Ako kažem samo hvala ili veliko hvala, bojim se da je to kao da nisam rekao – ništa, jer “kosmički material” koji si mi poslao u pravoj bujici pisama, prevazišao je sva moja očekivanja i jedva mogu da verujem da u rukama držim to neprocenjivo blago. Svaki list koji sam dobio, sve te kopije iz američkih novina i knjiga, pravi je rudnik informacija, koje su mi tako nedostajale, i svaki taj papir vredan mi je poput suva zlata. Upijao sam ih kao žedan u pustinji vode, i kada bi mi neko za sav taj materijal, koji sam dobio u samo nekoliko dana, ponudio, recimo, 3.000 dolara, glatko bih – odbio.
Kada je DJakomo Kazanova, kao stara olupina, u češkom dvorcu, u Duksu, pristupio pisanju svojih besmrtnih “Memoara” ili “Istorija mog života”, nije ni slutio postići besmrtnu svetsku slavu. Čak je u samom početku rezignirano naglasio: “A nadam se da ću na kraju pisanja biti još toliko pri zdravoj pameti da sve napisano spalim.” Po sreću za svetsku književnost, Kazanova nije počinio tu ludost, ali su se njegovi memoari, godinama posle njegove smrti, potucali od nemila do nedraga, i prošli kroz puno ravnodušnih ruku. Često grubo precrtavani, prepravljani, kastrirani… Da bi konačno završili u čeličnoj kasi firme “P. A. Brokhaus”. Kasnije je sva sila akademika, naučnika, književnika želelela da dobije original memoara na uvid – uzalud. Medju ostalim i slavni Štefan Cvajg, koji je rezignirano zapisao: “Ne vredi, protiv Brokhausa se i sami Bogovi uzaludno bore… Zbog uporne tvrdoglavosti jednog pojedinca, jedno od najslavnijih dela svetske književnosti ostaje nedostupno.”
Ono što su za Štefana Cvajga bili memoari Kazanove, za mene je bio štampani materijal o “momku iz Ohaja”. Svaki podatak iz života slavnog astronauta, bio mi je zlata vredan. U stvari nisam znao da li je Nil Armstrong uopšte živ, a kamoli šta drugo… Mi smo idioti. Posle gašenja slavne “Galaksije” u Srbiji nije ostao ni jedan jedini časopis koji bi čitaoce obaveštavao o najnovijim vestima iz astronomije i astronautike.
Kada sam ti poslao pismo, namerno nisam naveo ime i prezime tog besmrtnika. “Neka imenjak malo mozga.” Ha-ha, ali nema problema, pružio sam dovoljno podataka. Možda amigo i ne zna da ga je sudbina nanela u istu saveznu državu, u kojoj živi i jedna od najslavnijih ličnosti ljudske istorije – Ohio! Ohajo, po naški. Dok notiram, povremeno bacam pogled na zid, na kome su dve uramljene slike stare preko 30 godina. Na jednoj je slavna posada “Apolla 11” – Armstrong, Aldrin, Collins, a na drugoj samo Armstrong, u skafandru i nasmijan. (Primetio si da mešam jekavicu i ekavicu, da neka imena pisem u originalu a neka po naški. Ne smeta zar ne? Svetski smo ljudi. Ti pisac, ja Banaćanin vec decenijama nastavnik likovnog u Bosni.) Često se pitam, šta li je danas sa carevima? Sva trojica rodjena iste godine. Jesu li živi, čime se bave, a nadasve – kako danas izgledaju. A naročito onaj koji je imao tu potresnu čast da prvi u istoriji ljudskog roda stavi nogu (lijevu) na tlo jednog drugog sveta. Poslednje što sam saznao o Armstrongu bile su “mrvice” iz jednog petparačkog časopisa: “… Živi povučeno i usamljeno na svojoj farmi u Ohaju, na kojoj, kada se rodio, nije bilo ni struje… Vrata su zaključana, a prozori na kući danonoćno su prekriveni tamnim zavesama. Odbija svaki kontakt sa javnošću… I ne učestvuje više u javnim proslavama svog podviga…” Kada sam ovo pročitao (2014.), bio sam jako tužan. Da li to odgovara istini ili je u pitanju samo novinarsko naklapanje? Tih dana vozio sam se autom za Banja Luku sa jednim prijateljom, Bosančerosom sa kojim danonoćno igram šah. Dok igramo šah, usput pokušavamo (uz čašicu šljivovice) da rešimo probleme pred kojima su filozofija, psihologija, etika… odavno kapitulirale. Uz to i on se pomalo zanima za astronautiku. “Šta misliš, Triške”, pitam ga ja, dok on vozi auto, “zašto su prozori na njegovoj kući danonoćno zamračeni?” “Pa, kako ti nije jasno”, odgovara mi Triške, “hoće da mu bude kao na mesecu. Osim toga, na osnovu onoga sto si mi ispričao, zaključak je samo jedan: Armstrog je puk’o.” “Triške, ti si idiot.” “Jesam.” Tako se to završilo.
