Lamijina mama, Ajša, dobro se slagala sa ženama iz komšiluka. I sa mladima i sa starima, i sa hrišćankama i sa muslimankama. Medjusobno su se posećivale, pile kafu i pušile. Dok su muževi bili na poslu od jutra do mraka, žene su brinule o deci, kuvale, prale veš i medjusobno se posećivale. Ponekad bi u kući Muhameda Haskića, trgovca u prodavnici tekstila i ženske galanterije “Moda” u Sokolu, bilo i po nekoliko žena. Pričalo se o svakodnevnim stvarima, o deci, kojih je bila puna kuća, jer je svaka majka povela po nekoliko, o cenama hrane na pijaci, šta koja kuva tog dana, pominjali se rodjaci i prijatelji na radu u Nemačkoj i Austriji, pomalo ogovarale komšinke koje nisu bile prisutne. Ajšu su komšinke zapitkivale za odeću i veš iz Muhamedove prodavnice. Neke su naručivale pojedine komade i dan ili dva kasnije bi došle ponovo da preuzmu naručeno.
Ajši je posebno bila draga Ljubinka, udovica Petra Radovića, što je stradao na gradilištu u Nemačkoj, koja je sa dva sina živela pet kuća dalje, na uzbrdici prema pravoslavnom groblju. Bile su istog godišta i pomalo nalikovale jedna drugoj. Kad bi jedna odlazila na pijacu, decu bi ostavljala kod druge. Na pijaci bi kupila povrća i voća i ostalih potrepština za obe. Po povratku bi stavila cegere na sto i započela bi deoba. Kad bi roba bila podeljena i plaćena, stizala je kafa i počinjao bi razgovor. Kako je Ajša imala više dece, malo malo pa bivala trudna, Ljubinka je češće išla na pijacu. Dečaci Dario i Radovan su se prvo igrali sa Lamijom, a kasnije su im se pridružile Alma, Indira, Fikreta i na kraju Alija. Dario i Lamija su se rano odvojili od ostalih i rado se igrali sami. Bebe, kako su nazivali braću i sestre, nisu im bile interesantne.
Kada se rodio mali Alija, Ljubinka se vratila iz porodilišta, gde je podruku odvela Ajšu, i rekla Lamiji: “Trči kod oca i kaži mu da je dobio – SINA!” Starijem sinu je naredila da pođe sa Lamojom, jer daleko je Muhamedova trgovina.
Pola u šali, pola u zbilji, Ljubinka je tokom godina nekoliko puta rekla Ajši: “Ova naša deca se lepo slažu. Znaju se od ranih godina. Kada dođe vreme za to, mogli bi da postanu muž i žena. Možemo tako da se orodimo.”
Kod Muhameda u trgovini kao šegrt je radio Hasan koji je voleo da se šali, i uvek je svemu našao smešnu stranu. Voleo je da se šali i sa Lamijom i Dariom. Videvši ih kako jedno kraj drugog ulaze u Muhamedovu prodavnicu, rekao bi Lamiji: “Lamija, deder, kaži mi da li si se ti to udala za ovog nosonju?” Ili: “Ah, tu su budući mladenci. Mašala, mašala. Gazda Muhamede, kada će svadba?”
Lamija se ljutila na Hasana i govorila mu kako je Dario njen drug, i kako on nije – nosonja. Hasan se smejao i nastavljao sa svojim šalama. Ako bi u tome preterao, Muhamed je iz magacina donosio metlu, davao je Hasanu i govorio da je vreme da se počisti trotoar ispred prodavnice.
Kada je jednom prilikom Hasan rekao svom gazdi da bi Dario bio dobra prilika za Lamiju, da je njegov pokojni otac bio pošten i vredan čovek, da je dobre novce pravio u Švabiji, Muhamed se složio sa tim, ali je i dodao: “Bog spaja – a ne ljudi!”
Lamija nije puno zapitkivala Ajšu o promenama koje joj je donela jedanaesta godina. Kada su počele da je bole grudi, pitala je i dobila odgovor. Kada su joj gaćice jednog dana postale krvave, bilo joj je objašnjeno šta je to, dobila je pomoć i upustva za ubuduće. I to je sve. Ajša nije volela puno da razgovara sa ćerkom o ženskim stvarima, o intimi. Jednom je rekla Lamiji: “Ni ja nisam o tome razgovara sa svojom majkom. Sve što je trebalo da čujem i naučim, čula sam i naučila od svojih starijih sestara i rođakinja. Ti imaš mnogo rođakinja, imaš drugarice, sa njima razgovaraj o tome. Tvoja drugarica Mubera ima stariju sestru, ona je sigurno već čula sve od nje i već sve zna.”
