Naručio sam pivo. Najviše bi mi odgovaralo da sam ostao sam, ali je za moj sto seo sićušni starac. Nosio je kaput one vrste koja bi se kod svakog drugog odavno raspala, ali je u ovde slučajno dopala vlasniku čije dostojanstvo i briga nisu dopustili da propadne. A kakav kaput, takav i čovek u njemu. Odavno je mogao ležati u grobu, ali lice mu je uprkos tome bilo čvrsto i ozbiljno. Kroz ostatke kose uredno mu je bio povučen razdeljak, a nokti su mu bili brižljivo isečeni. Bacivši pogled na moj kofer, odmah me je upitao za koju zemlju imam vizu. Nije me pitao kuda želim da otputujem, već za koju zemlju imam vizu. Na to sam mu odgovorio da nemam vizu, a ni nameru da je nabavljam, da želim da ostanem. Uzviknuo je: „Nikad ne smete ostati bez vize!“ Nisam razumeo šta želi da mi kaže. Iz učtivosti sam ga upitao kakve su njegove namere. Rekao je da je bio dirigent u Pragu i da su mu pomogli da dobije mesto u slavnom orkestru u Karakasu. Pitao sam ga gde je to, a on je s podsmehom objasnio da je to glavni grad Venecuele. Upitao sam ga da li ima sinove. Odgovorio je, i da i ne, najstariji sin mu je nestao u Poljskoj, drugi je u Engleskoj, a treći u Pragu. Više ne može da čeka na vesti od njih, vreme mu ističe. Pomislio sam isprva da se to odnosi na smrt, ali je on zapravo mislio na mesto dirigenta, na koje je morao da stupi do kraja godine. Već je jednom imao ugovor, na osnovu ugovora je dobio useljeničku vizu, a na vizu i tranzitnu vizu. Međutim, predugo je čekao na visu de sortie, izlaznu vizu, toliko dugo da mu je u međuvremenu istekla tranzitna viza, pa onda i useljenička viza, a na kraju i sam ugovor. Prošle nedelje konačno je stigla izlazna viza, tako da sada danonoćno čeka na produženje ugovora, od koga zavisi produženje useljeničke vize. A ta viza je preduslov za novu tranzitnu vizu. Zbunjeno sam ga upitao šta je tačno ta izlazna viza? Zurio je u mene oduševljeno. Bio sam neobavešteni novopridošlica, pa je sada mogao nadugačko i naširoko sve da mi objašnjava, što ga je oslobađalo minuta i minuta usamljenosti. Rekao je: „To je dozvola da napustite Francusku. Zar vam to niko nije objasnio, jadni mladiću?“ – „Ali kakve koristi Francuska ima od toga da zadržava ljude koji žarko žele da je napuste i koje će morati da zatvori ako ne odu?“
Na to ga je spopao takav smeh da mu je zakrckala vilica. Meni se, međutim, činilo da mu krcka čitav skelet. Kucnuo je prstom o sto. Bio mi je prilično antipatičan. Ali sam ga ipak trpeo. U životu i najizgubljenijih sinova dođu trenuci kada prelaze na stranu očeva, hoću reći očeva drugih sinova.