A sada, amigo, “čelicna kasa”. U podrumu ovdašnje stare škole, kada sam došao, pronašao sam jednu staru, tešku metalnu kasu, kao mali televizor, bačenu. Očistio sam je i osposobio, a onda je prikucao na pod hodnika škole (tu stanujem) i u njoj zaključao najvrednije stvari. A onda su počele da stižu toliko željene informacije iz Ohaja. Očekivao sam nešto šturo u dve-tri rečenice, ali ono što je usledilo mogao sam samo da sanjam. Sa stepeništa, ugledao sam veliki žuti koverat udenut u procep na vratima. Fantazija. Po prvi put gledam Armstronga u poznijoj dobi… Iako su sličice male i crno-bijele dovoljno mi govore. Nil u Hjustonu za govornicom i Nil u bašti Bele kuće sedi na klupi i nešto čita… Pored njega Berni, mali crni psić… Sve je na engleskom ali ja sam taj jezik učio 8 godina i nekako se snalazim, te saznajem da je Nil povredio prst na koji se stavlja burma, a za vreme skijanja u Apsenu, u Koloradu, imao je lakši problem sa srcem. Jednog dana u kući je pronašao pismo. NJegova draga, koja mu je rodila dva sina (tvoj slučaj), njegova ljubljena DŽenet (1936.) obaveštava ga da ga je – napustila! (Čuvaj se, amigo. Ha-ha, malo šale.)
Posle dva dana stižu istovremena dva pisma, a sutradan još dva. Ovog puta tekst je pored engleskog i na srpskom, to jest hrvatskom. Što je već pravo olakšanje za čitanje, užitak, nema više posezanja za rečnikom. Brojim sve prispele stranice iz prispelog materijala – 32! Sve ih označavam, signiram, datum slanja, Ohajo, datum primitka, Razboj, a onda razmišljam gde pohraniti ovo blago. Pa, naravno, zna se, čelična kasa! Tako, još samo da okrenem ključ, sada je sve OK. Nećete odavde izaći bez mog znanja, majčini sinovi… Brokhaus!
Jednom davno pričao sam sa Tarzanom u njegovoj sobi pretrpanoj knjigama i silnim beleškama (sve se to skoro prelivalo: knjige na velikom okruglom stolu, knjige na krevetu, ispod kreveta, na podu, u ormaru, na ormaru; knjige išarane, podvučene, na stotine stranica koje je ispisao; strahota od podataka, imena, datumi, latinski citati). Znam, sve je to bilo bez ikakve sistematike, u haosu. Bitna je bila ta njegova volja, strast, žedj… Jedan sam od retkih, rekao bih i jedini, koji je imao, osim njegove porodice, pristup toj njegovoj ćeliji… I ja mu počnem pričati o silnim knjigama koje sam dao, poklonio, prodao, jer smatram da mi više neće biti potrebne. Pričam mu o silnim udžbenicima iz osnovne škole i gimnazije kojih sam se rešio. Kažem mu da sam nekoliko svesaka u kojima sam godinama zapisivao svoja razmišljanja, zapažanja i iskustva svake vrste bacio. Sve te sveske. Tarzan me je gledao – zapanjeno, onda je ustao, uhvatio se za glavu i počeo da kruži po sobi: “Jaooo! Čoveče, jebo te Ledolomac. Čoveče, ja ne bih bacio ni jedan jedini citat. Idi sada i jebi se u to tvoje bosansko dupe!” I zaista je tada podigao jedan papirić sa stola na kome je nesto bilo napisano hemijskom olovkom. “Evo, čitaj, jebo te bilder iz šupe.” (U to vreme je Tarzan bio u nemilosti kod Debeljka, to jest Ledolomca, to jest kod vlasnika zelene šupe kraj jezeru gde smo svi svojevremeno išli da dižemo tegove. Ti nisi, ali mi starija generacija jesmo. Svi smo tamo oblikovali tela.) Uzeo sam cedulju i pročitao: “Perditio tua ex te!” Ponovio sam sentenciju glasno, i Tarzan je bio oduševljen: “Eheeee!” Lice mu je sijalo od nadmoćnosti. Uhvatio se za muda i tresao ih: “Prevedi to, jebem te u usta! Tebe koji bacaš knjige.” “Perditio, to je propast,” rekoh ja. “Da, propast,” odvratio je Tarzan. Onda je počeo o Debeljku: “Ledolomčevo, dedino, dupe se raspada, ne možeš ga više ni jebati. He-he, muda mu se suše. Kažem ja njemu jedan dan: ‘Ledolomče, kako si?’” “Da ti ja jebem tvoju mater, eto kako sam.” Tako mi je odgovorio. Meni, akademskom gradjaninu. “Dobro, Tarzane, pusti to, nego, konačno rešenje citata je?” “Pa, učio si latinski, jebo te crkvenjak koji nam je predavao. Dakle – Propast svoju nosiš u sebi. A sada, idi već jednom, i – jebi se, čoveče!”
