Drugo on
Ovo poglavlje se zove Drugo on, što dođe na isto kao i drugo ja. Iako ja, kao prvo, nisam neki hvalisavac. Hvalisati se znači lagati. A ja nisam od toga posla, niti sam ikada bio. To zna sva raja iz naše mahale. I još nešto da vam kažem: malo je toga što ne može biti lažno. Drugarstvo… Postoje i ona lažna. Mnoga su takva. Ili vjera i religija… I tu ima lažnjaka. Puno… I u ovoj priči koju pišeš ima laži. Ili žene… I njih ima lažnih. Doduše, takve svakako nemamo, imamo samo njihove laži. Što bi Darjani, Bog mu se smilovao, znao reći kad bi mama i Nana svratile kod njega u kupovinu:“Čemu laž?! Nemam toliko koliko vi tražite. Žao mi je. Istina, nemam trenutno. Ali svratite sljedeće sedmice. Nabavit ću s bazara, ako Bog da. Bog nam svima dao berićeta!”
A jesam lagao. Bog nije stvorio nešto u što se ne može uplesti laž. Dobro sad, nije da nije stvorio. Stvorio je. Ali malo toga. Plač, recimo. A plača sam se nagledao. Od plača novorođenčeta do plača zbog nečije smrti. Svaki je plač poseban, a svi su plačevi opet u biti isti. Ne može se lažno plakati. Ni novorođenče ni odrastao čovjek. I koliko god je svaki plač poseban, opet se ne može lažno plakati. Jer laž je vezana uz riječ. Pa zato kažemo kako je neko izrekao laž. Ne kažemo da je prehodao laž ili da je isplakao laž. To ne bi imalo smisla. Mislite da bi zvučalo poetski? Ne bi. Kaže se da je neko izrekao laž. Znači, laž se isključivo tiče govora.
Spomenuh plač. A plača sam se nagledao. Od plača novorođenčeta… Rekao sam to već, zar ne? Ali da kažem to ovako: plač novorođenčeta je bez boje i mirisa. Nekako je poput nekuhane hrane. To je kao da jedeš sirov krompir, rižu i živo meso, pa kažeš da si ručao kejme. A u nosu ti težak vonj sirovog mesa, oporost nekuhane riže i vodnjikavost krompira. Ali kad sve to strpaš u lonac, pa prekriješ žeravicom – da se sve dobro skuha a krompir porumeni – uskoro zamiriše na šafran i onda možeš reći da si pojeo kejme. Ali o čemu ja pričam? O kejmeu ili o plaču? Aha. Spomenuh kejme, a znate za kejme Imama Huseina… Recimo, čovjekov plač na skupovima u noćima Ašure, kad se pogase svjetla i niko te ne vidi, a ti se osjećaš kao da ti neko gnječi srce i cijedi suze iz njega. Taj plač ima i boju, i miris, i okus, baš kao kejme koje spomenuh. Razlika između plača novorođenčeta i plača odraslog čovjeka na ašurskom skupu je poput razlike između sastojaka za kejme i kuhanog jela.
Nego, kad već spomenuh kejme… Kad smo se onog poslijepodneva Merjem i ja vratili iz škole, mama je bila skuhala kejme. A to jelo nikad nisam volio. Namirisavši kejme, rekoh mami:
– Kejme se pravi povodom kakve žalosti. Nije zar, ne daj Bože, neko naš…?
Mama se nasmija pa reče:
– Otkud ti sad to?! Bože sačuvaj i zakloni! Šta sve nećeš izmisliti… Ako si vani pojeo nešto i sad nisi gladan, onda nemoj jesti.
Ne znam zašto, ali bio sam baš raspoložen za zanovijetanje. Babuše nije bilo kod kuće, tako da me niko nije mogao obuzdati. Uzeo sam tanjir hrane i izašao iz ljetne kuhinje. Napolju, odmah iza vrata, sjedila je Nana i jela svoj ručak s prostrte bošče. Kako me ugleda, spusti kašiku i reče:
– Uh, sramote moje! Jesi li to našao dlaku u hrani? A Boga mi dragog, znam kakav si i zato se podvežem rupcem svaki put kad radim oko ručka…
Ništa joj ne odgovorih i izađoh na dvorište. Skočio sam na zid dvorišnog bazenčića i stavio tanjir sebi na tjeme. Baš me bio uhvatio mahnitluk. Mami i Merjem, koje su bile izašle na trijem, dobacih:
– A sad idem na ulicu, pred Kindi džamiju, i cijelom komšiluku ću reći: Narode, otkako je otac otišao u Baku, mama je u žalosti i kuha samo kejme! Dajte, sredite kod advokata da joj otac da razvod preko papira. Ljudi moji, pomagajte nekako! Otac u Bakuu, pa jedemo hranu žalosti i žalost od hrane… Dok je on u Bakuu, mi jedemo hranu žalosti!
Mama se smijala, pa uzdahnu i kaza:
– Gluho i daleko bilo… Pazi! Upast ćeš u vodu! Voda te ne odnijela… Ne brukaj nas okolo… Vidjet ćeš ti svoje kad ti se Babuša vrati s ciglane.
Naposljetku sam se umorio od mahnitanja, pa izađoh iz dvorišta, zatvorivši za sobom drvenu kapiju. Od djetinjstva sam takav i ostao sam do danas: nakon silnog smijeha uvijek se naposljetku rastužim. I dođe mi da plačem…
Reza Amirkhani, “Njen ja”, s perzijskog preveo Muamer Kodrić, Buybook, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Buybook