Kazao je: „Sine, sigurno znate bar toliko da su ovde istinski gospodari sada Nemci. A pošto i sami verovatno potičete iz tog naroda, onda znate i to šta znači nemački red i poredak, nacistički red i poredak, koji ovde sad svi toliko hvale. On nema baš nikakve veze sa svetskim poretkom, onim starim. On je neka vrsta kontrole. Nemci neće ispustiti iz ruku priliku da temeljno prekontrolišu ljude koji odlaze iz Evrope. Ko zna, možda će među njima naći i ponekog bundžiju koga već decenijama traže.“
„Dobro, dobro. Ali kad vas prekontrolišu, kad dobijete vizu, šta će vam onda ta tranzitna viza? I zašto ona uopšte ističe? Šta je to uopšte? Zašto jednostavno ne puste ljude da prođu do svoga odredišta?“ Objasnio mi je: „Sine moj, zato što se sve zemlje plaše toga da ćemo, umesto da samo prođemo, zapravo pokušati da ostanemo kod njih. Tranzitna viza je dozvola da prođemo kroz neku zemlju, a dobijamo je onda kada se ta zemlja uveri da u njoj nećemo ostati.“
Odjednom je promenio držanje. Novim, krajnje svečanim tonom, kakav očevi koriste samo onda kada sinove konačno šalju u život, obratio mi se ovako: „Mladiću, došli ste ovde gotovo bez prtljaga, sami, bez cilja! Nemate čak ni vizu. Uopšte i ne razmišljate o tome da vam prefekt uopšte neće dozvoliti da boravite ovde ako nemate vizu. Dobro, zamislimo da – nekim srećnim slučajem, ili vlastitim snagama, što retko biva, ali ponekad se ipak dogodi, recimo zahvaljujući nekom prijatelju koji vam pruži ruku iz tame, hoću reći preko okeana, ili kada najmanje očekujete, možda voljom samog proviđenja, ili nekog komiteta – zamislimo, dakle, da ipak dobijete vizu. U prvom trenutku ste srećni. Ali ubrzo shvatate da time stvar uopšte nije rešena. Imate cilj – a to je skoro ništa. To ima svako. Ne možete doći u tu zemlju isključivo snagom volje, kroz stratosferu, već morate putovati morem, kroz tranzitne zemlje. Potrebna vam je tranzitna viza. A za nju vam je potrebna oštroumnost. I vreme. I ne slutite koliko vremena! U mom slučaju, situacija je hitna. Ali sada kada vas gledam, čini mi se da je vaše vreme još dragocenije. Ono je sama mladost. Međutim, ne smete rasuti pažnju. Morate misliti isključivo na tranzitnu vizu. Ako smem tako da kažem, na neko vreme morate potpuno zaboraviti svoje konačno odredište i da se potpuno posvetite tranzitnim zemljama, inače nema ništa od polaska. Najvažnije je da konzule uverite u svoju ozbiljnost, da dokažete da niste od onih momaka koji pokušavaju da ostanu na mestima namenjenim isključivo proputovanju. A za to postoje dokazi, i svaki ih konzul zahteva. Zamislimo sada srećni slučaj – koji u stvari nije ništa drugo do pravo čudo, ako imamo u vidu koliko veliki broj ljudi pokušava da otputuje na koliko malom broju brodova – zamislimo, dakle, da vam je mesto na brodu, da vam je put kao takav obezbeđen. Ukoliko ste Jevrejin, mada niste, uz pomoć Jevreja, ako ste Arijevac, onda uz pomoć hrišćana, ili ako niste ništa, ako ste bezbožnik, crveni, onda za ime božje uz pomoć vaše partije, uz pomoć tih vaših. Bilo kako bilo, imate neki prevoz. No, sine moj, nemojte pomisliti da vam je tranzitna viza i onda sigurna, pa čak i da jeste! U svemu tome proteklo je toliko vremena da vam je prvi, glavni cilj izmakao. Useljenička viza je istekla, a bez nje vam ni tranzitna ništa ne vredi, ma koliko značajna pre toga bila, i tako ukrug, ukrug, ukrug.
Zamisli sada, da si sve to postigao. Dobro, sine moj, hajde da sanjamo zajedno, zamislimo da si sve to postigao. Imaš useljeničku vizu, tranzitnu vizu, a tu je i izlazna viza. Spreman si za put. Oprostio si se od svojih najmilijih. Ostavio si dosadašnji život za sobom. Sada još samo misliš o svome cilju. Konačno je došlo vreme da se ukrcaš na brod…
Juče sam razgovarao sa nekim mladićem, baš tvojih godina. On je imao sve. Ali kada je hteo da se ukrca na brod, lučka kapetanija je odbila da mu da poslednji pečat!“
„A zašto?“
„Pobegao je iz logora kada su došli Nemci“, reče starac onim prvobitnim, umornim tonom. I držanje mu se promenilo – ne bi se moglo reći da se sav skupio, za to je sedeo isuviše pravo, ali se nekako prelomio. „Nije imao potvrdu da je pušten iz logora, i tako je na kraju sve ispalo uzaludno.“
Ana Zegers, “Tranzitna viza”, s njemačkog prevela Bojana Denić, Radni sto, 2021.
Knjigu možete nabaviti na: Beopolis