SILAZAK
Dečačka vera u to da sam rođen
Za velika dela, javljala mi se
U opsadama naivnih nadahnuća.
Umeo sam da siđem u sebe poput
Arheologa koji pali šibicu u hladnoj
Grobnici zaboravljenog kralja.
A dole, umesto sna i zlata – samo stari vergl
Što u beskraj ponavlja veselu melodiju
Pod prozorom mlade stidljive grbavice.
Nisu je, siroticu, zvali na njeno
Sopstveno venčanje, pa joj ostaje samo
Da veze monograme na štirkanim maramicama.
Od toga su joj prsti hladni i beli,
A uzdah drevniji od soli. Uostalom,
Šta ima da traži na toj skarednoj gozbi
Gde se nazdravlja ljubavi na davno mrtvim
Jezicima i pije poslednje vino sveta,
Kupljeno zlatom iz opljačkanih grobnica.
IZ ALBUMA
Jedno leto, toliko staro
Da jedva drži na okupu
Svoju zlatnu olupinu.
Lica koja vise o sopstvenom
Osmehu, kao u nekom sporom
Vodvilju čija su publika
Pobožna starica i pekarev šegrt.
Mene još uvek nema, ali svet
Zbog toga nije manje tačan.
Zaslužismo ovu našu malu slavu,
Pevaju uglas starinski kuplet
Dok svetlo, tarnerovskom jeresi
Natrunjeno, iskosa pada na scenu,
Sa koje oni nikada neće sići
Noseći svoja lica u zlatnoj lepri.
Sve je to zato što mene još uvek nema,
A nema nikako ni aplauza,
Jer starica se neprestano krsti,
A ono momče zeva li zeva,
Kao i svako ko u svitanje
O svom životu priča sa hlebom.
AUTOREFERENCIJALNOST
Hor starica peva u mom snu:
,,Svetlost je sebi iskijala anđele po leđima.“
Jutros bez uspeha tražim taj odbačeni
Stih, među starim listinama
Od kojih sam digao ruke, kao i od motiva
Anđela u svom pesnikovanju.
Moć izgubljenih stvari leži u iluziji
Da nekada davno bile su naše.
Tako sam jednom izgubio glavu
I ne bih je ni pronašao da u njoj
Nije izdajnički zvecnula reč večnost.
A to se čuje iz velike daljine. Čak iz one
U koju vas prognaju misli o spasenju duše
Ili sećanje na neke voljene ruke, odavno
Zamonašene u pozorištu senki.
Nikom ništa, reklo bi se naposletku,
Kao što čine deca obraza još vrelih
Od svađe, jer se očevi pojaviše
Na prozorima svojih sobnih grobnica.
Svejedno, onaj stih me opseda.
Sprema neku malu pakost u potaji,
Kao hromi sin vlastelina,
Osuđen na podsmeh seoskih devojčura
Što nedeljom doterane odlaze u crkvu
Da slušaju o večnom životu.
MUZEJ KAŠIKA
Ne znam postoji li negde
Muzej kašika, ali svakako bih
Posetio takvu znamenitost.
Već vidim gospođicu istoričarku
Pred grupom vremešnih turista,
Uzbuđenih onim što čuju:
Ovom je kašikom Napoleon
Posrkao svoju poslednju supu,
A ovom je Svedenborg kopao
Po mraku zemaljskih želja.
Posetioci žmirkaju čitajući
Kataloške reference.
Hladno im je od tolikih slavnih kašika.
Nema sumnje da je Uomo Vitruviano,
Osim onim Bahovim partiturama,
U svemir morao poći opremljen
I jednom kašikom da svedoči
O uzvišenosti naše vrste.
Ako postoji takav muzej, mora biti
Da je u nekom malom zaboravljenom gradu
Gde je zimski mesec jedini teolog.
O, veliki meseče zimskog neba,
Provirivao si u sive barake
Pune logoraša što zalud love san
Stežući svoje kašike,
Kao kvake zaključanih vrata
Iza kojih se čuje plesna muzika
I neko, spreman da kaže svečano slovo,
Kucka kašičicom o vinsku čašu.
NOĆNI ŽIVOT KUHINjA
Kuhinje noću gube pamćenje.
Naročito zimi, kada je svetlost
Služavka razočarana u ljubav;
Ulazi meko sa ulice i grli
Hladna tela masnih lonaca
Koji zevaju u amneziji.
Kuvarica je juče spominjala
Svece, znojava od supene pare.
Njen muž, vlasnik osedlanih žaba
I potkovanih jaja, čitao je novine.
Svet je pun zla i smeha.
I suza, dodaje ona, seckajući luk.
I to je cela priča.
Do večeri, već se završilo Postanje.
Odvoji se svetlo od tame
I razmnožiše se ptice i zverinje.
Sagradismo muzeje i gubilišta,
I mnogo, mnogo kuhinja
Punih vlage i začinjskih duhova.
Ali sada, sipljive u noći,
Kuhinje se ne sećaju ničega,
I nema svedočanstva o apsolutu.
Samo prosta januarska svetlost tiho
Ulazi u kuhinju, kao fiziološki rastvor
U dementnu staricu, koja na samrti
Gleda sina, a kaže: Oče.
