O PRANJU VEŠA I PEGLANJU
Ujak je predložio da popišemo sve zanate koji su postojali u susedstvu, kako bi znali šta radi, sve to on je hteo da unese u svoju knjižicu sa žutim koricama, vrlo poznatu. Ujak je rekao: „Prvo ću da zabeležim vešerke i peglerke kao najpotrebnije!“ Deda je rekao: „Pa naravno, čim su ženske!“ Majka je rekla: „Kakav je to zanat, ja to radim svakog dana!“, a zatim: „Što se tiče veša, mogla sam da doktoriram koliko sam ga oprala s obzirom da vas je puna kuća!“ Ujak je rekao: „One peru i prostiru, ali ipak su sve vrlo otmene!“ Deda je rekao: „Ma nemoj?“ U susedstvu postojala je radnja za pranje i peglanje, u radnji bilo je nekoliko devojaka, devojke su govorile: „Da l’ ste gledali film Dama tropskih noći, krasna stvar?“ Sve one stalno su prepričavale ljubavne doživljaje poznatih filmskih glumaca, a zatim su dodavale: „Šta možemo kada se nama ništa ne dešava dok peglamo!“ Ujak je pitao: „Je l’ mogu da pomognem?“ Deda je zaključio: „Čim postoji neki zanat sa mnogo ženskih na gomili, to je kupleraj! Majka je rekla: „Ne treba vređati poštene radnice!“ Otac je izjavio: „Ma kome sada ima da peglaju, u ratu!“, a onda: „Samo se skupljaju i gledaju kako da uvate muškarca za pantalone!“ Deda je rekao: „Pa ja to stalno govorim!“
Godine četrdeset treće, centralne godine našeg života, jako uzbudljivog, vešerke iz našeg susedstva, čuvene peglerke naše okoline prestale su da obavljaju svoj skupoceni posao usled nedostatka finih gospodskih košulja, usled nedostatka sapuna, ćumura za pegle, svega. Ujak i drugi muškarci su govorili: „Počećemo da jurimo kerove po ulici, pa vi odtoga skuvajte sapun!“ Fine pralje naše okupacije govorile su: „A, to ne!“ Moja majka skupljala je otpatke od predratnih šunki, bolesne mačkice, uginule ptice, od svega toga pravila je veštački sapun, zatim je govorila: „Ovo je samo za nas!“ Godine četrdeset treće, ratne, ljudi su se prali sapunima potpuno veštačkim, načinjenim od uginulih životinjica, od peska, od tucane cigle, samo su nemački podnarednici upotrebljavali toaletne sapunčiće italijanske proizvodnje; kupajući se, oni su vikali: „Ohoho!“ i slične stvari. Godine četrdeset treće mnogi ljudi nisu uspevali da operu svoje rublje, svoja lica, svoje ruke, često sasvim prljave. Vešerke iz našeg susedstva govorile su: „Mi vam ne možemo ništa!“ Ljudi su govorili: „Poješće nas prljavština!“ Neka gospoda, predratna, govorila su: „Kako možemo da se šetkamo neispeglani!“ Moja majka je govorila: „Moj muž i sada može da se poseče na bug pantalona, jer ih ja peglam na svoj način!“ Pojedini ljudi dolazili su tajno da nam kažu: „Uskoro će sva prljavština izaći na videlo dana!“ Naša susetka Darosava počela je da prepričava svoje neprijatnosti sa jednim lađarom, deda je rekao: „Ne interesuje nas tvoj prljavi veš!“ Sve to dešavalo se četrdeset treće, jako uzbudljive godine, godine retkih kupanja usled nedostatka sapuna, godine izumiranja jednog zanata, vešerskopeglerskog. U peglernici sakupljali su se muškarci, podmigivali se sa nezaposlenim devojkama, one su govorile: „Dođite posle podne!“, a potom: „Dođite sutra!“ Ujak je rekao: „Šta se femišete kad ionako nemate šta da radite!“ Vlasnica radnje govorila je: „Jedan gospodin nam je obećao sapun predratne proizvodnje, Šihtov, sa nacrtanim jelenom u skoku!“ Deda je pitao: „Otkud jelen ima veze sa sapunom?“ Otac je rekao: „Sve marke sapuna su sasvim izmišljene i nemaju veze sa pranjem!“ Pavle Bosustov, vrlo ozbiljan čovek, govorio je: „U Rusiji svi ljudi idu neispeglani!“ Deda je rekao: „Zato oni peglaju Švabe kod Staljingrada da se sve puši!“ Bosustov je rekao: „To je drugo!“ Ja sam rekao: „Mi smo ispeglali jednog nedruga koji nas je tužio profesoru da nemamo zadatke iz matematike!“ Deda je rekao: „Zabranjujem ti šatrovački kao način sporazumevanja!“ Ujak je rekao: „Dok Amerikanci imaju košulje koje se uopšte ne peglaju jer su uvek prave!“ Otac je rekao: „Pa da, kad su od hartije koja se odmah pocepa!“ Ujak je rekao „Videćeš kad dođu!“ Otac je rekao: „Šta ima da dolaze, dosta mi je i ovih, odnosno Švaba!“ Majka je rekla: „Da li će nekad, u budućnosti, prestati prljanje odela i ljudskog tela?“ Tetke su rekle: „Najveći kraljevi Francuske nisu se uopšte kupali, već su samo upotrebljavali mirise raznog voća!“ Deda je rekao: „Sve su to bili matori jarci koje su pravedno skratili za glavu na giljotini!“ Ujak je rekao: „Čovek je životinja koja smrdi, tu nema pomoći!“ Tetke su počele da plaču, vrlo tiho. Posle su rekle: „Ko bi to pomislio, kad pogledaš sliku Ronalda Kolmana ili Džonija Vajsmilera!“ Majka je zaključila: „Sve je u održavanju!
Mi smo bili jedna porodica, u porodici vođeni su različiti poslovi ali naročito jedan, posao održavanja čistoće, higijenski. Godine četrdeset četvrte na izmaku rata, mi smo nastavili veliku stvar održavanja ljudske vrste putem pranja, mada peglanja mnogo manje. Mi smo nastavili tamo gde su stale službenice najprogresivnijeg zanata u istoriji, vešerskog. Mi smo se nagledali različitih ljudi sa krastama dobijenim usled nečovečanskih uslova, ali im svima nismo mogli pomoći. Sa nekih ljudi prljavština se skidala kao nekakva navlaka, u obliku ljuskica, sa drugih uopšte nije. Mi smo nekima od njih govorili: „Operite se dok je za vremena!“, drugima smo rekli samo ovo: „Fuj!“ Godine četrdeset četvrte, konjanici dvadeset prve srpske izvukli su iz mišjih rupa predstavnike buržoazije, buržuji su vikali: „Mi smo čisti!“ Buržuje su streljali pored jednog zida, na njihovim licima, neljudskim, pomešalo se blato, krv, jednom rečju kiša, odmah se videlo da lažu u pogledu svoje čistoće, nepostojeće. Kapetan Vaculić, najlepši od svih, čovek vičan mnogim zanatama, zasukao je rukave, prošupljene od neprijatelja, i povikao: „Sad ćemo preći na pranje vaših unutrašnjih duša, vrlo potrebnih!“ Deda je pitao: „On će, izgleda, da otvori radnju?“ Mi svi, duboko verujući u najnoviju radnju pranja, otiranja proklete prošlosti sa naših leđa, odgovorili smo dedi: „Hoće!“, što se razumelo samo po sebi.
