Avgust
Avgust se priseća: njega su, kao i svako drugo dete koje se krajem rata pojavilo na železničkoj stanici u Meklenburgu, pitali kad i gde je izgubio majku. To, međutim, nije znao. Ni da li je vazdušni napad na voz sa izbeglicama usledio pre ili posle prelaska preko velike reke koju su zvali Odra. Ni to nije znao. Spavao je. Kad je krenula strašna tutnjava i kad su ljudi počeli da viču, neka nepoznata žena, ne njegova majka, zgrabila ga je za ruku i izvukla iz voza. Iza nasipa se bacio u sneg i ostao da leži dok buka nije prestala i kondukter povikao, svi živi smesta da uđu u voz. Avgust nikad više nije video ni majku ni tu nepoznatu ženu. Da, ljudi koji nisu ušli u voz rasuti su ležali po polju, pre nego što je nastavio dalje.
A otac? Avgustu se nije dopala žena iz Crvenog krsta, sedokosa, izboranog lica, iscrpljena, primetio je po tome kako je govorila. Otac mu je bio vojnik. Avgust joj nije rekao ništa više. Majka je u šaci zgužvala nedavno pristiglo pismo, onda ga je ponovo izravnala, plakala je, živ je, rekla je, živ je, znam. A gospođa Nidlih, komšinica, rekla je: Ako je nestao, nije mrtav. Avgust, međutim, ni to nije ispričao ženi iz Crvenog krsta. Otac kojeg je jedva poznavao živ je i tražiće ga, njega i majku koju je bio izgubio i koja neće prestati da ga traži dok ga ne pronađe. Umeo je da joj kaže dan rođenja, majka ga je naučila, za svaki slučaj. Upravo je, dakle, napunio osam. A znao je i ime sela. O, Istočna Prusija, reče žena. Pa, prevalio si dug put. I onda mu je oko vrata okačila karton na kojem je pisalo „siroče“ i ono što joj je ispričao o sebi. Avgust jasno pred sobom vidi karton, dugo ga je držao u sebi.
Potom je u susednoj sobi završio kod doktora, jednako umornog kao i žena iz Crvenog krsta, koji ga je pregledao, dugo ga slušao i onda rekao: Uobičajeno. Tako je dospeo u zamak koji se zvao bolnica gde je ostao dugo i gde su svi korisnici imali samo jednu bolest, „moljce“, sušicu. Čitavo leto, čitavu jesen i čitavu zimu. Znao je godišnja doba, samo što su ovde bila drugačija, ne tako lepa.
Avgust nije znao za izraz „čežnja za zavičajem“, ni sad mu ne pada na pamet, šezdeset i više godina kasnije dok razmišlja o godišnjim dobima u svom selu i koncentrisano i pouzdano vozi veliki putnički autobus od Praga ka kući. To mu je jedna od poslednjih vožnji, dospeo je u godine za penziju i sve češće ga, tako mu se čini, prate prizori iz sela koje nikad više nije video. Drugi koje poznaje stalno su se vraćali u stari zavičaj, njemu to nije bilo potrebno, on jasno vidi ono što želi: grm zove koji se penje uz ciglacrveni zid kuće, ogromno, blago ustalasano suncežuto polje pšenice. Po ivicama gustiš plavog različka i crvenog maka. Oblake što menjaju oblike na tamnoplavom nebu. Pumpu pred kućom. I uvek je leto.
Ljudi iz sela bolnicu su i dalje zvali „zamak“, pacijenti su je, međutim, zvali „dvorac sušice“. Stanovnici zamka su pobegli pred Rusima, govorili su ljudi, a pošto su posle rata svi oboleli od tuberkuloze, rekla je glavna sestra, te neprikladne kuće morali su privremeno da pretvore u bolnice. A osoblje koje im je neophodno ne mogu da stvore čarobnim štapićem, rekla je glavna sestra. Bila je punačka, ali okretna i sve je videla. Avgust nije primećivao da imaju manjak osoblja, ležao je na muškom odeljenju za koje je bila odgovorna sestra Erika, a ona je svoje pacijente naučila da sami urade mnogo toga. Na kraju krajeva, većina i nije bila vezana za krevet, rekla je. Mogli su, dakle, da se peru sami, da nameštaju krevete, katkad i počiste pod. Nikome to još nije škodilo. Sestra Erika je imala kockasto lice, upale obraze a na glavi sitne kovrdžu do kovrdže. Prirodne, govorila je. Avgustu se činilo da se zbog nečega brine, o čemu nije htela ni sa kim da razgovara, ali nije se bavio time, jer je svako, koga je u to vreme sreo, imao neku brigu. To čovek mora da reši sam sa sobom, rekao je gospodin Grigolajt, čiji se krevet nalazio nasuprot Avgustovom, koji je takođe došao iz Istočne Prusije i mogao otprilike da mu bude nešto kao ujak. Imao je guste brkove, što je potcrtavalo njegovu dobrodušnost.
