* * *
Beograd, datum nije bitan
Soba je velika, ali nedovoljna za nas 13. Plus mame. Ali, nisu svi sa mamama. Samo mi koji smo još mali. Znači, nas 13 i, otprilike, 8-9 mama. U sobi imamo i televizor. Najčešće gledamo spotove, Dragana Mirković ima novi hit “Umirem, umirem, majko”… Mene jednom mama zamalo nije ošamarila kad sam počeo to da pevam. Onda joj je Izabelina mama rekla da ja ne znam šta to znači. Bilo mi je jako žao što je htela da me udari, a ustvari mi je bilo žao mame. Možda zato što ona nema svoj krevet, već spava na stolici pored mog kreveta. Noću spava na stolici, a danju mi drži nošu dok povraćam. Svaki put povraćam dok primam terapiju. Čim sestra Ljilja uđe u sobu, meni odmah bude muka. Sestra Ljilja je dobra, ima kratku plavu kosu i veštačke zube. Ona je Srbijanka, priča drugačije od nas. Terapija traje dugo. U levoj ruci imam onu iglu na koju se priključi infuzija. Ta igla me ne boli, ali me peče kad terapija počne da mi ulazi vene. To su citostatici, to primamo svi. Čim sestra Ljilja pusti infuziju, ja osetim kako ta tečnost ulazi u mene, cela leva ruka počne da me peče i onda počnem da povraćam. Ta terapija je jako dosadna, traje jako dugo…
Već dugo ne idem u školu. Krenuo sam, pa sam morao na operaciju, a onda smo mama i ja došli ovde. Ne sećam se da li sam pre toga bio u Beogradu. Lepo mi je ovde, samo mi je bezveze što nas je ovako puno u sobi. Mama i ja skoro svaki dan idemo u grad. Često idemo i u zoološki vrt. Meni je super kad mi doktor crvenim flomasterom iscrta celo lice i vrat. To su neke linije i trouglovi. I to moram da imam zbog zračenja. Super mi je što to niko drugi na ulici nema. Dok šetamo Knez Mihailovom, svi gledaju u mene. Jednom sam rekao mami da bih voleo da budem ovako iscrtan do kraja života. Ona me je samo pogledala. Opet mi je bilo žao što je tužna. Ovog puta nije htela da me udari, mislim da je počela da plače, ali je odmah prestala.
Skoro svima u sobi je opala kosa. Meni je opala samo malo iza ušiju. Prvo mi je bilo krivo zbog toga, ali mi onda to više nije bilo bitno. Najvažnije je da mi doktor popravlja linije i trouglove čim se malo izbrišu. On ima veliki crveni flomaster koji miriše na rakiju. Kad sam bio mali, jednom sam video da baba iz frižidera uzima flašu, onda naspe pun čep i to popije. Kasnije sam prišao frižideru, dok je ona bila napolju, otvorio flašu i olizao čep. Sećam se da je odvratno smrdelo i da zamalo nisam posekao jezik. Deda je pio iz flaše, da opere zube, tako je govorio. Baba i deda su stalno pili rakiju, ali nikad nisu bili pijani. Pijan je bio jedino tata. On je uvek pio iz čašice.
Tata je jedan dan došao da me poseti. To je bilo posle terapije i meni je i dalje bilo muka. Ipak sam uspeo da ustanem iz kreveta, obuo sam papuče i izašao iz sobe. On je stajao na kraju hodnika. Mislim da me je samo pitao kako sam. Meni ga je, nekako, bilo žao. Više sam voleo mamu. Ali sam i njega voleo. Jedino nisam voleo to što pije. Kad bismo mama i ja došli iz bolnice na vikend, on je skoro svaki put bio pijan, pa su se onda njih dvoje svađali. Jednom smo, kad smo dolazili, u hodniku zgrade videli nekoliko kapi krvi. Ja sam znao da je tata pijan, pa sam se uplašio da nije zaklao Gorana, mog mlađeg brata. Kad smo ušli u stan, tata je sedeo u dnevnoj sobi i pričao s televizorom, Goran je bio negde napolju, a u kuhinji je na stolu stajala zaklana i očerupana kokoška. Ona krv je sigurno bila njena.
