KORALI, VIII
Kada Rusija anektira Krim, u to vreme odlučim da se uhvatim ukoštac s jednom idejom za istraživanje. Kupujem kartu za let Ostrijan erlajnsom. Vreme je da se otkriju sve mogućnosti koje umetnost nosi u sebi i način na koji one menjaju društvo.
*
Sada: vreme je da se otkrije ko sam bila sa devetnaest godina i šta se zaista desilo. Kakve je to posledice imalo po sve što je bilo kasnije.
Uveče na dnevniku samo vesti iz Kuvajta, pre toga iz Jugoslavije. Plašim se širenja rata, plašim se atomskog oružja. Izbeglica ima svuda, osim u Hicingu. „Ovde žive samo pravi Austrijanci”, kaže Ginter. Dok Grete rasprema sto, kažem da trogodišnjak tuče jednogodišnjaka. Ginter odmah iskapi pivo, pa mi pokaže malu prostoriju u podrumu. Vrlo je efikasna, kaže. Uglavnom je dovoljno samo petnaest minuta. Ali možeš ih izbaciti i na terasu i zatvoriti vrata na neko vreme.
Odmah zovem Saru. „Sreća pa imamo jedna drugu”, kaže. Otac u njenoj porodici je krišom posmatra kad misli da ona to neće primetiti. Ali moglo je biti i gore. Navodno su porodice na severu potpuno lude.
U kancelariji službe za angažovanje dadilja frau Huber vadi žutu fasciklu. „Možda bi ti ovi odgovarali: Urbana sredina, bilingvalna porodica traži nežnu pedagoškinju za kreativnog trogodišnjeg dečaka.” Pogled joj je prazan, zvala sam je već bezbroj puta da se žalim a da nije razumela razlog. Šta sam pa očekivala?
Intelektualci, umetnici. Ulica Rehte Vincajle je praktično u gradu. Pa još samo jedno dete! Zar frau Huber stvarno misli da ću se dvoumiti? „Da!”, uskliknem. „To je porodica za mene!”
Ginter i Grete ne shvataju zašto odlazim. Mama i tata ne shvataju zašto se ne vraćam kući.
Koferi su prepuni knjiga i preteški su. Sara nudi da mi pomogne s prtljagom u metrou. Iako je ostavljam na cedilu u Hicingu, zauvek ćemo biti drugarice. Važno je samo to što ću biti bliže onome što pulsira.
ENT. KAFE CVILINGS-GEVELB
Ličnosti: Valter, Sesilija, Hilde, Linda, ostali
polaznici kursa
(Rustični drveni nameštaj. Dugačak sto. Sesilija i Valter sede jedno prekoputa drugog.)
„Ja častim, moramo proslaviti završetak kursa.”
„Jednog dana ću naučiti da postoje dva sistema promene prideva.”
„Večeras nećemo razmišljati o tome ko je položio.”
„Ali osećam se tako glupo, kod kuće sam bila najbolja u razredu.”
„Gde izlazite vi dadilje?”
„U kafe Havelka.”
„Da, njihove Buchteln su fantastične, a onaj stari par tamo radi oduvek.”
„Havelka je u svim turističkim vodičima, tamo idu samo Amerikanci.”
„Mi izlazimo u ’Bermuda drajek’!”
„Mada je tamo preskupo.”
„Ja idem u kafe Alt Vin!”
„Alt Vin? U ulici Bekerštrase! Zar to još postoji?”
„Kultura na prvom mestu! Mi se trudimo da odemo u operu kad god možemo.”
„Osim kad se napiješ, Linda!”
„Postoje ljudi koji se nikad ne mogu međusobno razumeti. Kao ti i ja, Sesilija.”
„Kako to misliš?”
„Ti misliš da te ja ne volim, ali ljudi se svađaju samo sa onima do kojih im je stalo.”
„A gde ti izlaziš, Valtere?”
„Tja, ja idem samo u Majls smajls.”
„Šta je to?”
„Džez kafe u mom kraju. Ponekad imaju žive svirke.”
„A gde živiš?”
„U Jozefštatu, odmah iza Univerziteta.”
„U kojoj ulici?”
„Vi biste stvarno da saznate sve o meni.”
„Da!”
„Živim u ulici Laudongase.”
„A zašto se zove Majls smajls?”
„Idemo tamo!”
„Majls Dejvis je najbolji džezer svih vremena.”
„Zar nije najbolji Djuk Elington?”
„Ja sviram saksofon.”
„Kako ti ide?”
„Bolje nego nemački.”
„Ovde je, izgleda, fajront. Ko je za to da se ide dalje?”
„Ja!”
„I ja.”
Sesilija Hunson, “Dadilja”, sa švedskog prevela Jelena Loma, Partizanska knjiga, 2023.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga