Put u gavrancrno
Početkom i sredinom devedesetih kod njih bi u selo dolazili baba i deda iz Nemačke. Javili bi telefonom da stižu tog i tog dana u toliko i toliko sati, a oni, Gregor, njegovi roditelji i mali brat, danima bi odbrojavali, čekali, radovali se. On se najviše radovao krmačama, ogromnim torbama u kojima nema čega nije bilo, bezbroj stvari i stvarčica koje, ispostaviće se, ničemu ne služe i nikome ne trebaju, ali to ne umanjuje radost iščekivanja. Obožavao je trenutak otvaranja tih krmača, vađenje toga svega-i-svačega, što gomilalo se, a ničemu služilo nije.
Njegovi roditelji nadali su se novčanici od 50 ili 100 maraka.
Došao je i taj dan. Stoje ispred motela Billy, jer autobus staje tu, a ne na stanici. I autobus pristiže, svi su ushićeni, vrata se otvaraju, nekoliko izmorenih radnika žurno hita van, odmah se guraju oko prtljažnika, u strahu da baš njihova krmača kojim slučajem ne ostane, ili ne-daj-bože da je uzme neko drugi, jer sve krmače sliče jedna drugoj, sve su uvezane debelim špagom, pa još i selotejpom, neke imaju cedulju sa imenom vlasnika, a na nekima je to ime ispisano crnim markerom preko cele torbe.
Jedna žena rastvara svoju krmaču, počinje da rovari, histerično ronda, prevrće, ispadaju kese, prazne i složene, razne najlon kese svih veličina i svih boja, bezbroj tih kesa ispada iz torbe, onda dune vetar, i one polete.
Gregor počinje da ih skuplja, bori se sa vetrom, ali ga mama i tata prekidaju, trznu ga za rame, Javi se babi i dedi!, Dobar dan, veli, a oni počinju da ga štipaju za obraze, što on mrzi, i da ga ljube. Svi uzimaju krmače, velike vreće, male vreće, svi, mama, tata, baba, deda i Gregor, i krenu prema kući.
Posle ručka, baba mu veli, Njemački ne znam dobro, a jugoslavenski sam zaboravila. Ne možem više ovako živsti. On je pola ne razume, ali se smeška, i to je dovoljno, baba je nasmejana.
A ti baba i deda, zapravo su bili tetka i tetak Gregorove mame Violete. Živeli su, tada, devedesetih, u Wiesbadenu već preko trideset godina i dolazili su retko, sve ređe, jer bili su prestari za dvadesetočasovno vozikanje autobusom, a o avionu nije bilo ni govora. Šparanje.
Ljuba i Mato u Wiesbaden odlaze verovatno šezdesetih, to Gregor ne zna, odlaze iz Like ili sa Korduna, što isto ne zna. Sela u kojima su živeli i o kojima su kasnije govorili nije zapamtio, zapamtio je samo jedno, Žrvnica, tako se zove. U tom selu danas ima nekoliko kuća, možda tri, i živi nekoliko starčadi, možda isto troje. A ostala sela verovatno više ne postoje.
Tako, Ljuba i Mato odlaze iz Jugoslavije u Nemačku, trbuhom za kruhom, na privremeni rad, da zarade pa da se vrate i da se skuće, tamo, u Lici ili na Kordunu, u Jugoslaviji. Odlaze u Wiesbaden, on pojma nema zašto baš Wiesbaden, i tu ostaju preko pedeset godina.
Kad stignu tamo, reč nemačkog ne znaju, ali to nije problem, u Wiesbadenu već se oformila mala zajednica Jugoslovena, fizičkih radnika svih naroda i narodnosti, svi su tu na privremenom radu, svi šparaju za ono kad se vrate, a skoro svi će, ispostavlja se kasnije, tu i ostati do pred kraj ili do kraja života.
Sunčana je jesen i Ljuba je presretna, dobiće posao u bolnici, Krankenhaus, radiće kao čistačica, Putzfrau. Jezik joj za to ne treba, dobiće uniformu i metlu, ključ od prostorije sa sredstvima za dezinfekciju klozeta, a najvažnije je da bude tačna i da radi brzo, kašnjenje i kilavljenje se neće tolerisati, samo hitro!