Zagreb, datum nije bitan
Te su se večeri mimoišli kao što su se mimoilazili već godinama. Posljednje čega se sjećala bila je njegova izjava da alkohol ne pije zato jer zbog tekile ubijaju kaktuse. Smijala bi se svaki put kad bi se toga sjetila. A on doista nije htio piti ni tekilu niti bilo koje drugo alkoholno piće. Ljubav prema kaktusima bila je jača od ljubavi prema užitku.
Idući doma, Lamija je mislila kako ne bi mogla živjeti bez njega.
Violeta je bila mrtva već više od tri tjedna.
Kada su joj javili da joj je sestra skočila sa simsa, točnije sa šestoga kata, Lamija je već bila u autobusu. Predosjetila je to, jednostavno je znala.
Spakirala je stvari i sjela u prvi autobus. Te je noći sanjala kako ide liftom, gore pa dolje, pa opet gore, i tako ukrug, ne mogavši naći traženi kat. Osjećala je kako joj tijelo lebdi, kako joj od brzine dizala sijeva u želucu. Kada se probudila znala je da je Violeta mrtva. Kasnije se ispostavilo da su u trenutku dok je Lamija sanjala lift, Violetu reanimirali, pa ponovno gubili. Sa svakim je katom bila bliže svome epilogu.
Putovala je više od sedam sati. Dovoljno da savlada prvi šok, i prvi strah. Putovala je i plakala, dok su putnici oko nje suosjećajno odmotavali sendviče sa parizerom i kuhanim jajima. U jednom je trenutku osjetila kako više ne može – povratila je u vrećicu od čipsa. Suosjećajni su pogledi prešli u prezrive. Kako može, zaboga? Kako ju nije sram? Neki su istoga trenutka progutali svoje posljednje zalogaje, dok su drugi mirno žvakali, gledajući u idilični krajolik napuštenih sela kroz koja su prolazili.
Ta su sela napuštena već više od petnaest godina. Neka su skoro sasvim spaljena, neka su izgorjela do pola. Razdrljene rugobe nekadašnjih kuća, zarasle u žbunje i divlje ruže, nisu se mogle zamisliti kao nekadašnje nastambe.
Kondukter je došao i zamolio ju da priđe prednjim vratima. Onda je vozač usporio, a ona je punu vrećicu ispovraćanog čipsa bacila u zelenu idilu. Crvena je vrećica u zelenoj idili djelovala kao vanzemaljac sa dječjih crteža.
Lamija se bez osjećaja stida vratila na svoje sjedalo i nastavila plakati.
Violeta se prvi put pokušala ubiti prije nekoliko godina. Tada su je na vrijeme našli, pozvali hitnu, ovi je isprali od svih tableta koje je popila i za nekoliko je dana vratili kući.
U kući se nakon toga nikada nije spomenulo što se dogodilo, Violeti su kupljene nove cipele i kaput, i uz nekoliko mršavih pogleda, sve se nastavilo tek malo nježnije nego prije. Otac i majka, Pavlek i Jasna, plašeći se i srameći čina svoje kćeri, ušli su u novu epizodu svojega dvodecenijskog braka. Prepirke su izostajale, prezrivi se pogledi gubili u tonidbi svakodnevice. Pavlek i Jasna kačili su se o svoje preostale dane.
Možete li otvoriti, samo malo, samo da ju vidimo – pitala je nepoznata žena u seoskoj kapeli.
Ne, to je bila njezina želja, i naša – tiho je odgovorila Jasna, ne pomjerivši se.
Ali samo malo…nema male djece…samo malo – bila je uporna žena.
Ne, molim vas, nemojte… – dodala je Jasna, gledajući u mali križ iza sanduka svoje kćeri.
Berlin, datum nije bitan
Točno tri tjedna nakon mamine smrti, našao sam se u Berlinu. Možda je malo prerano – pitali su me neki. Točno na vrijeme – odgovarao sam kao iz topa.
