1.
Pljusak se na zabavu sručio iznenada, niko od zvanica nije primetio da se oblaci nakupljaju iznad tamnih pošumljenih brežuljaka. Sedeli smo za dugim stolom na travnjaku kad su kapi počele da padaju po nama. Jeli smo kitarsku testeninu, boce su već bile dopola prazne. Sa sredine stola dopirao je miris lovorovog venca koji je Pjero skinuo nakon fotografisanja. Primetivši prve kapi, podigao je pogled ka nebu, a potom
ga spustio na mene, koja sam sedela pored njega. Već se bio oslobodio sakoa i kravate, raskopčao okovratnik košulje i zavrnuo rukave sve do laktova: koža mu je zračila zdravljem, sjajem. Prethodne noći je spavao malo, a i ja s njim, tek pred svitanje. Po buđenju, na nekoliko trenutaka nisam znala ko sam, koga volim i da počinje jedan srećan dan.
Pjero me je gledao, zatečen nevremenom. Ledeni oblutak mu je upao u čašu s vinom. Zvanice su se uzvrtele, kolebale su se šta da učine. Moja sestra je već bila na nogama, skupljala je ovalne tanjire s preostalom testeninom i korpice s hlebom, i nosila ih u kuhinju u prizemlju, na sigurno. Sklonili smo se pod jednu nadstrešnicu, dok je Adrijana i dalje trčala tamo-amo, pod naletima vetra. Nenaviknuta na rasipanje, otimala se s nevremenom oko hrane.
Provirila sam kako bih joj iz ruku uzela poslednji tanjir i pogodilo me je zrno leda. Iz ranjenog obraza krv je kapnula na grudi, mešajući se s kišom. Izabrala sam belu haljinu za tu priliku. Lepo mi je stajala, rekla je Adrijana tog jutra, bila je to neka vrsta probe za venčanje. Stigle smo pre vremena kako bismo pomogle oko priprema. Kroz prozor sam videla laste kako lete nisko, predosećale su kišu. Pjerova mama je
pak nije predosetila, navaljivala je da diplomu proslavimo u njihovoj kući na selu.
Čuvam fotografiju na kojoj se nas dvoje zaljubljeno gledamo, Pjero na glavi ima lovorov venac a u očima odanost. U jednom uglu se vidi Adrijana, njen lik je mutan, kosa joj je smeđa mrlja: uletela je u kadar u poslednjem trenutku. Nikad nije bila diskretna, uplitala se u sve što je bilo moje, kao da je i njoj pripadalo, uključujući i Pjera. Za nju je bio poput brata, samo ljubazan. Moja sestra se bezbrižno osmehivala
objektivu, nesvesna onoga što ćemo proživeti. Ponela sam fotografiju na ovo putovanje: mi smo troje mladih ljudi, zatvoreni u unutrašnji džep torbe.
Posle mnogo godina, Adrijana i ja smo pronašle onu haljinu među odećom koju više nisam nosila, na tkanini se zadržala bleda mrlja od razvodnjene krvi.
„Ovo ti je bio znak“, rekla je mašući mi haljinom ispred lica.
2.
Ne uspevam da zaspim u ovoj hotelskoj sobi. Popuštam pred umorom, ali ubrzo se trgnem, širim oči u mraku. Otada je prošlo mnogo vremena i proslava Pjerove diplome predstavlja nepouzdano sećanje, ili možda iscepkan san. Možda više neću biti u stanju da utvrdim istinu ni o čemu nakon jučerašnjeg telefonskog poziva. Kroz vrata se provlači slaba svetlost iz hodnika, čuje se prigušen bat koraka. Javljaju mi
se i druga sećanja, nagomilana, zbrkana. Pamćenje prebira po špilu, meša karte, ponekad vara.
Provela sam čitav dan u putu, u različitim vozovima, slušajući objave sa zvučnika, prvo na francuskom, zatim na italijanskom. Imena manjih stanica na kojima se nismo zaustavljali munjevito su mi prolazila pred očima, nekima nisam uspela ni ime da pročitam. U podne mi se prozor iznenada ispunio morem, videla sam Jadran s njegovim naborima, u izvesnim tačkama tako blizu železničkoj pruzi. U Markama sam, dok je voz prolazio pored primorskih gradića, ponovo iskusila optičku iluziju zgrada koje se naginju ka plaži, kao privučene vodom. Adrijana ne zna da sam stigla. Otići ću kod nje sutra, ali ne u južno predgrađe.
