sloboda
1.
moj deda je tarabama omeđio dvorište
i tako dobio komad zemlje,
ali izgubio svet.
i počeo je da i taj svoj komad zemlje
ograđuje i
da daje imena baštama.
a ja sam bio dete i najviše sam voleo
vratanca koja su ih spajala.
2.
zabadamo kolce međnike
crtamo mape sa nekakvim granicama
i stavljamo tamo ljude
koji nam čeprkaju po torbama
i pitaju nas gde putujemo
kao da im je zaista stalo.
gdje se putuje, gojko?
pita me međničar u pet
ujutru, a ja, još bunovan, kažem: kući.
a mislim:
po zemlji
ili nagore-nadole? u prostoru
ili u vremenu? sada
ili zauvek i vo vjeki vjekova?
3.
vekovima smo udaljeni od slobode.
jer se još uvek oslobađamo tuđih
lanaca. i ne osećamo
u utrobi ključ od ćelije
u kojoj smo zarobljeni.
zaboravljamo da se kafa koju pijemo
da bismo se probudili sadrži u
talogu na dnu šolje.
svakog dana govorimo o njoj. čak se
usuđujemo i da zapevamo. samo,
to radimo bolesni. puni
straha umesto ljubavi.
čekaonica
dolaziš prvi. čekaš.
staješ u red. čekaš.
pritiskaš dugme. čekaš.
igraš na engleze. čekaš.
(još koliko čekaš?)
stavljaš džezvu. čekaš.
puštaš vodu. čekaš.
pališ bojler. čekaš.
šalješ pismo. čekaš.
menjaš status. čekaš.
čekaonica: niko te ne čačka.
međuprostor. međuvreme.
nešto kao: mala smrt.
nešto kao: rupa u đevreku.
nešto kao: intermeco pre važnih vesti
iz zemlje i sveta.
nešto kao: vrata.
nešto kao: prozor.
(imaš prazan ekran, eeej!)
taman, da poletiš.
taman, da nestaneš.
a ti, ako si lud,
čekaj!
dedikar ikaral
kako objasniti sebe
sebi
drugima
kako objasniti sve svoje
kontradikcije
sve unutrašnje sprege
dijalektiku svog bića
kako pronaći harmoniju
između crnog i belog
između početka i kraja
kruga
između prve i poslednje
kuće
kako spojiti mesec sa suncem
napraviti manastir od grada
od svoga tela hram
kako ući među ljude
kako ostati sam sa sobom
miran
kako izdržati na vetru
tuđih reči
tuđih pogleda
na svet
kako ne baciti kamen
prećutati
najlakše je
odmahnuti rukom
nasmešiti se
kao da razumeš sve
i sebe
i svet
u sebi
i van sebe
i svoje strahove
sve
i svoje snove
sve
i svoje ponore
i sve
vrhove svojih planina
kako umiriti more
rasterati oblake
postati prazan
potpuno
prazan
proziran
prozreti sebe
4. zemlja. crveno.
silazim u svoje podzemne odaje.
u temelje. tamo gde su još
moji stari zakopali nešto.
silazim krišom od celog sveta. sam
od sebe kradem ključ.
dole jezima. od studa čak i
vatra gori. čak i peče kao žar golu kožu.
i podilaze žmarci. zbog mraza, zbog straha, zbog jeze.
tražim sa kandilom u ruci.
čeprkam po teglama sa slatkim,
gorkim, potkiseljenim.
čačkam po svemu što je prošlo kroz mene.
posvemušto je prošlo pre mene.
nožemispuštamvazduh
da izađe smrad.
sklanjambuđkoja se nahvatalaodozgo.
udišemduboko. probam prstom.
otvaram teglu po teglu. sklanjam buđ.
udišem duboko. probam prstom.
teglu po teglu.
sve dok ne nađem zašto toliko boli.
i dokle.
strahovi
1.
klaustrofobičan sam
u autobusu uvek sedim
najbliže izlazu
nikad na sedištu pored prozora
2.
više volim napuštena sela
negoli
moderne gradove
više volim seoske drumove
pune rupa
(kao one do nebregova
ili zrza)
negoli
široke autoputeve
volim planinska jezera
na koja niko ne ide
a ne mora
i plaže
na kojima tetke
i čike s crnim brkovima viču
krofne! uvek taze kod tetke zaze!
kukuruz! kuvani kukuruz!
a ne mora i plaže!
na kojima
muškarci gledaju
žene u sise
umesto u oči
3.
psi
su mi bliži
od ljudi
jer
ljudi se
bojim
4.
krijem hiljade
strahova
u sebi
kada sam sâm kod kuće
u veceu sedim
sa otvorenim vratima
u mojoj dečijoj sobi
svetac naslonjen na slončića od tobožnje
slonovače ubija aždaju
sveto pismo i kuran
uspravno stoje licem u lice
između njih budni sedeći bdi
iza njega majka i sin
najniže visi
džepni časovnik mog dede
vreme stoji
tri kazaljke jedna preko druge
spavaju
u snu
neko na nekoga misli