ZATVORIO SAM VRATA
zatvorio sam vrata napolju je noć
nestali su koraci rosa orosila tragove
džiklja trava iz stranogledih očiju
zatvorio sam vrata mahnito zvono
obrušava se niz stene
napolju prikaze jarčevih glava
poskoci sisaju kozja vimena
tamo u noći
zatvorio sam vrata nek se jeka mog
pakla razleže u noći noću
nek se ospe mnome nek me proždre
iza zatvorenih vrata
plamena plam razigran u noći
NI
ima senovit predeo nikad ga
ne obasja sunce. Ni sunca
ni istoka ni zapada
ni travka na vetru da se
makne. ni vetra
ni trave
ni stvari da baci senku
ni u senci da je sveže
ni mraza kad inje
zahrska pod korakom. ni inja
ni koraka.
ni noću zvezda nikad
da blesne i u podne je sen.
ni podneva
senke naveče ne kopne
ni večeri
nepomično. odvajkada stoji
vajkada ne postoji. vreme se ne miče
ni vremena u senci što je
legla u senku
senovit je predeo katkad
zaveje studeno u srčanom grobu
katkad senovit prst
proburazi dušu
prostran senovit predeo a bez prostora
prostran svaki život da stane. ni
života
možda nestaje sve. možda
tek ljubav njena iskra ostane.
ni iskre u senci
možda mržnja svoju strašnu ciču
preživi. ni mržnje ni mraza
tek senka u predelu senovitom
tek senka
ako je ptica preleti. nije nego.
ni ptice
GRLA
Ptice su letele visoko
al’ ne čuh kuda.
U grlu s pesmom
višom od tame proleća,
proleće beše gorko,
zbog tame ga je natpevalo
što je pad uz pojanje.
Video sam je u naručju razorenom
u suzama budi se zbog sveta
i zbog mene koji sam bio svet
što se njiše u rukama boga
koga nema, koji me ipak drži,
da činim što činim bez volje, rob,
božji čovek s drenjinom u zubima.
Video sam kako je odnose
ptice na svojim glasovima
u vreme prošlo:
polizah njene suze, polizah
ukus slan i
rekoh: Pojte, ptice, doba
gorčine dolazi s vrha, dole,
doba oštrih pogleda, doba ptica
koje me nose oduzetog.
Al’ u mom grlu ni traga od
glasa ptica za ptičice majske.
Ni za mene ni za nju.
NAG
Tihovanje ptičji cvrkut
ljubomoru, da skapa
let orla indigom
zavist nejaku mržnju
ovaj skakutavi kljun
samoljublje kratke psovke
u kupolu dana izrečene
kako može kako uspeva da proklinje
tako sitno da cvrkuće
kilavu pobedu poraze
bose korake u rosi
vodu čistu studen vodu
zamerke što se izbliza plaziše
staze uspone uspinjanja
na podnevnom suncu
predele sa srcem srasle
al’ ne i ljubav. Nije je odbacio
ljubavi u njemu ne beše.
Krčmu bekeljenja lumpovanja
mrak uzavrelog uma
odbacio je.
Sad sam nag, veli.
I nestaje u zlaćanom
ruju raskošnog ariša
u jesen.
Ni bogat ni golja
ničiji. niotkud.
REČI U KIŠU
Kišo, zaštiti me od samog sebe.
Da ne dođem do sebe posrćući
i dronjave kože.
Sa psovkama pod poroznim
jezikom. Ne s lažima
i ne s mednim slastima.
Ne s vrtoglavim osmesima.
Ne s obećanjima. Nadama
lažnim. Ne, kišo.
Ne puštaj me više k sebi.
Ne, razgaženog. Ne, razgrabljenog.
Ne, onog koji grabi, kišo.
Misao si. Zatvaraš me
u gluhotu kaplje. Kaplje.
Vodom zalivaš puteve.
Praviš prelaze nasušne.
Hvataj ga, onog o kome govorimo,
drži ga pod vodom, ne puštaj ga.
Razbij njegovu dušu o katedralu Škednjovca.
Nek umre. Nek mu voda poplavi oči.
Planinski potok nek mu odnese reči.
Nek ga ptice i miševi raznesu.
Čitav život daleko od mene.
Međaš među nama smrt.
Kišo, održi me u vodi.
Pokrij me vodenom kapom.
Al’ ne daj da govorim.
Zaključaj me pred samim sobom, kišo.
DVE PRILIKE
Još stoje na ivici.
Između njih blagost neba
ponekad.
Na istoj daljini daljina,
na istoj blizini blizina.
Ponekad između njih
oštar severni vazduh
jedan drugom da viknu
upomoć.
Al’ daljina ne kràća.
Ni blizina nije bliža.
Samo krici viknuti
u vreme preživelo.
Koje se ne vraća.
Daljine koje ne kraćaju.
Prilike što su dobile ime
u zao čas.
Jedan čeka.
Drugi se približava korakom
zahtevne čežnje.
Ne dospeva.
(Dane Zajc, “Dole, dole”, prevod: Ivan Antić, Kulturni centar Novog Sada, 2020.)
Knjigu možete nabaviti na: Polja