I Lamija je o svemu razgovarala sa Muberom i školskim drugaricama. Takođe, o svemu što joj se dešava i kako se oseća, bio je obavešten njen drug i komšija Dario. Kada mu je pomenula kako joj grudi brzo rastu i da zbog toga osećal bol, on joj je rekao: “Pokaži mi.” “Šta?”, upitala je Lamija. “Sise,” odgovorio je Dario, “voleo bih da ih vidim, pre ih nisi imala.”
Bili su Ljubinkinoj kući, u stolarskoj radionici pokojnog Dariovog oca, u kojoj su se često igrali. Ljubinka je znala da kaže sinovima: “Eh, da je ostao ovde, tu da je radio u svojoj radionici, da nikada nije otišao u onu pustu Nemačku…” Radionica je mirisala na drvo, tutkalo i staru prašinu, a prozor je bio prekriven paučinom. Uramljena fotografija Josipa Broza Tita, velika sijalica i gajtan o kome je visila bili su poprskani muvljom serotinom. Lamija je podigla majicu uvis i Dario je video dve male, lepe dojke, a sjajne bradavice su bile dva oka što su ga toplo gledala, netremice. Dečaku je tada bilo dvanaest i po godina i po prvi put je video gole sise jedne devojke. Ranije, dok je bio mali, video je često sise svoje majke. Ona je dojila malog Radovana gotovo do njegove treće godine. Viđao je ponekad majčine sise u večernjim satima dok bi se ona u kuhinji podmivala iz lavora. Majčine dojke su bile opuštene i pomerale su se lako na jednu i drugu stranu.
“Lepe su,” rekao je Dario, stojeći na metar udaljenosti od Lamije. “I ti si lepa. Promenila si se. Sada si mnogo lepša nego pre.”
“Stvarno tako misliš?” upitala je Lamija. Godila joj je pohvala od druga. Po prvi put je neki dečak rekao da je lepa. Ranije je čula kako komšinke govore njenoj majci: “Lepa ti je ova mala.” “Zgođušna ti ćerka.” “Raste ova lepotica”.
“Pokazala sam sise Muberi i ona meni svoje. Njene su manje.”
“Tvoje su jako lepe. Lepše od njenih, sigurno.”
“Mubera je pipnula moje sise. Da li ti želiš da ih dotakneš.”
“Da.”
“Pipni, samo nemoj da ih stežeš, to me boli.”
Dario je lagano podigao desnu ruku i nežno je položio na Lamijinu levu dojku. Ona je osetila njegov topao, malo vlažan dlan, drhtav dodir. Sklopila je oči i pomislila kako je lepo kad dečak dodiruje devojčicu, kad Dario dodiruje nju. Posle nekoliko trenutaka otvorila je oči i pogledala Daria. I on je nju pogledao. Spustio je ruku.
“Bilo je lepo,” rekao je.
Ona se nasmešila. Pogledala je svog druga, njegovu ruku koja je sad bila opuštena uz telo. Primetila je da mu se nešto pomera u pantalonama, između nogu.
“Šta je to, Daco?” upitala je i bradom pokazala prema Dariovom međunožju.
“To je moja kita, ukrutila se. To se dešava u poslednje vreme kad vidim neku lepu devojku ili ako mislim na neku devojku ili ženu. Sada sam tebe dodirnuo i zato se podigla uvis,” odgovorio je Dario.
“Znači to je sad zbog mene?” upitala je Lamija, gledajući ispupčenje na dečakovima pantalonama.
“Da,” odgovorio je Dario i ponovo stavio desnu ruku na Lamijinu dojku. Odmah je i levu spustio na drugu toplu loptu. Obe je malo stegao.
“Ne, to boli,” požalila se Lamija. “Nemoj više.”
Lamija je spustila majicu. Pogledala je u dečakove pantalone. Na vrhu ispupčenja pojavila se mokra mrlja.
“Tu, tu si mokar,” pokazala je Lamija prema velikoj okrugloj fleki.
Dario je pogledao nadole. Pošto nije imao gaće, sperma iz uspravljenog uda štrcnula je na tanko platno i pokvasila pantalone.
“I to je zbog mene?” upitala je Lamija.
“Da. Ti znaš šta je to?” upitao je Dario.
“Ne,” odgovorila je Lamija.
“To je uvek tako. To mi se dešava i noću, u snu. Izlazi iz mene seme. Dugačke gaće u kojima spavam su pune ovakvih osušenih fleka,” rekao je dečak, osećajući kako mu ud omekšava i pada dole uz desnu butinu.
“Da li Ljubinka vidi to?”
“Ne znam. Sigurno vidi pidžamu kad je pere. Nikad mi nije ništa rekla. Kad se sam igram sa kitom ja koristim jednu krpu koju držim ispod kreveta. Kad treba da mi izađe, ja stavim krpu na vrh i sve tu ostane. Kad krpa postane tvrda, kad se ukruti od osušenog semena, pa mi grebe kožicu na glaviću, ja je bacim u klozet i nađem drugu.”
