***
Marta je u prodavnici igračaka.
U levoj ruci drži solarnu muzičku ovcu. Ako se dovoljno izlaže sunčevoj svetlosti, kad se povuče za rep može da otpeva deo Travijate, s tim što reč „vino“ menja rečju „mleko“. Ujedno, svetle joj oči. Lutka Nina Balerina izvodi pokret zvani arabeska pred savršeno čistim staklenim panoom. Kroz njenu ružičastu, poluprovidnu tutu suknjicu promalja se sunčano zimsko podne i javni časovnik na zgradi Akademije nauka. Sat ubrzava svoje kazaljke – ruke pune kesa od reciklirane hartije. Time požuruje prolaznike čije se kretanje pretvara u zalet za troskok ka peščanom polju lepše autobiografije. Iz muzičke fontane pršti limfa mladosti, pa se ledi u dodiru s pločnikom. Od tačke susreta pruža se čistina bez vetrova, mesečeva pustinja bez senki, bez skrovišta. Sa zvučnika dopire opšte mesto.
Stanovnici i posetioci prestonice okreću leđa evergrinu. Posmatraju izloge – staklo, ne ono što stoji iza njega. Marta s druge strane posmatra njih.
Visoka žena crvene kose pravi smešna lica pevušeći nevidljivom novorođenčetu ušuškanom u kolica marke stoke s prekrivačem koji pruža zaštitu i od padavina i od UV zračenja, faktor pedeset plus.
Devojko mala, pesmo moga grada što si mi dala srce puno sna.
Crvenokosa iz kutije vadi par kožnih cipelica, broj osamnaest, boja karanfila, đon za nijansu tamniji, s čičak trakom, ne s pertlama, i s nekoliko srebrnih zvezdica na vrhu. Pokreće ih držeći ih za pete, kao da neki beba-duh hoda po vazduhu tik iznad njenog čeda kojeg nema.
Oh, što se setih kišu da ti kupim i oblak mali pod kojim stojim ja.
Javni sat se zaustavi. Da nema kucanja ne bi bilo vremena. Dva minijaturna komada obuće otmu se kontroli. Nastave da koračaju samostalno. Bez panike beže k oronulom pasažu. Pojede ih crna rupa od dima nargila i tompusa. Mlada majka ih prati odustalim pogledom. Njene usne i dalje pevuše.
Nemoj da budiš oči moje snene. Kad kiša pada ti si oblak sna.
Onda se crvenokosa prene. I sama ispari u gužvi. Marta više ne može da je pronađe u metežu kolica koja voze nevidljivo potomstvo. Iz desnog džepa vadi makazice za nokte. Seče ovcinu nogu za koju je pričvršćen alarm-zujalica. Izlazi na ulicu. Prolaznici povijaju tela kako bi izbegli grub dodir s njenim trijumfalno uzdignutim stomakom.
„Gospođo.“
Oni pred njom razgovaraju tiše, suzdržavaju kašalj, trude se da ne dišu duboko.
„Gospođo!“
Papirne kese se svojim zlatnim drškama usecaju u njihove dlanove.
„Gospođo, vratite se!“
Martu jede crna rupa od dima nargila i tompusa dok se gole krošnje hrastova u obližnjem parku dobacuju jatima vrana.
A vrapci?
***
Marta je u mahuni zaborava.
A ovako je to bilo.
Parkirao je svoju grdosiju. Bilo je leto, topla noć. S gomilom kesa. Seo je pored nje. Mora da se zanela.
Marta je čitala kulturnu rubriku. Nije imala vremena da shvati šta se dešava.
„Sviđa mi se način na koji razmišljaš.“ Spustio je desnu šaku na njen kuk. Leva je završila na njenoj butini. „Ona tu ima veliki mladež.“ Onda je poljubio u vrat, u obraz, u usta, u bradu, u grudi, u stomak. Oživljavao je nešto u njoj.
Marta je čitala kulturnu rubriku. U toku je bio FEKOM – festival koreografskih minijatura. Pobedila je predstava koja se zove Jugoistok, obala.
Ušao je u nju, bez najave, bez stida, bez nagoveštaja budućeg kajanja. Možda…
Marta je čitala kulturnu rubriku. U pobedničkoj minijaturi tela dve devojke bliznakinje, na suprotnim obalama zamišljene reke, pokušavaju u grčevitim pokretima da isplivaju na obalu boreći se sa stihijom večnog proticanja Istog. Baš je tako pisalo “Istog”, s velikim početnim slovom.
Možda je krajem svojih usana…
Marta je čitala kulturnu rubriku. Isečak stvarnosti zaustavljen u trenu, poput „instant-fotografije“ je zavredeo pažnju žirija i osvojio prvu nagradu – statuetu Udruženja baletskih umetnika.
Možda je krajem svojih usana, na sekund, i kraće, za to nema pouzdanih dokaza ni živih neutralnih svedoka, dodirnula njegov vrat, kratkom bradom obrasli vrh njegove adamove jabučice, možda i oko, čelo, rame.
Marta je čitala kulturnu rubriku. Sa stručnim žirijem sa složila i publika koja je plesne umetnice nakon završetka predstave dugim aplauzom nekoliko puta pozivala da se vrate na binu.
Pre nego što je otišao…
„Znao sam da voliš.“
…liznuo je cigaretu i zapalio je.
„Mi ovde ne pušimo.“
„Znao sam. Vidi ti se u očima. To sam naučio tamo, u Iraku. Kad vidim žensku pod onim njihovim velom, tačno znam. To oni zovu muaksa, kad im se sve što prećute, sve što osećaju, znaš, iznutra, kad im sav seks stane u jedan pogled, kad sve to izađe na oči, zato što nema gde. Jeste, muaksa, ili mukasa, tako nekako. Samo, tamo je opasno. S tim nema zajebancije.“
Dva meseca kasnije, Marta se vukla ulicom. Gorela je kao lopta lave. Sasecali su je prizori normalnog života nezainteresovanog za njen plamen. Crna gospođa je vodila belog psa na kratkom povocu. Devojčice su vozile rolšue. Padale su. Čovek je ležao na klupi go do pojasa. Imao je obrijane i uredne pazuhe, u potpunom neskladu s ostatkom njegove pojavnosti. Prolaznici su nosili torbe, rukovali su se. Bilo ih je nasmejanih.
„Ne brini. Očistićemo to.“
Tad je prvi put posetila doktora Najdana.
Imao je laku ruku.
Marta, uz kašalj, ispljune mahunu zaborava. Ionako joj nije do jela.
***
Marta je u leksici.
Ima reč od šest slova: disati. Ima reč od pet slova. Retko od sedam. Skoro nikad od osam. One od devet, deset ili jedanaest prepoznaje kad ih čuje. Sama do njih nikad ne dolazi. Polja pred kojima širi zenice na otvaraju joj vrata percepcije.
Voli pitalice i poštuje ljude koji se u njih upuštaju, ali sama se nikad ne bi usudila.
Vreme između početka i završetka njenog omiljenog televizijskog kviza je vreme sumraka, kad se dan pretvara u noć. Ona skreće pogled s tog kolebanja neba k brkatom, sredovečnom elektroinženjeru s dvoje dece i poslom u državnoj firmi.
On palaca samopouzdanjem.
„Imam reč od deset slova: analfabeta.“
Odlomci iz romana u nastajanju, radnog naslova “Kako se jede nar”