Ovde u hotelu su me pitali želim li da pojedem nešto iz njihovog restorana, odgovorila sam da sam previše umorna da bih sišla na večeru. Snažni i ljubazni Abruco je pokucao na vrata dok sam gledala vesti, zahvaljujući ljubaznosti jedne plavokose devojke doneo mi je keks i toplo mleko. Nisam dodala šećer, bilo je samo po sebi slatko. Zaboravljeni ukus prve hrane, ispila sam ga u malim gutljajima, nisam očekivala da će mi pružiti toliku utehu. Moj francuski komšija sa sprata kaže da nam mleko škodi kad odrastemo, da je jedino čovek toliko glup da nastavi da ga pije nakon što prestane da sisa. Videla sam ga pak kad je izlazio iz stana kako izvlači čips iz kese. Kristof radi u sinhrotronu u Grenoblu. Zajedno se staramo o jednom mačku i nekoliko biljaka smeštenih između naših vrata. Pre polaska sam mu ostavila poruku, sad on
mora da se brine o njima.
Pjeru se pak sviđalo da ponekad pije mleko, kada se kući vrati kasno uveče: „Uzeću samo keks i mleko.“
Uvek smo u kući imali keks raznih ukusa, za doručak. Umakao ga je u šolju, jedan za drugim, držeći ga između palca i kažiprsta, dok mi je prepričavao kako mu je prošao dan.
Stan u kome smo živeli nakon venčanja nije daleko odavde. U glavi prolazim uličicama koje me odvajaju od Ulice Zara. Čuvam tako živo sećanje na taj stan da bih i dan-danas mogla da navedem svaki njegov detalj: naprslu pločicu u kupatilu koja je pravila potmuo zvuk kad god na nju nagazim, kretanje svetla po zidovima u dnevnim satima. Izjutra nas je budilo slabašno krckanje prozora kad bi ga sunce ugrejalo
a staklo se iznenada proširilo. Pjero je počinjao da se vrpolji, bunio se što moramo da ustanemo. Udisali smo vazduh koji je uvek bio plavetan, ulazio je kroz terasu s pogledom na more. Miris mora je ispunjavao naš dom.
Sada se slankasti miris ne oseća, a i zvuk talasa spolja jedva dopire. Ni one noći nisam spavala, u prevelikom krevetu. Bilo je to naše treće leto u toj zgradi, miris novog nameštaja bio se izgubio, a ringle u kuhinji se više nisu sijale kao u početku. Pjero je bio uz bolesnog oca, u bolnici. U najmračnijem trenutku pred svitanje, neko je žestoko nalegao na interfon i do vrata sam stigla sasvim pometena. Povikala je svoje ime, za tren oka se našla na mom spratu, s druge strane vrata čula sam nervozne korake i teško disanje. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da otključam vrata, ona je nešto kivno mrmljala s druge strane. Sestru nisam videla više od godinu dana.
Kao devojčice smo bile nerazdvojne, posle smo naučile da jedna drugu napuštamo. Znala je mesecima da me ostavi bez vesti o sebi, ali nikad ovako dugo. Činilo se da sledi neki nomadski instinkt, kad joj se neko mesto više nije sviđalo, napuštala ga je. Naša majka joj je povremeno govorila da je Ciganka. I ja sam to bila, uostalom, samo na drugi način.
Uletela je u stan i stopalom zalupila vrata za sobom. Jedna papuča joj je spala i ostala je izvrnuta na podu. U naručju joj je spavalo dete, golih opruženih nožica oslonjenih uz Adrijanino mršavo telo, s glavom ispod njene brade. Bio je to njen sin, a ja nisam znala za njega.
Nisam mogla ni da zamislim koliko će mi promeniti život, da sam znala, možda joj ne bih otvorila vrata. Adrijana je sebe smatrala nekom vrstom anđela ratnika, ali bila je nemarna i ranjavala je greškom.
Naš poslednji susret završio se svađom, nakon nekoliko nedelja sam je potražila, ali je nisam našla. Čekala sam njen potez. Niko od naših poznanika nije je video u gradu, ali povremeno je slala razglednice našim roditeljima na selu. Pokazivali su mi ih kad sam dolazila da ih obiđem: luka Peskare, Pescara by night. Puno pozdrava od vaše kćerke, a ispod njen kitnjast potpis. Znala je da ću ih pročitati, meni su bile namenjene: bile su dokaz da je živa i da je blizu.
Povukla je svoj potez u tri sata jednog junskog jutra. Ne znam koliko bih ostala da ih posmatram, nepokretna i nema. Dete mi je bilo okrenuto leđima, izgledalo je kao neka
velika lutka, od onih koje njegova majka kao devojčica nikad nije imala.
