SVESKE UČTIVOSTI KOJE SE NE RAZLIKUJU
1.
U bari vode vidim okean; kada plovim po moru, tugujem za ribnjakom u kopidlnskoj šumi; u gomili peska vidim ogromne planine; kada sam stajao na Jungfrauu, tugovao sam za semičkim brdašcem. Zato sam najradije kod kuće, gdje tugujem za pivnicom, u pivnici, pak, razmišljam o tome kako je to divno biti kod kuće i sanjariti kako odlazim u pivnicu, u kojoj tugujem za predivnim domom. Najradije sam tamo, gdje me upravo nema.
2.
Drvo sam, granama udaram u grane ostalih drveta da se međusobno preplićemo, okrnjujemo sopstvenu koegzistenciju, to sakaćenje jednoga drugim predstavlja suštinu šume. Međutim, preko vrha se može peti uzbrdo. Pravcu prema suncu imam tu istu realnu mogućnost da posljednjim uzdignutim grančicama hvatam rosu što pada i kišu i zvezde i sve faze noćnog meseca. Proleterska smo šuma sa univerzitetsko univerzalnim mogućnostima u kojima svako drvo predstavlja centar sveta. Skup smo srećnika sabijenih na portalu timpanona romanske bazilike, skup blaženih anđela, skup sabijenih pijanaca kod Belog labuda u Krču, gdje je svakome slobodna samo ona ruka, kojom može da digne svoju kriglu plzenjskog piva.
3.
U svetlucavo plavičasti celofan humora mogu se umotati izmučeni i krvavi delići dnevnih briga.
4.
Čistunac, čistunica, čistunsko.
Umišljen, umišljena, umišljeno.
Otkako sam bio na operaciji, ljude posmatram drugačije. Iz daljine već mogu da prepoznam ko se drži za žuč, iz daljine prepoznajem kako se zanosi šećeraš, vidim to njegovo zamućeno oko, onu slatku bolest protiv koje mora da se bori sa vagom i satom u ruci, prepoznajem prema pepeljastom licu sve uništene jetre, prepoznajem ko će za, recimo, pola godine da skikne, one oči koje se neprekidno od svega opraštaju, gledaju već na drugu stranu kvake. Vidim da se većina ljudi zanosi i klatari, vidim te tikove u neispavanim očima, prepoznajem ruke koje pritiskaju štitnu žlezdu, vidim bore kao posledicu izvađenih zuba, vidim oprez žvakanja veštačkih vilica i paradentoze, vidim pete koje bolno koračaju sa izraslinom, drhtanje prstiju notornih pijanaca, vidim žene koje izlaze uplakane iz bolnica jer su tamo ostavile supruge, vidim muževe kako koračaju iz komunalnih zavoda gde su sredili pogreb svoje žene, vidim jedine zdrave, a to su mladi ljudi, srećni zbog toga što su bolesni samo žlezdama i ljubavlju. Kako je moguće da to nisam ranije znao? Da sam, znači, loše gledao? Zato je tako malo samoubistava, jer kada je čovek ukenjao sa disanjem, on počinje da se nada i veruje da će rak nestati, da iz rakom zahvaćenog plućnog krila zračenjem može ta bolest da nestane, da će se desiti čudo… i zato su tu one divne oči koje se opraštaju, koje neprekidno nekom nešto opraštaju…
5.
Jarina se toliko radovao susretu sa svojim školskim drugovima posle pedeset godina, sa onima koji su ostali na svetu, a bio je to susret na kome se svako osećao mlad, dok je one ostale video kao starce i starice nad grobom, jedni su se drugih užasavali, i svako je imao utisak da upravo on predstavlja izuzetak iz tog skupa ubuđalih deda i baba, i tako su jedni druge vukli na stranu i sažaljevali su neprijatnu, tužnu sudbinu starenja onih ostalih, i zahvaljivali se bogu što su oni još uvek sveži i kočoperni… tako su se svi izređali sa svima i tako su svi stajali nad grobom a istovremeno su se svi osećali jedni pred drugima mladi… zlatan vrhunac je nastao kada je prikočio pogrebni auto, svi su se neprekidno pitali gdje je njihov veseli i zgodni školski drug koga su nazivali Plavojko. Zakočio je auto, a kada su istrčali, službenik je, a on je, takođe, bio školski drug koji je kao penzioner radio kod Pogrebne službe, otvorio sanduk a tamo je ležao Plavojko, odista izuzetno zgodan čovek kovrdžave kose, ali upravo su ga dovozili sa obdukcije: juče je umro od radosti što će se posle pedeset godina videti sa svojim drugovima…
6.
