Više druma, u prisojnoj plećini, krivi tamo amo dugajlija invalid u njemačkom šinjelu, drvenom nogom utiskuje u zemlju mladu proljetnu travu i mašući četkom krečelicom grdi dječaka koji za njim nosi olupanu i zamazanu kantu:
– Ti si mi tu nekakav omladinac i držiš tamo u školi tobož nekakvu teoriju, a ni voćku ne znaš čestito okrečiti. Evo vidi: zar je to krečenje! …Šta kažeš? Daću ja tebi tvoj kurs i tvoje učenje; ništa ne znaš. A ko ti je opet rekao da ovolike suve grane ostavljaš? Nijeste, veliš, o njima ništa učili? Učili – vidi ti momka!
Pažljivo i pomalo se dureći, petnaestogodišnjak gleda ispod izlizana štita kožne kape, prozeblo šmrca, a kad ga invalid omjeri srdito i s visine, on se namršti i buni se:
– Hm, ti. Ja te nijesam ni zvao da me učiš. Tu se psuješ i tu… a nit je tvoj voćar, niti sam ti ja…
– Nit je tvoj voćar, nit je… a, vid ti njega. Pokazaću ja tebi voćar. Dašta je nego moj. Ko me zvao, veliš? Zvao se ja sam! – ljuti se mršavi dugajlija kriveći britvom izgrebano lice i osorno otresajući četku nad kantom. – Znam ja da vi znate zastavu na štap, pa kroza selu: “Puško moja, bij bij”, a kad je krečiti voćke, sjetili se kad već listava.
– Šta je tebe za tim briga? – Mogao si lijepo proći dolje putem, a da se i ne svraćaš ovamo.
– E, a da se i ne svraćam, a? – krevelji se dugajlija oponašajući naburenog dječaka. – A znaš li ti, žujane, da sam ja, dok sam bio u brigadi konjovodac, svačijem konju, prije pokreta, probao kako mu stoji tovar. Jest, jest, tovar, što si se namrštio ko da si oskorušu pojeo… Ko me na to gonio? Nije niko. Zašto me treba goniti? Premjesti ovamo tu kantu.
Poslovno i pažljivo, izrijetka žmirkajući pocrvenjelim kapcima, dugajlija kreči jednu visoku staru šljivu raspucalog stabla, pa za trenutak zaboravlja i dječaka i razgovor. Briše zatim oznojeno čelo, nabija na prosijedu kosu šajkaču uprskanu bijelim piknjama i opet se vraća na staru misao:
– Što si svraćao? Nemoj misliti da sam se ja jutros brijao zato da pomažem tebi. Pošao sam dolje u Ćukove na sastanak invalida, ali kad sam odozdo vidio tebe kako mašeš tom četkom ko da treseš gloginje, trbuh me moj zabolio… Šta me ima boljeti, a? Nemoj mi tu, znaš. Take bi još i tući trebalo. Da, da, tući, što si se smrko.
Nezadovoljno šmrkućući, dječak bez potrebe premješta kantu, zavlači ruku u nabubren džep tanka kaputića i tamo je drži dugo i neodlučno ispod oka pogledajući neljubaznog dugajliju. A invalid, okrečivši stablo do pod same grane, s uzdahom spusti ruku, i za trenutak umorno zažmuri, dječak se odlučuje i vadi iz džepa izlizanu limenu kutiju.
– Na, zapali – kaže već bez imalo ljutine, stišano i pomalo stidljivo, pružajući invalidu ruku.
– E, vidiš li ti to, a? – smekšano kaže invalid kao da se obraća nekom trećem. – Opet je ovo dobar dječak, nema tu šta. Tako, brate moj, počasti starog čovjeka. Gledaj, imaš lijepu kutiju. A ti ne pušiš? – E, dobro je to.
Invalid savija cigaretu i zabrinuto nabirajući bore među očima baca pogled na drum.
– Dijete, čija će biti ova kola što prilaze mostiću? Pogledaj kako je natovario one sanduke i džakove, prevaliće budala.
– Ono? Stani, stani – po su kola naše zadruge: Evo Čede, onoga iz prodavnice, – objavljuje dječak, veseo što ih je prepoznao.
Ne skidajući pogled s kola, kao da pazi da mu otkud nešto ne pobjegne, invalid pruža ruku na onu stranu gdje stoji dječak.
– Momče, drži de kutiju… Ama gledaj ga, gledaj smetenjaka, baš će prevaliti kola. E, e, daj-de mi štap, dijete.
Poštapajući se, dugajlija se s mukom spušta niz plećinu nabadajući drvenom nogom. Zaduvan i ljut, viče još iz pola strane:
– Ej, ti dolje, stani! Stani, prevalićeš, bog te vidio!
Ovisoko momče koje sa strane podupire kola i nekakav šeširlija u crvenu kaputu koji se petlja oko konja, začuđeno prekidaju posao i sad oba čekaju šta li traži taj dugajlija. I dok invalid, zabacujući nogom, žuri prema njima, oni stoje, zbunjeni kao krivci. Šeširlija još uvijek, zaboravljeno, drži za oglav riđe kljuse tršave grive.
Srdito, duvajući, invalid poizdalje viče:
– Tako vi tovarite, a? – Kao na mrtvu kobilu? Kao velite: zadružno je, nije naše, baš nas briga! … Pogledaj, pogledaj samo molim te ko boga! Zar je ovo tovarenje, mladiću?
