Zvonko Karanović filozofira u zgradi
Ulazak u kuću bića
zahteva:
odsraniti jezičko salo,
pogledati u umorno
ogledalo odreći se
šumskih totema utonulih
u sablasne etrurske lobanje
kaže Zvonko komšiji
Oktavijusu, profesoru
muzeologije u penziji,
preminulom pre dve godine
od hronične insomnije.
Oko njih se mota mačak Baribus
obučen u viktorijansko odelo
spava u sopstvenoj senci
zbog problema sa leđima,
za koga Zvonko govori
da je rođen iz Heraklitovog ždrela
koji usisava nestale egipatske mitove
putem sematičke mašine za
preradu otpada.
Profesor tvrdi da je
to pogrešna pretpostavka
iznikla iz potonulih menhira
i gigantskih sibirskih skeleta
u Zvonkovoj glavi,
Stanari slušaju rapravu
i gutaju gvozdene lastavice.
Vreme skače ulevo.
Kauboji u Viskonsinu
Okrnjeni smisao okrečen na
zid zgrade.
Grickaju ga pacovi
i psi što liče
srebrne utvare.
Gutam daljinski,
gledam teVe unatraške.
Nikog ne prepoznajem.
Ličim na noćnog kauboja
zalutalog u Viskonsinu.
Presecam zidove testerom
da bih pozdravio komšiju,
ali tamo nalazim praznu
sobu punu bakroreza
zaboravljenih svetaca.
Telefon dahće u nečuj
Tišina uvire u mene
dok svet u nepoznatom
pravcu izmiče
korak po korak.
Biti kao Dart Vejder
Pijem čaše vazduha.
Prebiram po glavi,
vidim samo jarku svetlost.
Upao mi u robotska
pluća poveći kamen,
liči na trapezoid.
Šmrčem kiseonik.
Jedem hranu poput
krek-beba na venu.
Gledam u prazan zid
koji hropće na mene.
Soba je ledena i
spakovana u kvadrat,
čuje se simfonija mašina
broj tri.
Mogu i da nestanem.
Ali mi nešto ne da
mira.
Mašina koja cvrkuće
u sudaru svetova
rađaju se organske kontemplacije
teološke rasprave o
kamenu i ozidanom
zlatu
opet se vreme ubrzava
a čovek pada u
greh biblijski i
čuči
skrivajući se
iza potamnelog psalma
Jadi mladog Apolona
Ekonomska kriza
zahvatila Olimp.
Posejdon se preselio
u Indiju, šeta zemljom
kao rapsod, peva o
seksualnim deliktima
olimpljana i morskim
zvezdama.
Afrodita se ušunjala
u Botičelijevu sliku,
glumi samu sebe i sjaji
tamnim bojama, otrcanim.
Ostali bogovi se razbežaše
kao besni psi u Beotiju
da seju strahove.
Zevs sa zakopao u zemlju,
negde blizu Tebe
preobražen u drvenu stolicu.
Apolon ostao sam,
nabavio kišni mantil
i luta bespućima trakijskih
mitova, prosi drahme i
bledi kao zalazak
krvavog meseca.
Misli da prodaje
masline i zmijsku kožu
u antikvarnici “Baribus”.
Međutim, zaposlio se
u pošti, šalje pisma o
budućim snovima.
Ima i nešto sa strane
popravlja delfijskim čekićem
ljudima jetru i slezinu
za dva grama spida.
Ne spava danima,
Priviđaju mu se veverice sa
glavama božićnih patuljaka.
Ponekad sedne na
krhotinu etra i posmatra
vrapce što kljucaju kamen.
Često guta bensedine
da bi zaspao ali umesto sna
tone u gustu kofu mulja.
Laže kad ga pitaju
o kvantnoj strukturi svetlosti.
Osedeo je na severoistočnoj
strani glave.
Ugojio se.
Svira srebrnu gitaru i
peva o predmetima bez svrhe.
Naučio je da recituje
Remboa na francuskom,
ali malo zamuckuje,
teško izgovara reči,
one sastavljene
od zvezdanih elemenata
umotanih u grozničavu maštu.
Često šeta sam,
ulazi u poštu, izlazi,
pa opet ulazi.
Misli na krvave zečeve.
Leva noga mu je
duža od desne
ima zrikavo oko,
postao je svetac
koji uglavnom ne
ne veruje u Boga.
Ali ponekad
Pjesme su nastale u okviru pjesničke radionice Zvonka Karanovića