Avgust jasno pred sobom vidi osobe koje je tada upoznao, jasnije od većine ljudi koje je kasnije sreo u svom dugom životu. To što se do tančina sećao Lilo, razumljivo je. Ne može, međutim, da se seti kad ju je prvi put video.
Mora da je bila jesen, moglo je da bude za ručkom u viteškoj sali, tako su pacijenti zvali veliku salu za ručavanje po čijim su zidovima i dalje visile slike predaka odbeglih gospodara zamka, onih najstarijih u oklopima i viteškim kacigama. Tu su se tačno u dvanaest za ručkom sretali svi korisnici zamka, kad bi se to što bi im poslužili, moglo tako nazvati. Tu je prvi put mogao da vidi Lilo. Što ne mora da znači da ju je odmah primetio. Sigurno je sedela u grupi sa ženskog odeljenja, kao i uvek pored Ingelore koju je poznavala. Pravo čudo, rekla je glavna sestra, ona ju je i zarazila. U školi su sedele zajedno u klupi i nad knjigama držale glavu uz glavu. A Ingelora je odjednom visoko zarazna. Glavna sestra je rado koristila reči stručnog jezika i tako se izdizala nad masom stanovnika zamka koji o tome nisu imali blage veze. Lilo, međutim, nije Ingelori ništa prebacivala. Danas je ionako sve sudbina. Niko tu ništa ne može.
Nekoliko dečaka i devojčica, primljenih u dvorac sušice zato što su imali nešto zagonetno poput „hilarne tuberkuloze“ – bolesti za koju Avgust kasnije nikad više nije čuo – sedela je za dugim stolom između ženske grupe i grupe s muškog odeljenja. Avgust se seća da je sedeo između Klausa i Edea, bezuspešno je, međutim, pokušavao da se priseti šta su imali za jelo. Sigurno nije bilo ništa obilno, nikad nisu zaista bili siti, svakako je bila kuvarica, verovatno je imala krompira i repe i šargarepe i kupusa, bez masnoće u supi, a sumnja se da je mesa ikada bilo.
Prvi put primetio je Lilo dok se raspravljala s glavnom sestrom. Htela je ženama sa ženskog odeljenja da zabrani da tostiraju suve komade hleba na maloj bubnjari na prednjem zidu velike prostorije. Lilo nije razumela tu zabranu, smatrala ju je preteranom i to je glavnoj sestri rekla u lice. Ona je bila odgovorna za red i sigurnost u svim prostorijama, a Lilo je odgovorila da je te gnjecave komade hleba moguće jesti samo ako se malo tostiraju. To što za mazanje nije bilo putera, to je bilo razumljivo samo po sebi, kao i da je sledovanje marmelade od šećerne repe bilo potrošeno već za doručak. Svejedno!, vikala je glavna sestra, a Lilo se samo okrenula i ušla na žensko odeljenje. Hleb su i dalje tostirale, a Avgust je čitavu predstavu gledao s vrata muškog odeljenja koja su se na hodniku nalazila preko puta ženskog. Do sada mu nije palo na pamet da je glavnoj sestri moguće protivrečiti.
Lilo je Avgustu bila lepa, a isto misli i danas na vozačkom sedištu za volanom putničkog autobusa koji grupu zadovoljnih penzionera vozi iz Praga za Berlin. Nikako ne žele da čuju šta vodič, gospođa Rihter, ima da im kaže oplaninskom vencu peščara Elbe, hoće pre jedni drugima da pokazuju suvenire koje su u Pragu jeftino kupili, a onda da pevaju. Gospodin Valter zadaje takt, on u prvom redu čak i ustane, okrene se i diriguje horom koji iz sve snage peva „Na Lineburškoj pustari“. Avgust u autobusu više voli tišinu, najviše voli kad putnici spavaju. Baš voli put uz Elbu, u svako godišnje doba i pri svakom svetlu. Pevači iza njega ne vide ništa od toga. Razmeni pogled s gospođom Rihter s kojom često putuje, ona slegne ramenima i zavali se u sedište. Mikrofon joj više nije potreban.
