ALAJBEGOVIĆ
Draga Ana, nakon sedam zbirki poezije, dvije knjige izabranih pjesama, od 1994. godine i prve zbirke Snovidna voda, primjećuješ li neke promjene u svojoj poetici? Naprimjer, izrazitiju opsesiju tijelom?
RISTOVIĆ
Kretanje iz zbirke u zbirku za mene predstavlja uvek kretanje kroz različite prostore i interesovanja i nisam od onih pesnika koji celog života pišu jednu, zapravo istu knjigu. Nepodnošljivo lako je biti takav pesnik koji otkrije matricu (pa i u smislu same forme pesme i u smislu izraza) koja mu odgovara i koja je naišla na dobar odjek među čitaocima, i onda je vrti do u beskraj, jer to je već oprobani recept. Biti takav pesnik po mom mišljenju je dosadno. Pesnik otkriva drugim ljudima jedan svet koji im je nevidljiv. Da bi imao šta novo da kaže taj svet treba neprestano da se obnavlja u njemu ali i da se dopunjava novom građom. Ne bih rekla da u mojoj poeziji postoji neka izrazita opsesija telom. U mojoj poslednjoj objavljenoj zbirci, ,,Meteorski otpad“, to je više inspiracija nekim prirodnim fenomenima, nevidljvim zakonitostima kojima podleže sve, pa i naše telo, kao i čudesnim paralelama koje postoje između svake čestice u prirodi i ćelije našeg tela. Sa druge strane, istina je da živimo u vremenu koje je samo po sebi opsednuto pojavnošću, dakle telesnošću u različitim oblicima i to je nešto sa čime se svako od nas svakodnevno suočava, od trenutka kada upali TV, baci pogled na Facebook i druge društvene mreže, otvori novine ili oslušne razgovore u autobusu. Neprestano se, na ovaj ili onaj način, priča o telu, telesnosti i načinima da se zavaraju prolaznost i smrt. Kada bacite pogled na društvene mreže čini mi se da možete da zaključite da je na njima ,,druženje“ manje bitno koliko je važna zapravo ta telesnost, prezentacija vlastitog tela (nema postojanja izvan fotografije i to one na kojoj delujemo uspešni i srećni). Duhovne potrebe svode se na minimum ili ih, jednostavno, nema. U tom smislu, logično je i da ta tema pronađe mesto u mojoj poeziji.
ALAJBEGOVIĆ
Koju zbirku je bilo „najteže“ napisati?
RISTOVIĆ
Zbirke pesama pišem sa izvesnom lakoćom zato što ne stvaram sebi nikakvu presiju oko pisanja niti dajem zadatak da knjiga mora da bude završena u određenom roku. Pisanje pesama je moja potreba, a kada vam je nešto potreba, onda sa tim obično nemate poteškoća. Neke od knjiga nastajale su duže, neke kraće. Čudno je sa tom inspiracijom – ponekad imate nalete kreativnog naboja kada se periodi između dve pesme mere danima ili satima, a ponekad je period između dve napisane pesme dug i po nekoliko meseci. Međutim, pesnik i tada piše – u sebi akumulirajući sve ono što će kasnije zapravo biti pretočeno u pesmu ili se odraziti u njoj. Ono što je najteže je kada osećate da želite nešto da napišete, a to nikako ne možete, i svaki zapisani stih vam se čini glupim i banalnim. Postoje i takvi periodi. Ali, i oni su zbog nečeg dragoceni.
ALAJBEGOVIĆ
Da li pjesme prvo pišeš rukom ili odmah kucaš? Kako si se ti snašla s prelazom sa olovke i papira na tastaturu?
RISTOVIĆ
Moje pesme obično nastaju u situacijama kada pri sebi nemam olovku i papir ili kada nisam u mogućnosti da ih zapišem, tako da onda pokušavam da ih zapišem u samoj sebi ne bih li ih potom zapisala rukom na papiru. Tako je oduvek bilo jer važan mi je kontakt prstiju, olovke i hartije u trenutku kada jedna ideja treba da bude realizovana, kada treba da nastane stih. Tako je bilo i u vreme pre nego što sam stekla prvi kompjuter, i kada sam kucala pesme na staroj Olimpia mašini nasleđenoj od mog oca koji je takođe na njoj kucao svoje stihove. Tipke te mašine su toliko odzvanjale, da sam morala da ispod mašine stavljam mali peškir kako bih ublažila zvuk koji se inače prostirao do susednog ulaza. Dok je tata bio živ nekad bih, vraćajući se kući, znala gde je i šta radi (dakle – prekucava svoje pesme) jer me je zvuk Olimpia mašine dočekivao već u podnožju zgrade. Iako je kompjuter olakšao svako unošenje ispravki u tekst i njegovu finalizaciju, u samoj pisaćoj mašini bilo je nečeg što je primoravalo na veću koncentrisanost, pribranost i usredsređenost na svako slovo, upravo zbog toga što greške nisu mogle postati nevidljive.