Idući od Neuköllna ka Kreuzbergu, odlučio sam svratiti na staro njemačko groblje. Friedhof, kako vele Nijemci. Taj je posjet bio moj mali čin, a svoje je značenje imao na simboličkoj razini. Šetao sam se po parcelama na kojima su bili pokopani neki nepoznati ljudi. Osjećao sam mir. Uvijek sam volio groblja. Njihova imena, njemačka, sva ta germanska imena, bila su dovoljna distanca, bio sam siguran. To su ti neki ljudi. To je tamo negdje.
Činilo mi se da je ime na koje najčešće nailazim: Hedwig.
Moj je drugi posjet Berlinu bio poslovne prirode. Sudjelovao sam u promociji jedne knjižice, turističkoga vodiča kroz Novi Sad. Bio sam dijelom nasmijanoga EU projekta, dijelom kulturne suradnje, interkulturalnoga dijaloga. Bio sam mali egzotični sužanj koji dolazi iz ratnozločinačke države koja je nekada bila dijelom velike države tamnice naroda, one u kojoj su se ti narodi potukli, poklali, izmasakrirali… jednostavno – bio sam jedan od onih koji moraju, uz neskrivenu radost, o takvim nasmijanim projektima reći, što drugo nego: All the best!
Jer što bi, pobogu, uopće mogli kritizirati.
A to što su u Berlinu prije Drugoga svjetskog rata imali mala afrička sela, sa malim Afrikancima, koje su veliki Nijemci, veliki Europljani, dolazili gledati i hraniti – o tome se više nije govorilo. Ah, doista nije primjereno – govorili bi mi čim bih zaustio. To doista nije aktualno – ušutkivali bi me i ja bih to prihvatao. Doista sam bio neprimjeren.
Tih sam pet dana odlučio provesti šetajući se nepoznatim dijelovima grada, sjedeći u malim kafeima, uvijek uz prozor kako bih mogao promatrati prolaznike. Muzeji, crkve, katedrale i ostale Sehenswürdigkeiten – sve me to ovoga puta nije interesiralo. Ponio sam roman Dubravke Ugrešić, Ministarstvo boli, i odlučio ga čitati po drugi put. Na prvoj je stranici pisalo: Dragoј mami, za trenutke relaksacije. To je bio moj poklon njoj, prije više od dvije i pol godine.
Njeni su trenuci relaksacije došli, a ja sam svoje tražio posvuda.
Berlin ne poznajem dobro, ali se u njemu dobro snalazim. I sada sam, kao i prvi put, smješten u Neuköllnu. No ipak, najviše volim Kreuzberg. O njemu često maštam. U tom se dijelu grada osjećam kao da sam doma. Biti doma – to je ona sintagma, ona jezična konstrukcija za koju se redovito hvatam kao za slamku spasa, i koju tako bjesomučno rabim – iako je nikada nisam doista razumio. Biti doma značilo je svašta, niz izmišljenih slika i situacija, baršunastje tebi jasno zašto? tebi?i osjećaj pronalaženja i pronađenog. Taj sam osjećaj uvijek izmišljao. Bezdomnost je bila moje prokletstvo i moj izbor.
…Sjedim u sirijskome restoranu i tiho promatram što se zbiva oko mene. Gledam prekoputa, tamo je neki njemački restoran, a pored njega šnajderaj. Šnajderaj je zanimljiva riječ, ima u sebi i ajde i raj. Šnajderaj bi moglo značiti: ajde u raj.
Samo sam jednom bio kod šnajderke.