Mato prvih godina baca cigle na baušteli. Dok ih baca on mašta o svojoj kući, tamo, u Jugoslaviji, kući koju će sagraditi čim malo zarade, zato toliko šparaju, zato se svega odriču, da imaju za tamo, kad se vrate. Nakon rada na baušteli nude mu da bude Hausmeister. Ako bude Hausmeister, neće morati da plaćaju kiriju. Prihvata.
Ni jedno ni drugo posao više ne menjaju, i tako, vredno i hitro rade do penzije. Krajem osamdesetih počinju da grade kuću, u jednom od onih sela koje Gregor nije zapamtio. Kuću ne završavaju, završava je rat. Kasnije, do kraja života pričaju o toj kući, o tim temeljima, o tom rasporedu prostorija, o tom nameštaju koji je trebalo da donesu iz Nemačke, o svemu.
U penziji koju su zaradili ne stižu da uživaju, jer već su prestari, iznureni od rada, premoreni. Odlučuju da se vrate u Jugoslaviju, ali ta Jugoslavija tada ne postoji već skoro dvadeset godina. Kupuju stan u omanjem mestu u Vojvodini, jer tu im je rodbina, pa da budu blizu jedni drugima. Rodbina im dolazi na useljenje i da vide šta sve imaju. Rodbina im priča o nezaposlenosti, o siromaštvu, o bolesti, o nemanju, Ljuba i Mato duboko uzdišu i klimaju glavom, razumeju sve a ništa ne razumeju, oni bi da ih neko pita kako su, ali niko ih ne pita. Rodbina im prodefiluje kroz stan, svi se dive kako je sve lepo i sa ukusom, vidi se da su ceo život proveli u Nemačkoj. Ljubu jedna odvede u stranu da je pita može li joj pozajmiti 200 eura, vratiće brzo. Ljuba joj daje 200 eura, ova se više nikad ne pojavi. Tako skućeni njih dvoje ostaju sami u tom malom vojvođanskom mestu, okačeni o svoje preostale dane.
Jednoga dana, u prodavnici, Ljubu jedna pita , Zašto ste došli? Pa vi niste odavde? Zašto ste baš ovde došli, što ne idete u tu vašu Bosnu? Ona ne stigne da joj odgovori, a htela je da kaže da oni nisu iz Bosne, ali ne uspeva, jer ova sve to samo saspe i ode. Ljuba ne zna da u Vojvodini vlada kultur-rasizam, da večito radi skener za dođoše, da dođoše ne vole ovi koji su došli ranije, koji sebe zovu autohtonima, ali ni dođoši koji su došli kasnije ne vole one koji su došli pre njih. I tako, ta je Vojvodina puna raznih dođoša koji se međusobno ne vole, neki se i preziru, neki čak i mrze, ali ona ništa od toga ne zna. Ona je došla da umre među svojima, tako kaže, među svojima, a ti svoji nestali su, kao prah raspršeni.
Nema svojih, Ljubo, oni nikada nisu ni postojali.
U danima, nedeljama i mesecima koji slede, Ljuba i Mato uglavnom sede na kauču ispred televizora, gledaju u televizor i gledaju u prazno, izgubljeni su, jer iz televizora ne izlazi ništa jugoslovensko, ništa njihovo. Ljubo, što je ovo?, promumla Mato. Ona prvo dugo ćuti, a onda veli, Ne možem više živsti.
Oni su navikli na sniženja i rasprodaje, oni su ceo svoj nemački život vijali rasprodaje, sniženja razna, kupovali šta su stigli, samo da je jeftino, da je reduziert, onda to pohranjivali po svim kutovima u stanu, čuvali za ono tamo, za svoje, da im odnesu kad budu išli u Jugoslaviju. Tako je Ljuba jednom kupila 20 muških pantalona, koje nisu ni kratke, ni dugačke, ni za leto ni za zimu, koje bezvezne su hlače, neupotrebljive. Čuvala ih je preko dvadeset godina i onda ih je jedne godine donela Gregoru. Šta će mi ovoliko istih?, prvo je što je rekao kad je raspakovao krmaču, a mama ga je odmah pljusnula, Sram te bilo, kaži hvala!
Hvala, procedi kroz suze. Kasnije su svih dvadeset poluhlača bacili.