ALAJBEGOVIĆ
Profesorica si srpskog jezika i književnosti. Kakvo je tvoje iskustvo sa srednjoškolcima? Da li ti mladi ljudi više uopće čitaju? I šta? Zaintrigira li ih Camus? Zbunjuje li ih Kafka?…
RISTOVIĆ
Malo čitaju, ili uopšte ne čitaju. Ako čitaju, onda uglavnom čitaju američke bestselere i one knjige čije korice ih privuku svojim bojama. Jednom prilikom, dok sam radila u školskoj biblioteci, jedna učenica je odbila da uzme neki preporučeni roman, jer, kako mi reče ,,Blam me je da takvu knjigu držim na krilu u autobusu.“ Devojka, naime, dugo putuje od kuće do škole i ima naviku da čita u busu, ali, prvenstveno knjige lepih korica. Ova knjiga nije imala baš privlačnu naslovnu stranu, nije tu bilo ni roze boje, ni bog zna kakve ilustracije. Iako joj je sadržaj bio odličan. Dakle, opet smo dotakli temu tela, zar ne?
Kami im je uglavnom dosadan, Kafku ne razumeju. Jedino delo iz školske lektire koje im je koliko-toliko blisko i dopada im se je roman ,,Kada su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića. Sa druge strane, svesni smo da lektira ne odgovara njihovim potrebama i da je u tom uzrastu veoma teško razumeti određene knjige za koje postajemo zreli tek mnogo kasnije. Kao što je, na primer, Selimovićev ,,Derviš i smrt“, a da ne govorim o ,,Ani Karenjinoj“ u drugom razredu srednje. Sa druge strane posao nas koji predajemo maternji jezik i književnost je da u tim mladim ljudima otvorimo makar jedna vrata radoznalosti i potrebe za kulturom. Da ih zaintrigiramo za sadržaje koji su oko njih a za kojima samo treba da posegnu. Preko književnosti za dobrim filmom, muzikom, umetnošću, drugim kulturama … Preko jednih knjiga za drugim knjigama. U svakoj generaciji nailazim na nekoliko sjajne dece koja me oduševljavaju svojim interesovanjima i kreativnošću.
ALAJBEGOVIĆ
Prevodiš sa slovenačkog jezika poeziju, priče i romane. Šta je od toga tebi kao prevoditeljici najizazovnije i najsloženije? Na čemu trenutno radiš?
RISTOVIĆ
Prevodeći tuđe knjige, osećam se kao neko ko treba da, koristeći obilje posuda i tankera prelije jednu reku iz jednog korita u drugo, i to tako da ta reka bude ista ona, a ipak druga, i naravno da neometano teče i da svako uživa plivajući njom. Žao mi je što nemam više prilike da više prevodim poeziju sa slovenačkog (teško je naći izdavača koji bi rado objavljivao prevode poezije) – jer za pesnika je prevoditi poeziju uvek najveći izazov. Izazov mi je bio nedavno prevoditi pesme Tomaža Šalamuna za Sarajevske sveske, reč je kao što znamo o pesniku koji se u toj meri poigravao jezikom i značenjem, da kao prevodilac ni sami niste sigurni gde prestaje igra a gde je značenje ono primarno. Prevela sam više od dvadesetak knjiga, nedavno sam završila prevod zbirke kratkih priča Mojce Kumerdej ,,Tamna materija“ koji će se ovog leta pojaviti u ,,Geopoetici“, trenutno prevodim jednu studiju Božidara Jezernika, slovenačkog antropologa i etnologa, kao i roman Vlada Žabora ,,Vučje noći“ koji će biti objavljen u ,,Arhipelagu“ u okviru edicije ,,Sto slovenskih romana“.
ALAJBEGOVIĆ
Tvoj otac, Aleksandar Ristović, bio je pjesnički autoritet. Kako je utjecao na tebe? Pretpostavljam da ti je otkrivao neke pjesnike?