Kada sam prije tri godine bio u Berlinu, bilo je hladno. Pamtim ga oblačnog, sivog, tmurnog, ali nikako melankoličnog. Berlin je prvi grad u kojem sam doista poželio živjeti. I to nije ono, Njemačka, razvijeni Zapad i to, ne – Berlin ima nešto, to nešto što si ne umijem objasniti, ali što definiram kao: biti doma. Faruk Šehić ima jednu pjesmu u kojoj govori kako bi, kada bi imao dovoljno para, sebe poslao u Berlin, DHL-om ili Fedexom. Kada sam ga slušao na nekoj književnoj večeri u Sarajevu, smijao sam se i pljeskao sa publikom. Kasnije me je obuzeo neki čudan osjećaj, potresla me je ta pjesma, i taj smijeh, i aplauz. Pljeskali smo izljevu bola, pozivu upomoć, tuđoj izgubljenosti. Smijali smo se, zatomljeni u sopstvenu gluhoću i mem.
Zagreb, datum nije bitan
Prije nekoliko godina, Lamija je Violetu, koju je tada zvala Lina, spasila od sigurne smrti. Lina je bila popila dovoljno pilula. Vratila se iz škole, zatvorila u svoju sobu, dok je Jasna spremala večeru, a Pavlek sjedio ispred televizora i popila nekoliko sedativa, nekoliko Jasninih antidepresiva, nekoliko Pavlekovih lijekova za srce i još nekoliko antibiotika. Pavlek ju je dva dana prije toga tako udario, tako da je Lini otekla cijela donja usna, i pola gornje. Nije ju tukao još od djetinjstva. Zapravo, jedva da je govorio s njom još od djetinjstva.
Kako nije silazila na večeru, Lamija je otišla po nju. Našla ju je pored kreveta, u polusvjesnom stanju, kako povraća. Odmah je pozvala Jasnu, a ova je počela vikati i pljeskati je po blijedim i suhim obrazima. Pitala ju je da li je pila, i što je s njom, zaboga! I zašto se sad glupira! Nije prestajala vikati. Za to je vrijeme Lamija otišla pozvati hitnu pomoć. Pavlek se nije ni pomjerio, samo je smireno prokomentirao:
– Dječje budalaštine…pa što je vama dvjema, i vi ste naivne…
Hitna je pomoć došla za desetak minuta, Linu su stavili na nosila i odnijeli. Jasna i Lamija su išle taksijem za njima. Kada su stigle u bolnicu, morale su sačekati dežurnoga liječnika. Plakale su. Što ako je popila… – govorila je Jasna tiho. Lamija je šutjela.
Uskoro je liječnik izašao. Imala je sreće, da ste je našli samo malo kasnije…nakon toliko lijekova…ali, sad je sve uredu, isprali smo je, bit će dobro – izgovorio je brzo i, činilo se, bez ikakva suosjećanja. Znate li zašto je to učinila? – pitao je. Jasna je samo klimala glavom, Lamija je djelovala kao da ne sluša. Pokušala se ubiti, ovoga smo je puta spasili, ne znači da ćemo i sljedećeg…morate ići psihologu, psihoterapeutu, neuropsihijatru, komu god, ali morate ići, ovo nije igra… – izgovorio je sve to u jednom dahu i otišao. Njih su dvije ostale, samo su šutjele. Onda je Lamija rekla – Idemo je vidjeti. Jasna je bila blijeda. Činilo se da će se svakoga trena srušiti.
Lina je tada imala nepunih 16 godina.
Novi Sad, datum nije bitan
– Ikskjuzmi, kenju, džast, ju nou, džast, ju nou, foto, pliz…? – tako je nekako zvučao stranac koji me je nasred mosta zaustavio i zamolio da ga fotografišem.
Engleski nije znao, ili ga je znao taman toliko da može da prenese svoju neutoljivu želju za otimanjem dela stvarnosti, tog jednog trenutka u toj nekoj zemlji kroz koju protiče Dunav, u gradu koji, kao i mnogi gradovi uz reku, ima tvrđavu. Tom strancu bilo je, kao i većini turista, važno da ima fotografiju „sa tvrđavom iza”. Nama koji pored te tvrđave prolazimo svaki dan, važnije je šta je „ispred”, a o fotografijama sve ređe razmišljamo.