A deda mu je jednom doneo mali crni tranzistor, što ga je silno veselilo. Presretan, on otrči do trafike, kupi baterije, i onda njih dvojica uključe taj tranzistor, tranzistor zakrklja, izvuku antenu i počnu da vrte onaj mali krug. Smenjuju se stanice, uglavnom narodnjačke i one na mađarskom. Deda se zadržava na muzičkim, pa pojača, a iz tranzistora počinje da frca, Usne vrele kao žar, da li je to s neba dar, znam da nije bio san, istu vatru osećam.
Inače, ni Mato ni Gregor mađarski ne znaju. Mato ga je čuo tek nekoliko puta u životu, a Gregor jezik sredine nije znao, nije ga učio, jer su roditelji procenili da je to besmisleno pa su na papiriću koji je jednoga dana doneo iz škole i na kojem je pisalo: Da li ste za to da Vaše dete uči jezik sredine – mađarski? (ponuđeni odgovori da i ne), oni zaokružili ne.
Neka uči engleski, šta će mu mađarski, rekli su.
A na tabli na ulazu u Schwarzberg pisalo je i Bácsfeketehegy, što je Gregor znao da pročita i izgovori, i to s odličnim akcentom. Nekad bi čak i zapevao: Az a szép, az a szép, akinek a szeme kék, akinek a szeme kék, ali koga briga za to.
Ljuba se uvek farbala u gavrancrno, imala je sitan minival, oko vrata zlatan lančić bez priveska, na ušima velike minđuše na štipaljku, bižuterija, sa velikim kamenom u bojama, beloj, plavoj ili zelenoj; imala je blještavo bele zube, veštačke, malo nakrivo postavljene, pa je izgledalo kao da se smeje na stranu, da su joj usta iskrivljena, da je šlogirana. Mato je bio nizak i sav nekako pravilan, imao je svoje zube, ali se retko smejao. Ljuba se s godinama smežurala, lice joj je bilo kao ljuska od oraha, kapci teški, usne otromboljene. Ubrzo se sva zgurila i zgužvala, i hodala sve teže.
O svom životu u Wiesbadenu retko su govorili, skoro nikad nisu govorili, govorili su samo o onim selima u Lici i na Kordunu. Kako nisu imali sagovornika, ponavljali bi vazda iste priče, više onako za sebe. Ako bi ipak rekli nešto o životu u Nemačkoj, bilo bi to ovako, Bila je jedna žena, jako dobra, naša jedna, umrla je od raka ove zime…a cijeli je život samo radila, radila, radila, veli Ljuba. Ili, Jedan naš susjed, Švabo, što je taj bio škrt…, kaže Mato, ne završavajući misao.
Ubrzo po dolasku u omanje vojvođansko mesto, Mato završava u bolnici, sa posekotinama na glavi. Izašao je u šetnju, vukao se praznjikavim ulicama, gledao ni u šta, i onda je prišao jednom izlogu, približio se, zagledao, i prošao kroz staklo. Gregor ne zna da li je Mato doživeo trenutno pomračenje, da li mu je pao pritisak ili je tražio sniženja, reduziert. Ubrzo je pušten iz bolnice, a kad je došao kući, Ljubi je rekao, Ne znam, ne znam… Nakon toga je sve ređe izlazio.
Sedeli su tako danima, uglavnom ćutali. Ljuba je stalno sređivala taj sređeni stan, vukla se po sobama, pomerala ukrase, brisala ih pa ih ponovo vraćala. Onda je jednog dana, već uveliko u svojim osamdesetima, doživela moždani udar, pala u krevet i za nekoliko dana umrla. Nije sahranjena ni u Lici ni na Kordunu, kako je želela, to je bilo prekomplikovano, vući njeno telo preko granice, dug je to put, tražiti dozvole i plaćati takse, sve je to prekomplikovano, a njoj je svakako svejedno, mrtva je. Tako je Ljuba pokopana na groblju u tom vojvođanskom mestu, tromom, dosadnom i praznjikavom, tu gde je samo retke poznavala i gde nikog svog nije imala. Pokopana je na tuđem groblju. Zemlja, zemlja.
Mato je narednih meseci svakoga dana brisao prašinu, da sve bude čisto, da sve bude sređeno. Umro je jednog popodneva, na kauču, ispred televizora.
Televizor su isključili, njega sahranili pored Ljube, a stan prodali.
Gregor ih se ponekad seti. Ostale su one krpe za sudove, velike, sa pečatom Krankenhaus, što ih je Ljuba donosila godinama. Kvalitetne su to krpe, traju.
(Red box / Buybook, 2017.)