I Lilo je volela da peva, pesma je često dopirala sa ženskog odeljenja. Avgust se seća kako se ušunjao na žensko odeljenje, kako mu se prvog puta ubrzao rad srca i kako je, kad ga niko nije izbacio, pored male bubnjare seo na stolicu, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, i slušao kako pevaju. Nekad bi se Ilza, medicinska sestra na obuci, smestila pored njega i slušala s njim, nekad bi se pridružila kad bi Lilo zapevala narodnu pesmu, kao na primer: „Ko u pravoj sreći u šetnju želi poći“, Avgust je zna i danas, ali odonda nikad više nije pevao. A i gde, i s kim? Truda nije bila neka pevačica. I nikad neće zaboraviti kako je Lilo posle pesme prošla pored njega i obratila mu se: A, tebi se baš sviđa muzika, je li? I kako ga je pitala kako se zove i kako je morao da joj odgovori: Avgust. I kako je ponovila ime tako da je zvučalo sasvim drugačije nego kada bi ga izgovorio neko drugi i kako je voleo da čuje kako ga ona izgovara. Od tog dana bio joj je privržen.
Prikačio joj se, moglo bi se takođe reći, i bilo mu je svejedno da li je ona to primećivala i da li je uopšte htela da primeti, radio je ono što je morao.
Došla je zima, dvorac sušice pretvorio se u ledenu palatu. Glavna sestra vlastima nije prestajala da prebacuje da su plućne bolesnike smestili na močvarno područje iz čijeg tla su s jeseni isparavali otrovni gasovi, te da su očigledno nameravali da ih puste da se smrznu tokom zime. Starog doktora, koji je jednom nedeljno dolazio iz Boltenhagena da snimi najvažnije slučajeve i da kod onih naj-najvažnijih primeni pneumotoraks, mogla je da nagovori da sasluša njene žalopojke dok su dugim hodnikom išli do kabineta. Da klima ovde neizostavno dovodi do prehlade, a ova pak do primarne infekcije zbog koje su svi ovde, što doktor nikad ne bi osporio, te dovoljno često ima katastrofalne posledice. Doktor nije osporavao, ništa nije osporavao, priznao je da bi nešto više masti pomoglo u lečenju plućnih bolesti, samo što ni glavna sestra nije znala kako da dođe do nje. Nije je bilo, više od godinu dana posle završetka rata, ni za zdrave ni za bolesne. Glavna sestra bi zaćutala i jednog po jednog pacijenta, koji su ovog puta bili predviđeni za rendgen, prozivala u kabinet gde se na sredini nalazio aparat na koji su morali da prislone goli torzo, na šta bi doktor s druge strane ploče posmatrao svetlucavozelenu sliku unutrašnjosti tela i glavnoj sestri diktirao šta vidi. Kod Lilo je video infiltrat u desnom trećem interkostalnom delu, prema kojem je gajio naklonost zato što se tokom nedelje nije razvio u kavernu, što je kod drugih pacijenata, nažalost, često bio slučaj. Na primer kod Gabi, koja je pored Ingelore bila Lilina najbolja prijateljica. Gabi je bila mršava, mršavica-mica, govorila je glavna sestra, negodujući, dosledno se iz malog bezazlenog zasenčenja s kojim je primljena nedolično brzo razvila kaverna za koju Gabi nije trebalo da čuje, a o kojoj je Lilo svakako znala. Usled manjka osoblja u dvorcu sušice, napredovala je u svojevrsnu pomoćnicu sestara. Zaduženje joj je bilo da u zadatim intervalima s epruveta očita i zapiše rezultate sedimentacije krvi, a koji su u ordinaciji glavne sestre bili poređani na drvenoj polici i koji su doktorima davali indikacije za dijagnoze. Budući da je Avgust želeo da zna sve što je imalo veze s Lilo, nije joj dao mira dok ga površno nije uvela u tajne sedimentacije krvi. U mernim epruvetama se u određenim intervalima proveravala vrednost crvenih krvnih zrnaca, a što je veća vrednost, to gore. Bolje je kad, kao kod nje, kod Lilo, ne prelazi deset, to je idealno, rekla je glavna sestra. Nije mogla da utiče Lilino znanje o teškim nalazima ostalih pacijenata. Glavna sestra ju je zavetovala na ćutanje, nije znala šta drugo, čega se ova pak držala. Avgust je za to imao potpuno razumevanje i veliko poštovanje. Lilo i nije mogla da se ponaša drugačije nego uzorno.