Promrzlim prstima pokušavam da pritisnem „pravo dugme”, na aparatu koji je toliko mali da mi se čini da to dugme nikad neću pronaći. Ipak, nakon napipavanja po glatkoj površini sprave za otimanje delova stvarnosti, prstima bez osećaja – uspevam, škljocnulo je, onda pritisnem još jednom, „za svaki slučaj”.
Ova scena sa početka dana podsetila me je na sva ona fotografisanja u osnovnoj školi. Seoski fotograf, kojeg su svi zvali slikar, dolazio bi da najavi svoj dolazak. Davao bi nam nekoliko dana da se „sredimo”. Većina nas se trudila da za tu posebnu priliku obuče nešto novo, nešto što se čuvalo samo za „posebne prilike”, u koje su spadale: svadbe, sahrane, ispraćaji u vojsku i „slikanje” u školi.
Sećam se svog očaja kad sam shvatio da sam na fotografiji iz trećeg razreda obučen identično kao na onoj iz drugog. Činilo mi se da su to svi primetili i da će sad krenuti salva pitanja: kako, zašto, zar nemaš nešto drugo… Do dana današnjeg me to niko nije pitao.
Fotografisali smo se gotovo uvek ispred škole, na livadi, pored malih borova, ili na stepeništu ispred ulaza. Bilo je to valjda zato što su te fotografije onda delovale lepše, življe, zdravije. Danas, kada ih gledam, u tom prirodnom ambijentu svi izgledamo neprirodno. Jedna devojčica, mislim da se zvala Jelena, obučena je u braon bluzu (maminu) protkanu zlatnim nitima, crnu suknju „ispod kolena” (isto maminu) i crne lakovane štikle! Kada se fotografija malo bolje pogleda, vidi se da su štikle umazane blatom. Trebalo je doći do livade.
Učiteljica, odnosno učiteljice, jer smo ih imali ukupno tri za četiri godine, uvek stoje sa strane i ispod desne ruke drže dnevnik. Sve do jedne. Pamtim da je jednom slikar morao da sačeka dok jedna od njih ode po dnevnik. Možda je mislila da bez te velike crvene knjige niko neće znati da je ona, gle, učiteljica!
Kada sam prvi put otputovao van zemlje, trudio sam se da fotografišem baš sve. U to „sve” spadalo je baš sve: ulice, trgovi, spomenici, crkve, muzeji, zgrade, prodavnice, semafori, ljudi na ulici, plakati, bilbordi, gradski prevoz, ulaz u kafić, novine na klupi u parku, nebo, hrana u tanjiru, smeće…
Sada, kada putujem, foto-aparat ne nosim. Te sam se obaveze oslobodio.
Nemam ni foto-albume, a u stanu čuvam tek nekoliko fotografija. Među njima je jedna koju mi je prijateljica poklonila pre nekoliko godina. Kupila ju je na buvljaku. Na njoj je dete, dečak ili devojčica od nekoliko godina, u nekom neobičnom odelu koje podseća na haljinu i finim lakovanim cipelicama. Fotografija je crno-bela, a na poleđini piše: Čedomil Ilić (1894–1898).
Napravljena je u Studiju Aderer u Sarajevu. Ta fotografija stoji na radnom stolu, ispod hibiskusa, prislonjena na staru džezvu. Da li je to zaista neki Čedomil, i da li je ta fotografija zaista iz Sarajeva, s kraja devetnaestog veka, više nije bitno. Iz nečijeg doma dospela je na buvljak, među sve i svašta, među ništa. Sad je opet u domu, nije bitno čijem. Sada je deo nepostojećeg albuma, nije bitno čijeg.
Nakon fotografisanja slučajnog turiste, idući bulevarom, svratio sam u redakciju novina, u onaj deo gde se predaju oglasi. Setio sam se da je fotografija jedne prijateljice na koju često pomislim, ostala tamo, među fotografijama umrlih. Ušao sam i zamolio da mi daju da pogledam da li je još uvek tu.