Od svih alata najviše volim iglu. Ona umesto glave ima ušicu u koju se uvlači konac, i tako se tom iglom tek onda može šiti. Ponekad, kada za mesečeve noći gledam uvis, imam utisak da mi mesečevu svetlost neko uvlači u ušicu u oku moje glave. Ponekad, kada zatvorim oči, imam osećaj da mi sve dobre misli navlači neko odozgo u mozak, i tako saznajem stvari o kojima ništa ne znam.
Najveća nesreća koja može da zadesi čovečanstvo su previše zdravi ljudi. Tako su najzdraviji ljudi na svetu bolesni i puni patnje…
7.
Naređujem u slučaju svoje smrti, sledeće: Kao prvo, čim se to desi, odmah obavestiti Pogrebnu službu a po uspostavljanju veze i predstavljanju reći će izvršilac moje volje sledeće: Pane direktore, dođite da uklonite jednu mrcinu. Kao drugo, ta mrcina će na sebi imati pohabanu pižamu. Kao treće, na noge će mi biti navučene pocepane čarape, jer se sve ostalo može prodati na buvljaku. Kao četvrto, neće biti objavljena vest o mojoj matemorfozi u mrcinu ni u obliku umrlice niti u novinama. Kao peto, biću spaljen bez prisustva kako rođaka, tako i javnosti. Kao šesto, ostaci će u obliku pepela biti razbacani bez učešća najbližih, na mestu posebno udaljenom. U potpunoj tišini, najradije noću… To je rekao pan profesor Trapl, i ako ništa drugo, onda je to čin reči koji predstavlja ures muškaraca…
8.
Ma šta da se odvija pred mojim očima, ja sam sa tim momentalno povezan čvrstim gajtanom kao dete pupčanom vrpcom sa majčinim telom. Tako se čovek može ubaciti bez nasilja doslovno u sve.
9.
Ono što se naziva uniomistika, to je realnost realnosti, konkretnost konkretnosti. Obično ljudsko osećanje, sveobuhvatni nosilac, neverbalna komunikacija koja se može prebaciti u reči. Zapinjanje u govoru i mucanje predstavljaju početak pravilnog puta udubljivanja u događaje i stvari van nas. Tako sve ono što je napolju postaje moja svojina veštim struganjem u mozgu.
10.
Kada nešto želim i savetujem se sa ženom, ona želi suprotno. Dobro! Stavljam to u mlin psihoanalize i da bih postigao ono što želim, govorim i želim, navodno, ono što ne želim. Supruga će me međutim pročitati i najednom se slaže sa mnom i tako postiže ono što je htela ona a što ja nisam želeo. Tako idioti imaju prednost i ko kreće protiv žene sa univerzitetskim obrazovanjem uvek gubi. Tako društvo lagano ali sigurno kreće ka matrimonijatu i četiri razreda građanske škole su više nego klasično obrazovanje.
11.
Dva moja najveća neprijatelja bili su moja majka i moja žena. Prva me je predala drugoj, obe su htele i želele neprekidno da me vaspitavaju i usavršavaju. Stoga neprekidno bežim od kuće i u najgroznijoj krčmi je moj dom, u kome neprekidno strepim da će se otvoriti vrata i da će tamo ući moja žena praćena nadgradnjom moje preminule majke, tako sam pod starateljstvom dve žene koje sam toliko voleo, da sam se sa njima posvađao na život i sklerozu. Tako mi nije preostajalo ništa drugo do da tražim skrovište u pisanju i da literaturu čistim od onoga što su te dve duše što mi dobro žele nametnule mojoj lako diskordantnoj duši. Nikada nisam smogao snage da presečem zajednički čaršav i da noću odem, kako je to uradio autor Kurana Muhamed…
12.