Gabi ni reči o njenoj sedimentaciji ili o tome da je stari doktor odbio da kod nje primeni pneumotoraks, što je značilo otprilike da joj pluća napumpa vazduhom i da porozna mesta – tako ih je zvala glavna sestra – sabije, kako bi moljci sušice izgubili uporište. Gabi za razliku od drugih pacijenata i nije pitala za tretman. Gabi je bila šaljivdžija, tako je govorila glavna sestra. I to je bilo tačno, iz ugla gde su Lilo, Ingelora i Gabi tokom kure ležanja bile jedna pored druge, ženskim odeljenjem orio se smeh. Nisu svi to odobravali. Gospođica Šnel, na primer, koja je sedela u krevetu i pincetom se prihvatala dlaka koje su joj obilato izbijale na bradi, smatrala je da je ponašanje triju drugarica jednostavno bezobzirno. Ljubomora onih bez igde ikoga i ičega, rekla je Gabi.
Uostalom, i nije imala nikoga, Avgust je do toga došao postepeno, bila je sama samcata na svetu kao i on. Čuo je to od nje lično dok je, kao što je uobičajavao, sedeo na stoličici na ženskom odeljenju u koje se sve češće ušunjavao, sve dok ga niko više ne bi primećivao, niti pomišljao da ga izbaci. Gabina majka je dakle umrla, posle bekstva. Naravno, od moljaca sušice, takođe, u nekoj drugoj bolnici, u kojoj je Gabi već ležala s Lilo u istoj sobi. Gde je Lilo već saznala ono o čemu je Avgust sada slušao, da su Gabi i njena majka prethodno boravile u bednoj podstanarskoj sobi kod neke veštičave gazdarice. Gde nisu mogle ni da se operu kako treba. Avgust je zapamtio taj detalj, opet ga se setio dok je vozio autobus u okolini Drezdena. A da uskoro treba da izađu, a penzioneri iza njega spavaju, to mu je već poznato. U dvorcu sušice mogli smo da se peremo, razmišlja, mada samo hladnom vodom, od nje se čeliči, rekla je glavna sestra koju jasno vidi pred sobom, kao i sumornu kupaonicu s oštećenom kadom. Dugo posle rata nije imao sopstveno kupatilo, najpre su došle godine u domu za decu, kojih se ne seća baš rado, potom zanat za bravara u opštenarodnom preduzeću, život u domu za šegrte, uvek zajedničke kupaonice, Avgust za drugo i nije znao.
Seća se kako je srećnim slučajem jednog dana uskočio u transportno preduzeće kao suvozač, zato što se kolega razboleo. I kako mu se dopala vožnja uzduž i popreko zemlje. Prvi put mu se nešto dopalo, to nije zaboravio. I prvi put je nešto želeo. Hteo je da bude vozač kamiona. Prvi put nije sačekao šta drugi hoće s njim. Sam je otišao do kadrovske službe – i dalje jasno pred sobom vidi kolegu koji je listao njegov kadrovski dosije, oklevajući. Da, naravno da je posao vozača veoma odgovoran, svestan sam, rekao je Avgust koji je inače retko progovarao. Da, preduzeće, naravno, ima svoju auto-školu, Avgust je znao i to, ali sledeći kurs je popunjen, u najboljem slučaju ako neko odustane. Avgust je svakog dana odlazio do kadrovske i raspitivao se da nije neko odustao, i jednog dana tik pred početak novog kursa kolega mu je mahao potvrdom na kojoj je već bilo popunjeno njegovo ime a s kojom je mogao da krene na kurs auto-škole i da konačno samostalno upravlja kamionom. Avgust nije bio vičan radovanju, bio mu je nepoznat taj osećaj. U poslednje vreme često pomisli na to.