Jedva sam je prepoznala, na glavi je imala izobličen slamnati šešir sa izbledelim cvetovima na velikom obodu, iz jednog dela je virila pohabana slama. Pogled ispod šešira je pak bio njen, blistav i prodoran, ali su joj oči bile razrogačene, kao kad ju je bilo strah.
Pitala me je za Pjera, rekla sam joj gde je. Onda je počela da gubi strpljenje zato što su oboje i dalje u predsoblju, gotovo da me je pregazila. Nije zaboravila stan u kome je boravila svega nekoliko puta, sigurnim koracima se uputila ka spavaćoj sobi. Spustila je dete na krevet i pokrila ga pokrivačem, a zatim je naglo sela pored njega. Stajala sam naspram nje, a ona ništa nije govorila, obuhvatila je znojavo lice rukama, s
laktovima na kolenima. Pored nogu joj se nalazila vreća koju je zbacila s ramena.
„Šta se dogodilo?“, usudila sam se da je upitam.
Nije mi odgovorila, otišla je do prozora da bi sakrila suze. Podrhtavala je, lopatice su joj se isticale ispod spavaćice za koju sam isprva pomislila da je letnja haljina. Udarila je o staklo obodom šešira, spao joj je s glave. Iznad desnog uva kosa, inače do ramena, bila joj je odsečena jednim potezom makazama, kao da je neka frizerska igra pošla po zlu. Odmah je pokrila taj užasan prizor, zanemarivši moj zapanjen izraz lica. Začulo se nežno šuškanje, dete je skinulo pokrivač sa sebe i okrenulo se ka upaljenoj lampi. Spavalo je u položaju fetusa u kojem je bilo u stomaku svoje majke, punih obraščića, oznojena kosica formirala mu je
zareze na čelu.
„Kako se zove?“, pitala sam je tiho.
„Vinčenco“, odgovorila je Adrijana stojeći pored prozora.
Kleknula sam pored kreveta, onjušila sam svog sestrića. Mirisao je na čisto, a glava na topli hleb. Usudila sam se da ga pomilujem, jedva ga dodirnuvši.
„Moraš da nas pustiš da ostanemo ovde neko vreme“, rekla je Adrijana. Njen ozbiljan ton me je uplašio više od samog zahteva.
„Pitaću Pjera.“
„Pjero je dobar, neće mu smetati. Možda si ti ta koja nas ne želi“, i ponovo se okrenula da kroz prozor gleda bele svetiljke na ulici.
Ostavila sam je tamo i pošla da podgrejem vodu u kuhinji. Pobunila se kada sam joj pružila vrelu šolju čaja od kamilice, ali je zatim počela da duva kako bi ga ohladila i popila poput gorkog sirupa, uz glasno srkanje i zgađen izraz lica.
Dete je nakratko zakmečalo, nehotično je ispružilo ruke, ali se nije probudilo.
„Jeste li u opasnosti?“, pitala sam je.
„Ovde nismo“, odgovorila je zamišljeno.
Kasnije je otišla u gostinsko kupatilo, i dalje jednog stopala bosog a drugog nazuvenog. Približila sam se Vinčencu u potrazi za sličnostima, ali bilo ih je teško uočiti dok je spavao, samo je po pomalo drskom obliku usta podsećao na majku. Po nosu je ličio na drugog Vinčenca, ujaka koga nikad neće upoznati.
S vremenom je sve više ličio na njega, lice, hod, način na koji se smejao zabacujući glavu unazad. Kada ga je majka vodila u selo, prolaznici su se zaustavljali na trgu da bi ga posmatrali, identičnog onome koga više nije bilo. I po odlučnosti su bili isti, samo moj sestrić zna kako da je primeni. Sa šest godina je provodio sate usredsređen na lego kockice: gradio je brodove pune detalja. Sada želi da postane inženjer brodogradnje.
„Razbiću ti glavu ako ne budeš učio“, povremeno mu pripreti majka, ali bespotrebno.
Adrijana je umela da odgaji mladića drugačijeg od našeg brata, drugačijeg i od nje same.
Te noći je detetovo ime na mene ostavilo snažan utisak. Što sam ga više ponavljala sebi, sve mi je podesnije delovalo. Vinčenco, s ta svoja tri sloga zvuči sveže i drevno. Adrijana je povezala svoje dete s pričom o nesrećama i čudima, mrtvima i preživljavanju: sa skromnom pričom o našoj porodici. Ovaj Vinčenco mi deluje jači od zle sudbine, i dan-danas bih se opkladila na njegovu budućnost.