Gospođa na šalteru me tugaljivo pogleda, izvuče jednu ogromnu kartonsku kutiju punu najrazličitijih fotografija, malih i velikih, u boji i crno-belih, isečenih i iseckanih, i kaže: „Pogledajte ovde, možda ćete je naći, ali…”
Zahvalim joj se uz osmeh, prislonim kutiju prozoru i počnem da tražim.
Na desetine i desetine fotografija onih koji su umrli prolazi mi kroz ruke, tu su oni koje nisam poznavao, ali i oni koje sam znao, prepoznao, da li iz života ili iz novina. Tražio sam pažljivo i polako, uz neki čudan osećaj, nelagodu – što preturam po ljudima koji više nisu živi. I onda sam je pronašao, na dnu kutije: mala fotografija u boji. Bio sam srećan.
Gospođi sa šaltera sam vratio kutiju sa mrtvima, još jednom se zahvalio i izašao. Gledao sam u fotografiju koju sam spasio od uništenja ili večnog stajanja u kartonskoj kutiji, među sugrađanima kojih više nema.
I nastavio, linijama i marginama svog nepostojećeg albuma, do sledećeg slikanja, u lakovanim cipelama ili bez njih.
Subotica, datum nije bitan
To je bilo pre trideset godinа. Imаlа sаm dvаdeset i mislilа dа je ceo svet moj.
Luku sаm upoznаlа nа povrаtku iz Postojne, negde između Zаgrebа i Ivаnić Grаdа.
Nisаm rаzmišljаlа o ribici iz Postojnske jаme, osećаlа sаm se kаo ribicа. A jаmа me nije zаnimаlа. Lukа je bio student mаrksizmа, stаriji od mene nekoliko godinа, sа nekom smešnom frizurom i još smešnijim nаglаskom. Mislim dа smo oboje, čim smo se ugledаli pomislili nа – isto, аli nismo bili sаmi u kupeu. Godinаmа kаsnije nisаm htelа dа mu priznаm dа sаm i jа pomislilа nа to. Ali on kаže dа to više nije bitno. Kаo što nije bitnа ni Postojnskа jаmа, ni ribicа, ni mаrksizаm.
A ni mi više nismo bitni.
Lukа nikаd nije zаvršio studije. I nikаd nije hteo dа priznа dа gа to nije ni interesovаlo. Kаsnije se zаposlio kаo knjigovođа. Nikаd nije hteo dа priznа dа gа ni to nije interesovаlo. Jа sаm zаvršilа višu ekonomsku školu. I ondа sаm rаdilа. Uskoro smo počeli dа živimo zаjedno. Nismo se venčаli. Zа njegа je to bilo neprihvаtljivo. I nismo imаli decu. I to je bilo neprihvаtljivo – zа mene. Ali smo se voleli. Tаdа to nisаm shvаtаlа. Sаdа znаm.
Pre dvаdeset godinа, kаdа sаm imаlа trideset, Lukа je poginuo. Rekli su mi dа je ispаo iz vozа. Jа mislim dа je iskočio, jer je shvаtio dа voz ide u suprotom prаvcu.
Kаdа sаm gа ugledаlа u bolnici, bio mi je smešаn isto kаo ondа u vozu. Imаo je neku smešnu frizuru. Jedino nije imаo onаj smešni nаglаsаk. Prošlа sаm mu prstimа kroz kosu, protreslа je tаko dа su mu lokne pаle po licu, preko nosа i gornje usne. Lekаr me je prvo gledаo, а ondа me je pitаo dа li mi trebа nešto zа smirenje. Odbilа sаm, smirenа sаm. Zаmolilа sаm gа dа mu frizuru ne dirаju.
Mislim dа je Lukа togа dаnа bio lepši nego ikаd. Lep i hlаdаn.
Dve godine nаkon njegove smrti više nisаm moglа dа odlаzim nа groblje. Rekli su mi dа ne mogu dа pređem grаnicu. Jа sаm ih pitаlа o čemu govore. Ondа me je jedаn vojnik gurnuo i rekаo dа trebа dа budem srećnа što nisаm sа one strаne, jer bi me ondа on i njegovi drugovi jebаli dok ne prestаnem dа dišem.