MEMOARI ZLATA
Od svega što bi imalo da kaže,
Zlato samo ponavlja reč sjaj.
A toliko toga pamti.
Ništa o mršavim prstima kontesa,
O provodu u šupljem zubu,
Ništa o nesanicama kralja Mide.
Đavolska stvar, rekao bi onaj
Stari bogoslov što se nagledao
Zvezda, sve tražeći ponor
U koji će baciti svoju štaku.
Ništa ne kaže zlato.
Umorno je u mraku riznica
Od stalnog refrena: sjaj, sjaj…
Da se makar jednom otvori
To tvrdo ćutanje, pa da čujemo:
Neko se šunja kroz bundeve
I praziluk.
Da, ja sam taj zlatni dečak
Koji se igra gusara
I zakopava majčin nakit
U susedovoj bašti.
EPIFANIJA
Nikada ne napisah pesmu vozeći se
autobusom, kada olovka nečitko dubi
kariranu belinu. Lomljiv je oslonac vida
na kestenu u daljini i potrebna je čvrstina
uhodničke reči. Beležim: daleka krošnja
podupire nebosklon. Gospođa do mene
povremeno sklopi mesnate kapke, mirna,
kao posle rasprave o Bogu. U njenom krilu,
nalik uginulom šišmišu, leži crni
kišobran. Gospode, otme joj se jedva čujno
dok pretičemo kamion natovaren stokom.
Ne napisah nikada pesmu vozeći se
autobusom, dok kaligrafska strast
zavisi od čvrstine amortizera.
Lepo vidim: reč nebosklon pamti udar
u asfaltnu rupu. Ima i onih koji veruju
da je i on, taj svod, rupama bogat,
i da kroz njih može da se proviri
na svete dane. Ja to zasigurno neću moći.
U mom su nebosklonu dva nečitka
i uboga slova o, dve ohlađene duplje
raspete na promaji vokalskog slepila.
Na kraju pesme napisane u autobusu
treba da se kaže još i ovo:
jesen je maćeha kišobrana,
ali Gospod je dobar i umire bez srdžbe
zarad sveta u kom kestenje drži nebo.
OKNO
Ono iz kog donose svetlucavi
svrab zemlje ili ono kroz koje
proviruje se u strahu od zabrane –
okno, uvek prolaz ka nečemu
gde odavno čekamo susret sa sobom.
Izvukosmo svet na svetlost dana
kroz mala okna reči, ali znamo:
ono što izneto je iz tame
uvećava vrednost ostatka u njoj.
Stoga i dalje silazimo u sebe,
već označenim stazama, po rudu
ili do naslaga uglja oko srca:
biće još mrazovitih zima
i promaja što pevaju kroz rebra.
Vreme kad niko ne dolazi u goste,
a svet se objavi istinski retko,
glasom sove nad senovitom stazom
kojom tek što minuše kopači zlata.
TAMO GDE POČINjE SVET
Svet počinje sa druge strane našeg znanja.
Recimo, tamo gde jedna uboga starica
potpaljuje vatru štampom iz prošlog veka.
U sumrak, vetar hladnim vokalima zašiva vazduh,
i vrane su nepomične poput rekvijemskih
nota, štampanih na skeletu breza.
Pomenemo li na ovome mestu melanholiju,
svet će odjeknuti prazninom pod maljevima
našeg sirotog znanja. Stoga, neka bude
da sumnja i prizvoljnost uzele su maha
nad našom nevinom željom da sveta ima.
Jer, svet počinje sa druge strane našeg znanja.
Tamo, recimo, gde pospani knjigovođa
zaveštava samoću algebarskim anđelima.
Na stolu, kraj hrpe računa i poreskih šifara,
godinama stoji uramljeni zagrljaj njegove
pokojne žene i ćerke koja raspliće tajne boljeg
života, negde na tužno dalekom čvorištu
meridijanske mreže. Svetlo je slabo, a oči
umorne i sva je prilika da će noć biti dugi
eho spram zatravljenih zidina duše.
Odavde, dakle, mogao je da počne svet,
da nema nanosa pretpostavki. O samoći
i bolu, o kalendarima i stadu izbrojanom pred san.
Jer, svet počinje sa druge strane našeg znanja.
Možda tamo gde mladi paroh odlaže jevanđelje
posle službe u praznoj seoskoj crkvici.
Ono malo preostalih meštana posustaje u veri
ili je davno klonulo pod utegom sumnje. Ali obnoć
može se čuti kako crkveni miš gricka
osu vaseljene. Užad za zvona već su pojeli
njegovi preci, u vreme kada se još ukazivahu
čuda. Noćas će biti oluje i zaklaćeno zvono
oživeće u sopstvenoj utrobi. Ali suviše je
stvarnosti u gladnim glagolima, suviše nasleđenog
smisla u veri ili sumnji da time započeo bi svet.
Jer, svet počinje sa druge strane našeg znanja.
A na drugoj strani našeg znanja leži običan
oblutak, čekajući da ga neko hitne u svet.
Ali ko će zaći u tako duboku šumu,
kraj tako hladne i mračne vode koja zvezde
leči od slepila?