Dugajlija srdito udara po džaku, naređuje da se sve skida i pretovara, a ovisoki momak, još tanak i neojačao, pomaže mu, briše znoj i vidi se, došlo mu je već do plača.
– Nemoj se tu odmah pekmeziti. Od pekmeženja nema koristi. Daj der sad ovaj sanduk – poslovno i prijateljski savjetuje invalid, a momče, crveneći pod teretom, svaki put otresa rukama plave čakšire i pogleda iskosa u zadnje točkove kola.
– Eto, zaglibila se kola. Što sam ja kriv što je lokva nasred puta?
– Što sam kriv? – jedi se invalid. – Kriv si! Kriv si i ti, i ja, i onaj tamo, što se ukupio kraj konja ko drvena Marija. Mogli ste već dosad vidjeti ovu lokvu, pa nešto uraditi. Čekate, valjda, da vam je Amerika popravi?
– Čekamo vraga! – ljuti se momče. – Nije moj posao da popravljam puteve.
– Nije tvoj posao! – žesti se dugajlija i poprijeko gleda u onoga kraj konja. – A zar vi mislite da sam se ja zato obrijao, da pomažem vama dvojici? Pošao sam ja da legurišem svoju invalidu, pa eto vidiš…
– Da regulišeš, valjda – ispravlja ga momče, dok onaj uz konje, nekakva krupna i kosmata dječačina, kad ga invalid pogleda, zbunjeno stane da zakopčava svoje neobični crveni kaput s crnim prugama, ošamućen od ove iznenadne napasti.
– Legurišem, regulišem – isti đavo, što si sad zapeo za sitnice! – odmahuje dugonja. – Vidim ja, dok ti svaki čas otresaš slamčice s čakšira, da si ti nekakav… čekaj malo, doći će na red i i te stvari.
Onaj od konja, dosjetivši najzad da bi i on mogao pomoći, prilazi i hvata za težak sanduk. Invalid veselo gače:
– Tako, vjeru mu njegovu, pomozi i ti! Pa ne mogu ja sam srediti čitavo selo. Taman da imam obje noge čitave i još dvije od lezerve, ne bi čovjek…
– Od rezerve! – nehotice ga popravi momče.
– Nek bude, vala i rezerve, pa kad si baš navalio. Glavno je da ti naučiš tovariti kola, pa ti ne treba ni lezerva, ni ta kako to veliš…
– Rezerva.
– Da, rezerva… Imam brate, s vama muke kud god se okrenem. Sve nekako aljkavo, traljavo sve… Dušu mi moju pojedoste.
– A ko te goni da su svašta miješaš? – zlovoljno mrsi momče, gledajući sneveseljeno u svoje čakšire, naprašene brašnom.
– Ko me goni?! Da si ti bio na mome mjestu, pitao bih te ko me goni. Nijesam ja valjda izgubio ovu nogu u krađi ili boreći se za tursku državu… Ej, dijete, ovo je moja kuća, moja babovina! – povisi dugajlija glas čvrsto zabadajući drvenu nogu u mokar drum kao da odrešiti pokazuje gdje je to njegova kuća…
– Očita nam lekciju onaj s nogom – javi se poslije dužeg ćutanja zamišljeno momče koračajući uz kola.
– Vala, posrami nas! – dodaje dječačina u crvenu kaputu, iako se po njemu i njegovu držanju nikad ne bi reklo, da mu se taj događaj zasjekao u pamćenje i da je o njemu razmišljao.
Dok su kola zamicala iza nedaleke okuke, invalid je već, vodeći sa sobom nečijeg dječaka, osnovca, gegao preko uske ozelenjele ledine i noseći odnekle krampu i lopatu, prihvaćao se posla u grabi kraj druma:
– Deder, mali, deder, dušo, ja ću kopati a ti lopataj tu u šake, pa nosi i zatrpavaj onu lokvu.
Radostan što učestvuje u tako važnu poslu, bosonogi mališan žurio je od grabe do lokve plazeći jezik i kriveći se pod punom lopatom. Tek ponekad bacio bi zabrinut pogled u mliječan sunčev krug rasplinut iza tankih oblaka.
– Bojim se zakasniću. Imam poslije podne školu…
– Ne boj se, dušo, ne boj, stići ćeš – hrabri ga invalid, a onda nastavlja kao da se obraća nekakvom drugom, starijem slušaocu:
– Evo, ovo ti je meni već peti put kako polazim u Ćukove zbog svoje invalide. Pošao prvi put, pa nijesam stigao dalje od svoje njive, morao sam da popravljam ogradu. Krenuo drugi put, a one budale kod krečane ni čestite vatre ne znaju da nalože. Treći put, opet… Ih, brate, kad li ću ja tamo najzad stići, đavo ga znao.
Pa se okreće malom koji je zastao i sluša ga:
– Deder, dušo, deder, ne boj se ti za školu, stići ćeš. Ta valjda sam se ja jutros obrijao zato da popravljam put. Pošao sam ja, brate moj, da svoju invalidu…
A onda odmahnu rukom, kao da se radi o nekoj dosadnoj stvari i prihvatajući krampu, stade da gunđa:
– Opet će me psovati što nijesam došao. Vala, nek psuju. Evo, ja se ovdje brinem za svoju invalidu. A i ko bi, brate, od sramote danas bio invalid. nema u ovoj zemlji toga čovjeka… Ej, mali, tovari!