“Da li i Radovan radi to?”
“Ne, on je još mali. Njemu je devet godina. On je još dečak. Ja imam dvanest i po i to mogu da radim. Ja sam muškarac. To svi muškarci rade dok se ne ožene.”
Sledećeg dana, Lamija i Dario su se našli u njenoj bašti. Ona je na sebi imala novu belu majicu i braon suknju. Bila je bosa a dugu kosu je vezala u rep, kao njena učiteljica. Malo ju je namazala uljem i jako privezala na zatiljku. Tako joj je lepota lica još više došla do izražaja. Sjajilo joj se oblo čelo, oči su izgledale krupnije, a usne crvenije.
Kad ju je ugledao, Dario je rekao:
“Ćao, danas si još lepša nego juče.”
Po prvi put otkako su se družili, Lamija se postidela. Po prvi put je spustila pogled na čas.
“Stvarno tako mislim,” dodao je Dario. “Stalno mislim na tebe. Hoću da te pitam nešto.”
Lamija ga je pogledala:
“Pitaj.”
“Da li želiš da budeš moja devojka?”
“Kako to misliš?”
“Lepo. Mi se oduvek znamo. Bili smo drugovi. Sada smo porasli i možemo da postanemo momak i devojka.”
“Misliš za stvarno?”
“Da. Tebi je jedanaest…”
“Jedanaest i po!”
“Da, jedanaest i po, a meni je dvanaest i po. Ne možemo još da se uzmemo kao muž i žena. Ali možemo da se volimo, tajno, da niko ne zna.
“Da li ti mene voliš?”
“Da, volim te. Noćas sam razmišljao o tebi. I sanjao sam te.”
“Da li ti se desilo ono?”
“Da, i noćas i jutros. Pomislio sam: ‘To je znak. Ja treba sa njom da se oženim. Nju je meni Bog poslao.’ Zato ti kažem da je vreme da počnemo da se volimo. Da ja budem tvoj, a ti moja. Možemo da se negde nađemo, gde niko neće da nas vidi.”
“Mislim da nas i ovde niko ne vidi.”
Dario se okrenuo oko sebe. U bašti nije bilo nikoga, u komšijskim baštama takođe, a klozet i kokošinjac ih je sakrivao od pogleda iz kuće. Približio se Lamiji i uzeo njene ruke u svoje. Ona je podigla lice ka njemu. Dečak ju je tiho upitao:
“Da li mogu da te poljubim?”
“Ja se nisam nikada poljubila sa nekim dečakom. Ne znam kako se ljubi.”
“Ja ću da ti pokažem. Hoćeš?”
“Hoću.”
Dario se nagnuo ka njenom licu i svojim usnama dotako njene. Lamija je sklopila oči i nije mrdala. Dario je malo povukao lice unazad, pa onda opet spustio svoje usne na njene. Poljubio ih više puta, a onda se još više približio devojčici i zagrlio je, pognut ka njenom licu. Lamija se nije pomerala, ruke su joj bile spuštene uz telo. Osećala je kako njegove grudi pritiskaju njene. I dečak je osetio njene grudi, njen obraz uz svoj, osetio je miris njenog lica i njene kose. Osetio je i kako se njegov ud budi. Odmakao se malo od Lamije. Uhvatio je njenu levu ruku i rekao:
“Ovo je bilo lepo. Danas sam jako srećan. Da li je i tebi bilo lepo? Ja nikada neću da poljubim drugu devojku. Celog života ću samo tebe da ljubim.”
“Bilo je lepo. Ni ja neću nikoga drugog da ljubim. Nikada u životu neću da poljubim drugog muškarca.”
Sa zadnje strane kokošinjca su bile naslagane cigle po kojima je bilo lišaja. Darijo je iz džepa izvadio brisu, pomerio gornju ciglu i u dasku kokošinjca urezao: Lamija + Daco. Ciglu je vratio na mesto, tako da niko osim njega i njegove devojke ne zna za njihovu tajnu.