Još se seća kakvu je grimasu Lilo napravila kad jednog dana Gabi više nije smela da jede s ostalima. Proći će, rekla je Lilo Gabi i kao svedoka pozvala sestra Ilzu koja je odsada hranu nosila Gabi u krevet. Ilza je klimnula utučeno, ali je pred vratima Avgust čuo kako skoro prekorevajući kaže Lilo: Uz takvu sedimentaciju! Kao da je Lilo odgovorna za Gabinu sedimentaciju. A Lilo se, umesto da sama ode u veliku salu za ručavanje, vratila do Gabi i pokušala da joj što više iz tanjira ugura u usta, jer je Gabi počela da odbija hranu. Lilo je umela da bude veoma nežna, a onda iznenada veoma gruba, Avgust je to čuo. Ona, Gabi, samo neka pomisli koliko bi ljudi danas bilo srećno da dobiju tanjir s takvim obrokom. Ko još voli svakog dana da jede kelerabu, neka jednostavno zamisli da je krompir s puterom i graškom, ili šta već voli da jede. Sutlijaš sa šećerom i cimetom i istopljenim puterom, rekla je Gabi skoro prestravljena, a Lilo je prihvatila: Pa eto. Što se mene tiče. I nastavila da je hrani. I onda su pevušile a Gabi je pevala svoju omiljenu pesmu: „O, moj tata je čaroban, o moj tata je veliki umetnik.“ I kad je Lilo izašla iz sobe s tanjirom, moglo se pomisliti da plače, a onda je slučajno ispustila tanjir na kameno stepenište i Avgust joj je pomogao da pokupi krhotine. Ti si uvek tu negde, rekla je tada Lilo Avgustu, a on je klimnuo glavom.
Prihvatila je što im se žene sa ženskog odeljenja već smeju, ona je, Lilo, kažu, princeza, a Avgust njen paž. Avgust nije znao šta je paž, a kad ga je Lilo upitala, ponovo se setio „Trnove ružice“, bajke koju mu je majka jednom čitala. Jedva može da se seti majčinog lica, međutim, odjednom jasno pred sobom vidi njene ruke kako drže knjigu. Lilo nije bila potrebna knjiga, pričala je bajku iz glave, uveče pre odlaska u krevet u dečjem kutku muškog odeljenja. To je bilo najlepše što je Avgust mogao da zamisli, samo što je najlepši doživljaj morao da deli s drugom decom, s Klausom i Anelizom i s Edeom. I što bi Lilo na kraju prišla krevetu svakog deteta i poželela mu laku noć, ne samo njemu, Avgustu. Bio je ubeđen da ona pripada njemu. A morao je da shvati, prebacivala mu je Lilo, da i Klaus i Aneliza, čija je majka, gospođa Vitkovski, ležala na malom ženskom odeljenju na kojem su prećutno smeštani teži slučajevi, imaju pravo na pesmu za laku noć, kao i Ede, koji nije znao čak ni kako se zove kad su ga izvukli iz izbegličke kolone u kojoj ga niko nije poznavao. Ili nije želeo da zna. Zato što je divlje nepredvidivo dete, to je rekla glavna sestra. Nije ga lako voleti. Nije imao datum rođenja, ni mesto rođenja, ni prezime. Kad su mu dali papir i olovku, nažvrljao je EDE, dakle, možda je išao u školu tek nekoliko meseci. Nazvali su ga Findling. Siroče. Ede Findling, to je odgovaralo. Poremećen je, rekla je glavna sestra, njemu je mesto negde drugde. A Lilo je rekla da on nema nikakav poremećaj u glavi. Poremećaj mu je od nečega što je doživeo i što mu je bilo previše. Zato je sve zaboravio. Ede je iz čista mira napadao ljude, udarao ih, grebao, pljuvao, morala su da ga obuzdaju dva muškaraca.
Noću je tokom pesme za laku noć ležao mirno. Kad bi mu Lilo poželela laku noć, okrenuo bi se. Avgust nije mogao da podnese Edea, ali da će mu Lilo dati prednost u odnosu na drugu decu, to nije dolazilo u obzir. Mogao je s tim u vezi da bude potpuno miran. Gore je bilo s Haneloricom, u svakom smislu. Imala je dokumenta kod sebe, tašnicu na grudima s dokumentima, kad su je pronašli. I pisamce koje je njena majka napisala za nepoznatog dobrog čoveka koji bude pronašao Haneloru, za slučaj da se njenoj majci nešto dogodi. Nek, za carstvo nebesko, prihvati dete.
………………………………………………………………………………………………………………………………
Posveta Kriste Volf suprugu Gerhardu Volfu:
Šta da ti poklonim, dragi moj, ako ne nekoliko ispisanih stranica u koje su se ulila sećanja iz vremena dok se još nismo poznavali.
O vremenima posle jedva da mogu da ti ispričam nešto što već ne znaš. To i jeste to: Srasli smo tokom decenija. Jedva da i mogu da kažem „ja“ – najčešće „mi“. Bez tebe bih bila druga osoba. Ali ti znaš i to. Mi nismo za velike reči. Samo ovoliko: Bila sam srećna.
K.
Krista Volf, “Avgust”, s njemačkog prevela Bojana Denić, Radni sto, 2020.
Knjigu možete nabaviti na: Beopolis