Stаjаlа sаm i gledаlа gа prаvo u oči. Rekla sаm dа sumnjаm dа on uopšte može dа jebe nekog, sem te svoje drugove. Onda me je počupаo zа kosu tаko dа je, kаd sаm se otrglа, polа moje frizure ostаlo u njegovoj šаci.
Prаvi jebаč, nemа štа.
Pre deset godinа, kаdа sаm imаlа četrdeset, odlučilа sаm dа odem nа Lukin grob. Kаdа sаm došlа nа grаnicu, udаrili su mi pečаt u pаsoš. Policаjаc mi se ljubаzno obrаtio, sа diskretnim osmehom. Poželeo mi je dobrodošlicu. Jа sаm mu se isto tаko ljubаzno zаhvаlilа. Mislim dа smo u tom trenutku oboje pomislili nа – isto. Sаmo što on nije imаo smešnu frizuru. Nаglаsаk više nije bitаn. I jа se nisаm osećаlа kаo ribicа.
Lukа više nemа svoj grob. U međuvremenu su gа preselili, tаko bаr piše nа velikom spomeniku. Tаj spomenik su podigli neki novi ljudi kojimа je jаko stаlo do svih. Uglаvnom do mrtvih.
Stojim i gledаm svа tа imenа i godine. Ondа se okrećem i odlazim, znam dа Lukа nije tu. A nа spomeniku može dа piše bilo štа. Jednostаvno, znаm dа uzаlud stojim.
Cveće sаm ostаvilа ispred grobljа, pored velike kаnte zа smeće.
Moždа će gа neko uzeti i odneti nа grob svom junаku, znаnom ili neznаnom.
Feketić, datum nije bitan
Sinoć sam se setio da je pre šesnaest godina poginula Tanja, moja tadašnja drugarica.
Mislio sam da sam zaboravio taj događaj. Više ne mogu da se setim da li je bilo proleće ili jesen. Znam samo da smo išli u školu. I znam da je toga dana padala kiša. I sećam se da je bilo jutro. Išao sam u drugi ili treći razred. Bio sam u centru, išlo je nas nekoliko, Titovom. I sećam se kako je u jednom momentu učiteljica potrčala, pretekla nas, i svi su počeli da trče.
Za nekoliko trenutaka smo svi u centru, na raskrsnici dveju seoskih ulica: Maršala Tita i Bratstva. Svi. I ona. Tanja. Leži na ivici ceste, pored znaka za skretanje. Na nekoliko metara od nje su cipele, očišćene i uglancane za školu. Male. Crvene ili bordo. Uglancane i ukaljane. Ona leži na boku, blatnjavih farmerica, sa školskom torbom na leđima, kratke kose, zatvorenih očiju. Kasnije su pričali da je tad još bila živa, i da je umrla za dvadesetak minuta, u kolima hitne pomoći, na putu za Vrbas.
Prestala je da živi usled jedne glupe sitnice. Kiša, cesta, neko nekog nije video, ona njega, vozača – ili on nju. Svejedno. Sećam se da su tog dana u školi skoro svi plakali. Ja nisam. Nisam, iako je pre dva dana ona bila kod nas u stanu, sa svojom sestrom.
Donela je malu čauru maka i planirala da je oboji u crveno i nosi kao privezak. Sestra joj se smejala.
Nije stigla da je oboji. Ali je stigla da se upiše u moj spomenar. Tankim crnim flomasterom upisala je svoje ime i prezime, datum rođenja, adresu…odgovorila na gomilu besmislenih pitanja o muzici, učiteljici, omiljenom broju, gradu…na pitanje o nacionalnosti napisala je: Crnooka.
Verovatno je htela da napiše Crnogorka. A možda i nije. Sad više nema veze. Da je živa sada bi imala 23 ili 24 godine.