RISTOVIĆ
Okruženoj knjigama svih vrsta od malena kao i roditeljima koji su bili posvećeni čitaoci, moj put kroz književnost nije bio iniciran polaskom u školu, već mnogo ranije, onog trenutka kada sam i pre nego što sam naučila da čitam, osećala svuda oko sebe miris knjiga u kućnoj biblioteci. Tata ih je donosio najpre iz ,,Mladog pokolenja“ gde je bio urednik knjige za decu a potom iz ,,Nolita“,. Kada sam malo poodrasla imala sam običaj da ga priupitam za savet koju knjigu mi preporučuje i on me je sugestijama kao i svojim čitalačkim iskustvom naučio još nečem – da je lepo i korisno čitati žanrovski sasvim raznolike knjige. Zajedno smo otkrivali neke nove, do tada kod nas nepoznate strane autore. Moj otac je voleo američke pesnike i prozaiste i preneo mi je tu ljubav. U poznim godinama samostalno je počeo da uči engleski jezik. I, sećam se, kako mi je jednog dana doneo na poklon vrativši se iz grada jednu crnu knjižicu, za koju mi je, pružajući mi je, rekao: ,,Naslov nema veze s tobom“: naslov je bio ,,FUCK YOU“ a ispod njega je pisalo ,,antologija američke underground poezije“. Bogatstvo je imati takvog oca.
ALAJBEGOVIĆ
Sve pjesme u zbirci Oko nule u podnaslovima imaju strahove: od proljeća, od kompjutera, muškarca, žene, promjene vremena, čistog veša… Na koji način nas ti svakodnevni strahovi određuju? Treba li ispisivati svoje strahove? Slažeš li se da je pisanje u neku ruku terapija, oslobađanje?
RISTOVIĆ
Prepuni smo strahova, čak i onda kada mislimo da smo najjači i najstabilniji; ti mali, neobični, nedramatični strahovi nas određuju i uspevaju da nam menjaju živote koji bi možda drugačije izgledali da nije njih. Strah je naš redovni pratilac, i jednostavno, nemoguće je biti čovek bez strahova, jer to bi značilo izgubiti emocije. Pomenuta knjiga ,,Oko nule“ svakom pesmom tematizuje po jedan neobičan strah (strah od proleća, strah od promaje, strah od kompjutera, strah od zvonjave telefona rano ujutru, strah od praznika …) koji ponekad čas sudbonosnije određuje naše reakcije i ponašanje nego oni ,,veliki“ i suštinski strahovi. Ne znam da li je pisanje terapija i oslobađanje, mada su nam svima poznati primeri pisaca koji su počeli da pišu po savetu svoj psihoterapeuta, da bi kasnije u sebi prepoznali talenat. Pišući, međutim, svakako se oslobađate.
ALAJBEGOVIĆ
Jedna od tvojih pjesama se pita Šta je poezija?. U toj pjesmi odgovorila si da je poezija ono što se trudilo da opovrgne sebe. Kako bi sada odgovorila?
RISTOVIĆ
… i produžavalo čas izvan mogućeg … Ukoliko bih, međutim, htela da se poslužim tuđim stihovima da bih odgovorila na tvoje pitanje, mislim da nema lepših, istinitijih nego poznatih Blejkovih: Videti svet u zrnu peska, I nebo u divljem cvatu,/ Držati beskraj na dlanu ruke, I večnost u jednom satu. To je poezija.
ALAJBEGOVIĆ
Branko Miljković je najavio da će poeziju svi pisati. Kao da današnja situacija na književnoj sceni u regiji pokazuje da se to proročanstvo ispunjava… Da li je to dobro ili loše? Može li se još govoriti o „pravoj“, „iskrenoj“, „autentičnoj“ poeziji? Onoj koju je Maurice Blanchot nazivao druga noć i crna svjetlost?…
RISTOVIĆ
To što neko piše poeziju ne znači da je pesnik. Ima puno ljudi koji su uvereni da njihovi spomenarski zapisi i izlivi emocija na papir koje su pisali u ranoj mladosti pa se dosetili da s tim mogu da nastave i u zrelim godinama jesu dobra poezija, i onda skupe tristotinak, petsto evra, potraže poznanika štampara i odštampaju knjigu, koju kasnije nose sa sobom posećujući razne pesničke večeri u gradu i deleći je autorima i publici. Sa druge strane, puno je ljudi koji ne pišu uopšte poeziju, a duša im je pesnička. Naravno da možemo govoriti o ,,pravoj“, ,,autentičnoj“ poeziji i onoj koja to nije. Čak i među etabliranim kolegama pesnicima mogu da prepoznam pesme koje su nastale veštačkim putem, nespontanim presađivanjem intelekta i njegovim kalemljenjem na stablo pesme. I onda tako dobijete gomilu nekih pesama koje žele da govore jezikom jednog, npr. Zbignjeva Herberta, Ruževiča, Tomaža Šalamuna, Džona Ešberija, Silvije Plat itd, ali problem je u tome što kao čitalac prepoznajete da to nije prirodni, pesnički jezik samog autora, već da ga je on svesno kalemio. Jedno su uticaji, jer oni su neizbežni, i pesma u kojoj je vidljiv uticaj nekog pesnika ili poetike ipak je spontani proizvod nadahnutog duha, a drugo je ovo veštačko kalemljenje koje nastaje svesnim putem.
