuće. Ključevi od dvorišne kapije. Sendvič.
A šta je u radnom sendviču Mirjane Guzine? Dve tanko narezane šnite tvrdog sira koji je pravila letos. Tanak sloj margarina. Dva koluta jeftinog želatinastog parizera. Kapljica kečapa. Mirjana Guzina nije polagala mnogo na gurmanluk, ali je često pravila posne kolače sa margarinom koje bi prodavala za slave. Ti su kolači po pravilu imali isti ukus, samo različite oblike: trouglići sa želeom, okruglice sa makom, bajadere sa kakaom. Zato ih je i prodavala jeftino, pa su se posle domaćice hvalile kako su baš dugo vremena provodile za šporetom. I provode ga sada zaista, pokušavajući da se nekako ugreju u prizemnim sobama kuća, trpajući drva u smederevac, pareći lice na ključalom kuvanom vešu. Svi su stanari migrirali u te vruće sobice i sada se svi trpe.
Trpela bi se i Mirjana da ima s kim, ali i ovako je dobro, svakoga dana izaći pred svet, a onda se vratiti umornih ruku i otežale glave pasti u čistu posteljinu. Niko te ne pita kakav je bio dan i onda se i ne žališ. Zato je, između ostalog, baš ukusan sendvič Mirjane Guzine. I zato što ga otvara sa velikom pažnjom i pazi da ni mrvica ne padne na pod prodavnice. Tako i sada, na pauzi za ručak, krijući se pomalo, ona za tačno pet minuta završava sendvič, vraća se do kase i broji sitan novac. U njenoj se kući odavno ugasila vatra i nikako da se toplota zalepi za zidove i dočeka Mirjanu Guzinu kada se vrati.
Cele će zime otrovni pipci mraza obijati sobu Mirjane Guzine i ona će, čim joj stopala postanu topla, opet navlačiti čizme i izlaziti napolje. Slavuj kupa svoj blistavi kljun u jezeru na Madagaskaru i ne poznaje drugačiji život. Slab je i nedorečen. Mirjana Guzina prezire ptice.
*
Domovi kulture u svim manjim mestima pretvoreni su u prodavnice ispred kojih njih trojica ili četvorica u gumenim Abibas papučama cevče pivo. Jedan kaže političari su govna, drugi opsuje, treći pljucne u stranu, a četvrti, ako takav postoji, samo tiho pritiska limeni okrajak odvaljenog oluka uz pod. U takvom društvu nikada nećete sresti Jovana Vokanovića, sina jedinca velikog desimirovačkog domaćinstva, skoro fakultetski obrazovanog sa finim interesovanjima i letovanjima na grčkom primorju. Jovan ne kupuje u ovoj prodavnici krcatoj nekakvim lokalnim proizvodima bez klase, od kojih mu se možda najviše gadi korpica usranih jaja što stoji odmah pored kase. Ipak, onda kada ga mrzi da ode do grada i snabde se kvalitetnim proizvodima nemačkih i francuskih distributera, o kojima on kao poludiplomirani ekonomista zna dosta, nekako skupi snagu pa prođe kroz te plastične rafove.
Još bi Jovanu i lako bilo da ne mora da se susretne sa kasirkom Jagodom Velikić, visokom kao krst na auto-putu, crnom kao opornički zimski mrak. Jagodino sada natrulo žuto-crno zubalo bilo je prvo sa kojim se dodirnuo jezik Jovana Vokanovića i on se, svakoga puta kada ga ona pogleda, priseti te večeri u bilijar klubu i jeza ga prođe od pomisli da je mogao završiti sa njom i sada je ljubiti u ta škrbava usta. Ta škrbava usta, baš je to tako sebi definisao dok je pokušavao da odlepi novčanicu od novčanice, gledajući u ona usrana jaja pre nego u oči neobično tužne Jagode Velikić.
Pogled njen, što je svaki dan vrcavo poigravao po kupcima i lovio nemasne i one malo masnije šale, ugasio bi se i pao na pod svaki put kada bi Jovan kročio u prodavnicu. Zapravo, bila je sigurna Jagoda, mogla je da oseti miris benzina njegovog automobila, mogla je da raspozna da će ući po zvuku njegovog parkiranja i, što je najgore, Jagoda ni posle svih prezrivih nepogleda nije uspevala da udavi tog leptira među jajnicima što bi joj se svakoga puta razmahao svojim tvrdim krilima po utrobi. Jer ona je predosećala da je u svakom trenutku bilo moguće da Jovan podigne pogled, uhvati je za ruku i kaže joj Jagoda, ja bih da te ženim.
Ali neće Jovan nikada oženiti Jagodu. On će do četrdeset osme godine živeti od para svojih roditelja, negde u pedesetoj će naći neku dvadesetogodišnjakinju kojoj će otvoriti frizerski salon, ona će mu roditi dva deteta, jedno debelo, a drugo lepo na nju, varaće je ponekada sa njenom kumom što pravi visoke princes krofne. Ono što Jagoda ne razume, dok prstom prelazi preko selotejpa što nikako ne može da se odlepi sa pulta i dok uredno ređa suve sutrašnje hlebove i dok joj niz obraz i bradu klizi slana slinica razočaranja, ono što ona ne razume jeste da u celom životu Jovana Vokanovića od sada, kada joj je bacio tih dvadeset dinara pred šaku, pa do trenutka kada bude umirao od ciroze, da u celom tom životu neće postojati jedan trenutak čija se silina može meriti sa Jagodinom svakodnevnom šalom što je onako uzgred dobaci koleginici kada u radnju uđe zgodan momak, a ona utom skupi okice, uhvati se za čelo i raširi osmeh u dva reda žutih zuba.
Jagoda to ne razume, ali će se sutra, sasvim sigurno, isto tako osmehnuti.
Srneća leđa (Geopoetika, 2012) iz ciklusa Ptice beže iz predgrađa