Kada je Ljubinka sa Dariom i Radovanom otišla kući, Lamija je ušla u spavaću sobu svojih roditelja. Stala je ispred ogledala. Dok ju je ljubio, Dario je malo pomerao usne. Malo ih širio i skupljao. Ljubio joj gornju u donju usnu. Ona to nije radila. Znala je da to nije dobro i da mora da nauči da se ljubi. Prislonila je svoje usne na ogledalo. Pokušavala je da radio ono što je njoj radio Dario. Onda se dosetila da je Dario malo viši od nje i svoje usne prislonila na više mesto ogledala. Zaboleo ju je nos koliko je pritiskala ogledalo svojim usnama. Oči je držala čas zatvorene, čas otvorene. Videla je na svom licu samo jedno oko, pa se malo uplašila od toga. Nije se zadovoljila samo tom vrstom ljubljenja, trebalo joj je još nešto. I smislila je. Spojila je palac i kažiprst i zamislila da su to Dariove usne. Ljubila je svoje prste, okretala svoje usne po njima. I njih je, ljubeći ih, malo pomerala na jednu ili drugu stranu. To joj bilo lepše no ljubljenje hladnog ogledala. Prsti su bili živi i topli. Ljubila je čas spojene prste čas malko otvorene, kao da to Dario malo otvara i zatvara svoje usne. Neumorno je dodirivala krug koji su spojeni palac i kažiprst činili. Menjala je i ruke. Malo je desna ruka bila Dario, malo je leva primala poljupce koji su postajali sve duži i strastveniji. I uveče kad je legla, pre spavanja, pazeći da je ne vide sestre iz susednih kreveta, ljubila je pod pokrivačem svoje prste, vlažne od vlastite pljuvačke. U jednom trenutku je gurnula jezik u krug između palca i kažiprsta. Zaspala je sa smeškom na usnama. Naučila je nesto važno. Jedva je čekala da se ponovo susretne sa Dariom, da mu pokaže kako ona sada ljubi.
Dva dana kasnije, Lamija i Dario su opet bili sami u stolarskoj radionici dečakovog pokojnog oca. Dario se sećao da je otac puno pušio, da je pevao dok je radio, posebno je voleo pesmu ‘Devojka sokolu zulum učinila’, da je mirisao na znoj i drvo, da je u radionici bilo puno drvenih šuški koje su izvijene kao zmije ili federi ispadale iz očeve hoble. Ljubinka je pred Petrov put sanjala je da je njihova kapija pala na ulicu. Svoj san je ispričala mužu i zamolila ga da odloži svoje putovanje. Ali, Petar nije verovao da snovi nešto predskazuju. Umirio je zabrinutu LJubinku i pošao na put. Dva dana kasnije, Petar je pao sa visoke skele i ostao na mestu mrtav.
Dario je bio iznenađen kako mu je Lamija pošla u zagrljaj čim su vrata radionice bila zatvorena. Još je više bio začuđen načinom na koji ga je ljubila. Kako pomera usne po njegovim. Pomislio je da se tako ljube glumice u francuskim i italijanskim filmovima. Bio je srećan što se njegova lepa devojka tako pripila uz njega i što ga ljubi sa takvim žarom, što više ne stoji mirno i čeka da on samo nju ljubi. I on je nju ljubio isto tako vatreno, i rukama je dodirivao malo njene ruke, malo njena ramena, malo njene dojke.
U pauzi izmedju ljubljenja i milovanja, Lamija i Dario su se držali za ruke. On je hvalio njenu novu frizuru i odeću. Ona se smeškala i uživala u pohvalama, malo ga jače stezala za ruku. On je to tumačio kao želju, i opet je spuštao svoje usne na njene koje su ga spremno čekale.
“Da li ti je danas izašlo ono?” upitala je Lamija, pokazujući slobodnom rukom prema dečakovom šlicu.
“Jeste, nekoliko puta,” odgovorio je Dario, “ali danas sam obukao dva para gaća, tako da one sve upiju. Ništa ne stigne na pantalone.”
*
* *
Godinu dana kasnije, bombe su razorile pola ulice. Muhamed Haskić je dotrčao iz svoje prodavnice. Zatekao je kuću srušenu do temelja. Dozivao je ženu i decu, kukao, čupao kosu, plakao, započeo da raščišćava šut na mestu gde je bila kuhinja. Pomagale su mu komšije iz dela ulice gde nisu pale bombe. Na podu kuhinje pronašao je mrtvu ženu i decu, mrtvu komšinku i njenog mladjeg sina.
“Nema Lamije.”
“Možda je živa?”
“Ili je u drugoj sobi?”
Mesec dana kasnije, jedan komšija je pomislio kako je šteta da u porušenoj radionici propada alat majstora Petra Radovića. Počeo je da uklanja šut. Pod jednom tablom lesonita pronašao je dva leša. Jedno telo je bilo preko drugog. Komšija je pogledao u dugu crnu kosu: ‘Lamija, dijete. Dario sine… Poigrali ste se djeco… a onda bomba… Bum!… Ode sve u pizdu materinu… Ja ovo ne mogu da javim Muhamedu.’
Komšija je uzeo jedan čekić, dleto, hoblu i drvenu kutiju sa ekserima raznih veličina i otišao.
Muve, one obične i konjske, počele su da sleću na dva poluraspadnuta tela.