ALAJBEGOVIĆ
Motiv nule provlači se u tvojoj poeziji od pjesme Oko nule iz zbirke Zabava za dokone kćeri iz 1999. godine. Sedam godina poslije objavila si zbirku koja je naslijedila naslov pjesme Oko nule, a u zbirci Meteorski otpad objavljenoj 2013. godine postoji jedna značajna pjesnička slika – žena rađa loto-lopticu na kojoj je ispisana nula… Šta sve ta nula (omča, nenapisani okrugli vokal) označava u poeziji Ane Ristović?
RISTOVIĆ
Tvoje zapažanje je interesantno, međutim, iskreno, reč je običnoj slučajnosti kojom se ovaj motiv ponavlja u mojim zbirkama uz različite modifikcije. O tome šta bi nula sve mogla da označava najbolje neka kažu nešto književni kritičari i proučavaoci književnosti.
ALAJBEGOVIĆ
Nadovezat ću se opet na jednu tvoju pjesmu, Nezavisne žene. Postoji li neko „prokletstvo“ nezavisnih žena? Da li je moguće biti slobodan i nezavisan od izrazito patrijarhalnog i mizoginog društva? U tom kontekstu, značajna mi je tvoja slika pjesnikinje koja kači štipaljkama pjesme pod ravnodušnim Suncem, a neki drukčiji pogled će od njih misliti da su bele gaćice…
RISTOVIĆ
Društvo u kojem živimo je patrijarhalno, mačistički-šizofreno društvo donekle frustriranih muškaraca u kojem na vodećim mestima u kulturnim istitucijama i u izdavačkim kućama ni danas nećete pronaći žene, društvo u kojem sam svojevremeno, po povratku iz Slovenije, konačno se zaposlivši u biblioteci jedne srednje škole, začula komentar svog kolege-pisca, inače profesora na fakultetu i člana brojnih uredničkih odbora i žirija: ,,To je pravo mesto za ženu“; to je društvo u kojem na književnoj sceni vladaju muški klanovi u kojima pisci jedni drugima dodeljuju nagrade po principu ,,ja tebi ti meni“ i jedni o drugima pišu književne prikaze i tapšu se po ramenima; to je društvo u kojem u poslednjih nekoliko godina, sa ekonomskom krizom (mada, mi smo oduvek bili u krizi) raste pojava porodičnog nasilja koje je jednako strašno koliko i nespremnost da se na njega kao na pojavu adekvatno reaguje; to je društvo u kojem se ljudi grčevito hvataju za stereotipe kada je reč o zamišljenim žensko-muškim ,,ulogama“ i onda, shvatajući da određen stereotip ne mogu da ispune postaju žrtve vlastitih frustracija i druge oko sebe čine svojim žrtvama; to je društvo u kojem će “emancipovana” žena otići na posao, odvesti decu u vrtić i žuriti s posla kući da spremi ručak, jer se to od muškarca ne očekuje; to je društvo u kojem će vas na razgovoru za posao u nekoj firmi pitati planirate li da se udate i rađate decu jer ako i to planirate to nije u skladu sa njihovom korporativnom logikom, tako da nema šanse da dobijete posao, to je društvo u kojem će vašem dobronamernom okruženju uvek biti na vrhu jezika pitanje ,,a kada ćeš se udati“ a ne ,,a u čemu si se ostvarila, čime se baviš, šta je ono što te ispunjava“, to je društvo u kojem, ako ste književnica, morate pet kopalja biti bolja od svog muškog kolege, da bi vas neko uzeo za ozbiljno. Da li je moguće biti nezavistan? Moguće je, ukoliko prvenstveno tu nezavisnost ostvarite u vlastitoj glavi. Već to je pola posla.
ALAJBEGOVIĆ
Pjesma koja je „baš tvoja“ i film koji je „baš tvoj“?
RISTOVIĆ
Navešću dve pesme i dva filma. Prva pesma: ,,Her kind“ Anne Sexton. Druga pesma: ,,Auguries of Innocence“ Vilijama Blejka. Prvi film: ,,Kroz talase“ Larsa fon Trira. Drugi film: ,,Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik“ Pitera Grinveja.