Slabost je moja snaga, gubitak je moja pobeda, misli na stepeništu su one prave misli koje sam zaboravio da kažem na sudu, biti preplašen je moja hrabrost, biti napušten je moja uljudnost, moje žvanjkanje je moja retorika, folklor velegrada je moja estetika, permanentna napuštenost je moja tačnost, neodržavanje reči je moja vernost. Tako svi nedostaci predstavljaju moju magnetnu kazaljku, koja neprekidno pokazuje na punu vrlina divnu Severnjaču, mirnu i nepokretnu zvezdu, oko koje se sve okreće… Na nebu svako Da ima protiv sebe svoje Ne, a uza sve to miligram dobra što preteže pokreće sve, da bi se večitim povratkom sve zaustavilo da stoji – u malenom, malenom trenutku… i sve nanovo započinjalo.
Morao bih da budem furijant, morao bih da budem pravi pravcati frajer, ali ja život gledam upravo u oči, kao da je lepa žena: posmatram je tek kada je prošla pored mene, tek kada me je mimoišla. Uvek me sve, što ide prema meni do te mere zapanji, tako potrese, tako svojom lepotom uništi, da nisam u stanju da mu pogledam u oči; sve to mi ide u susret, sve je jače od mene, moram uvek da dođem k sebi, da se povratim iz lake omamljenosti, ne samo od ljudi već, ponekad, i od meseca, kada se uzdigne iznad livada obraslih svežom travom; tako me zapanji, da nisam u stanju ni da pogledam, moram da pogledam prvo ulevo, onda udesno i tek onda, bezmerno uzbuđen mu bacam pogled u oči, da bih za koji trenutak zatvorio oči, kao da me je pogledala zgodna ženska, za koju unapred znam: kada bi me oslovila, odmah bih tog trena, počeo da pričam bez veze; to s bezveznim govorom uvek potraje duže pre nego što se smirim. Isto tako koketujem i sa vetrom koji prevrće srebrno lišće, isto sam tako zbunjen divnim fazanom, srnom koja s poštovanjem ustaje kada je zateknem kako leži u mome vrtu, prva moja želja je da se odbacim od izvora svoje dirnutosti, da pobegnem i odnesem utisak, koji će me poškropiti ljubavlju na prvi pogled, isto onako kao kada ugledam predivnu pečurku pod brezama, tog istog časa počinjem da gledam negde drugde, u celosti sam uzbuđen, do te je mere potresan taj prvi pogled, tako dragocen, upravo kao polje pšenice koje se talasa, kao crven, životom prevučeni kelj, stabla trstike… To je verovatno s toga što se tim prvim pogledom iz ljubavi u mene uliva suština onoga što vidim, ali ja se tu za trenutak zaustavljam, upadam u ono što sam upravo video. Morao bih da budem furijant, morao bih da budem frajer, ali ja sam pokorni ljubavnik zaplašen lepotom što mi je došla u susret u bilo čemu. I zato sve probam, sve dok nije kasno, sve dok se treperave slike ne smire. Ponovo tako i sasvim preplašen posmatram sebe u ogledalu koje stari zajedno sa mnom i u kome ne nalazim ni traga od onoga što bi me opravdavalo da o sebi kažem da bi ipak trebalo da budem barem sam za sebe furijant i frajer… na fotografiji isto tako najradije volim da gledam negde drugde, u aut bacam svoj pogled, a kada sasvim slučajno gledam u objektiv foto-aparata, na fotografiji sam ipak onaj koji jesam: preplašen, prestrašen, nesiguran pogled koji moli za pomilovanje, ne znam zašto i ne znam zbog čega, moje oči na fotografiji su uvek takve, kao da za koji trenutak očekujem smrtnu kaznu. A moja majka i moja žena su govorile i govore da čim me pogledaju, poprimim tako drzak pogled da bi me najradije odalamile po njušci. Jedina laskava reč koju sam dobio od žena! Ali to je nekad bilo, sada počinjem da imam oči rabinovog sina iz Belza i počinjem da shvatam haside aus Gallizien. Galicija počinje iza karlinskog vijadukta, kako je pre mnogo godina rekao Rihlik.
Bohumil Hrabal, Domaći zadaci iz marljivosti, Dečje Novine, Gornji Milanovac, 1988.
S češkog preveo: Milan Čolić
