1. (Voda)
Prezrelo leto iznenada više tako ne izgleda.
Svetlost stenje kroz zube trudnih kumulonimbusa.
Sivo more se zaukava i snažno udara o kamenu obalu.
Pod baštom taverne ,,Captain Cook” Posejdon seje talase.
Vetar nervozno lista jelovnik i zvecka escajgom,
upinje se da pomeri stolove prema šetalištu
i celo poluostrvo spusti do poslednjeg prstena.
Grčkim alfabetom po vlažnom pesku
ispisivao bih imena mitskih junaka
stopama koje vreme konvertuje u antičke;
sa belutkom pod jezikom
skandirao heksametre nasuprot buri,
samo da ne brinem toliko o salvetama i čašama,
kao da će se oblaci svakog trenutka poroditi na stolu.
Svet preti da se pretvori u veliku ribu:
Snažna kiša koja je padala
celu noć između utorka i srede
izazvala je poplave na velikoj
teritoriji Peloponeza.
Lokalne vlasti traže od države
da proglasi vanredno stanje.
O Captain! My Captain!
Žvaćemo meso morskog psa oprezno.
Motrimo kreste pobesnelog mora.
Težina u stomaku prati promenu vodostaja.
Pogled se preliva preko ivice tanjira.
Odsutno sunce našim polovinama se gosti.
Tvoje se čeljusti u mojim čeljustima ogledaju.
2. (So)
Kada odeš na letovanje,
zaroniš glavu u veliku vodu
da se oslobodiš grča.
Vrištiš bez glasa
punim plućima
kroz more nesvesnog
što se sklapa preko tebe
kao na olupini broda,
prevrnutog na gluvoj pučini
i zauvek potonulog u istoriju.
Kada odeš,
samo na trenutak zaboraviš da
vremenu pripada sedamdeset procenata
od svega onog što mislimo da znamo,
svega onog što mislimo da posedujemo.
Od svega onog što ostavljamo,
našoj deci ostaće
crvene oči i gorak ukus soli.
3. (Kopno)
More,
žudnja i smrt,
strast i melanholija;
u horizontalnom mreškanju pogleda,
bespuće slanog mraka
bez jasnih prirodnih granica
koje bi ga delile.
More,
dijalektika prostora i vremena,
ceo dan odlazi i vraća se,
jednako se svima otvara,
niko ga ne poseduje
jer niko ne može da ga ima,
kopno je njegova obmana.
4. (Pučina)
Velika vodena masa
pod udaljenim brdima što izviruju
poput leđnog peraja ajkule.
Plićak opčinjavajuće prozirnosti
i neprozirna strahotna crnina.
Kontrapunkt kosmosa.
Bezemnost koja iskušava mogućnosti.
Pogibeljna nespoznatljiva dubina
prisiljava da promislimo
vlastita ograničenja.
5. (Horizont)
Jezik mora počinje na njegovim rubovima.
6. (Plima)
Šta nam govori
ovo more obojeno suzama,
do grla u košticama maslina i lubenica,
do skalpa u snovima riba i okeana,
čiji metalnoplavi ritmovi miluju
bela stopala obala u senci borova,
razlažu na slogove imena godišnjih doba
svakim zamahom vesla i kraula?
Šta nam poručuješ,
ti, večito mlado,
zbog kog postoji leto,
ti, koje si ogledalo i mramor,
ponor i mleko?
Poljubićeš u obraz i tako objasniti usne,
susret poprskati pegama i otići dalje
kako bismo učili nedostajanje.
7. (Oseka)
Ovo putovanje nije beg,
otići da bi se malo umrlo,
već živeti, biti, postojati, doživeti
Mare Tenebrarum, slano dostojanstvo tmine,
bezoblična noć primljena u tvoj uterus,
prodorna poput mastila koje udara u očima.
Ovo putovanje nas je promenilo do kostiju.
Sutra ću možda odgonetnuti gde si se zaputilo.
Među hridima i sprudovima gramatičkih rodova,
pod falangom trupova flaširanih brodova,
jezikom ću dotaknuti senku tvojih odlazaka.
Plakati umeju samo oni koji su te videli.
Iz rukopisa Pesma galiota