Na dan njene sahrane sam stajao na ćošku i gledao smrtovnicu okačenu o staru topolu. I dan danas se sećam rukopisa: sitan, ćirilica, štampana slova, obična plava hemijska. Nekoliko puta sam pročitao njeno ime i onaj deo gde piše da je umrla u osmoj godini. Osam napisano brojem. I stavljena tačka. Pomislio sam: dobro je, nisu pogrešili, iza rednih brojeva ide tačka.
Nisam otišao na sahranu. Nisam ni razmišljao o tome. Nikad me nisu vodili na sahrane kad sam bio mali. Sećam se da sam prvi put bio na sahrani u svojoj osamnaestoj godini.
I sećam se da mi je bilo odvratno. I sad osećam taj miris.
Na Tanjinoj sahrani je bilo celo selo. I pola susednog sela. Kažu da je njena baka svima pričala kako su se posvađale oko neke gluposti, nekog dinara, gvozdenjaka. I da je zbog toga nije pratila u školu i prevela preko ceste. Da li je to bilo istina ili ne, niko nije saznao. Nakon Tanjine smrti baka je počela da pije. Prvo malo, a onda sve više. I ubrzo je bivala pijana svakodnevno. Kad god bi je neko sreo, pričala bi mu o onoj svađi i onom dinaru. I plakala bi. Svaki put.
Sećam se da sam tu ženu sretao do pre nekoliko godina. Možda je još uvek živa. Znam samo da sam se uvek trudio da joj se javim nekako fino, drugačije nego drugima, ne previše napadno, ali onako da oseti da joj opraštam za onu svađu, da znam da nije kriva.
Ne znam da li je to osetila.
Drugovi i drugarice su nedeljama nakon Tanjine smrti prepričavali taj događaj, i sahranu. Njih nekoliko je bilo na sahrani. Pravili su se važni što su oni bili tamo, a mi nismo.
Pažljivo sam slušao sve njihove priče u vezi sa tim događajem. Pričali su da su je videli, sređenu, u narandžastoj haljinici sa čipkom (to joj je tetka donela iz Segedina, dok je švercovala), u malom belom sanduku. Niko od njih nikad pre toga nije video ni beli sanduk, ni mali sanduk. Ni dečji mrtvački.
Govorili su da je izgledala kao da spava. Možda su neki od njih i verovali da je tako.
Nekoliko meseci nakon Tanjine smrti, selo je polako prestajalo da je spominje. Ili bi je spomenuli tek onako, ovlaš, kad bi se dotakli tog događaja, pričajući ko zna o čemu.
Crnooka je skinuta s repertoara.
Međutim, mi, deca od desetak godina, nismo je zaboravili. Godinama kasnije, kad god bismo prelazili cestu baš na tom mestu, sklanjali bismo pogled, pravili se da je sve u redu, a ipak, svi smo nekako pritajeno buljili baš u tih par desetina centimetara, baš tu gde smo je videli poslednji put. Ne znam zašto, ali niko nije hteo da prizna da mu je još uvek žao kad je se seti. Kao da nam je bilo zabranjeno da se sećamo, a kamoli da priznamo da još uvek tugujemo.
Crnooka nije dočekala da prvi put svečano obuče svoju narandžastu haljinicu sa belom čipkom. Mi smo dočekali. Njena tetka više ne odlazi svakog vikenda u Segedin da bi prošvercovala sireve, salame, Rama margarine, dokolenice, helanke, haljine… Mi sada odlazimo u razne Merkatore i tu pokušavamo da nadomestimo sve što nismo imali. Sećanje nam je postalo alibi za nemilosrdne vidend-kupovine. Pokušavamo da ne budemo gladni.
Bake sve ređe prevode decu preko ceste. Ulica Maršala Tita ili Bratstva gotovo da više nema.
Ono mesto gde je Tanja poslednji put prelazila cestu i dalje postoji: Sad je tu pešački prelaz.
*
…Možete me naći na dnu mutne reke,
možete me naći tamo gde prestaje mrak,
možete me naći pre svitanja,
možete me naći u magli,
možete me naći ispod stare klupe,
možete me naći tamo gde prestaju ljudi.
Trči Lilit, zapinju demoni…