Nešto od one Tarzanove rečenice prešlo je i na mene: “Čoveče, ja ne bih bacio ni jedan svoj citat.” Da, zaista, nema bacanja, uništavanja, sve se čuva, sve je važno, sve je dragoceno, i ono uzvišeno i ono banalno. Hese je rekao: “Često čupamo jer mislimo da je korov, mnogo kasnije shvatamo da smo možda uništili ono najplemenitije.”
Prosto je neverovatno koliko ljudi bacaju, uništavaju, žele da se oslobode ‘neprijatnih uspomena’. Pa i meni je malo falilo da spalim izvesna, čuvena, ‘Pisma’ jedne gospodjice. Tebi ću to da pošaljem u obliku fotokopija, jer si ti pisac i mogao bi od toga da napraviš jedan roman ili novelu. Brižljivo sam numerisao fotokopije da ne bi došlo do zbrke, mada su ona sama po sebi jedna velika i teška zbrka i konfuzija. Biću srećan ako ti bar delić toga bude od koristi, a biće mi žao ako ništa od toga ne može da se pretvori u književnost. Tih pisama ima 57 i svako je na 4, 6, 8… stranica. Laka su za čitanje jer su slova štampana ali su rukopis a donekle pravopis i gramatika katastrofa. Malo, veliko slovo, zarez, na to ne računaj… Ako očekuješ nešto intelektualno, filozofsko i duboko, toga – nema. Ali zato banalnog i trivijalnog ima na pretek, a opsednutost ‘pipom’ gotovo je patološka. (‘Hoće li sa tobom doći i moja pipa… Tebe volim, ali izvini, pipu malo više… Pipa će biti sretna kada uroni medju moje nogice, tamo je njeno carstvo…’) I tako u beskraj. Tih seksualnih fantazija ima u beskraj, izlivi emocija takodje, ali i pretnji i prebacivanja, zabrinutosti za našu vezu. Ovo, amigo, što ti pišem možda ti je suvišno ali stvarno smatram da ti ‘stvarno’ moram predočiti kao uvod, da bi znao kako je uopšte došlo do te čudne i neuobičajene veze, i o čemu se tu zapravo radi. A što se tiče njene budućnosti, to samo Bog zna, a sva je prilika da će krahirati…
Početak je sledeći: Jednog dosadnog zimskog dana prelistavajući ljubavne poruke u novinama, nabasao sam na oglas sledeće sadržine: “Gdje ste momci, udovci, raspušteni, ostavljeni i sretno razvedeni! Javite se jednoj usamljenoj i nježnoj duši koja zna da voli, a za uzvrat očekuje isto.” Šifra: “Čeka te sreća”. Presavih tabak i poslah odgovor redakciji časopisa u Novi Sad, mada su sadržaj oglasa, kao i naziv šifre jamčili da ‘to dobra donijeti neće’. Zaboravio sam da pomenem da je njen oglas sadržavao još jedan podatak izražen u brojkama: 46/158/57. To mi je odgovaralo. Niža za glavu od mene, lako kao perce, a staro – kao Biblija. Razglasim ovaj svoj potez i u mom školskom kolektivu, i sve se nadjoše u čudu. “Pa šta je tebi, čovječe, što će ti oglasi, pa ti možeš naći ženu u svako doba.” I sve u tom stilu. Ali, rekoh, meni je bilo dosadno a zima se odužila, treba načiniti neku smelu ludost da bi ovaj monotoni i ufitiljeni život dobio malo sveže krvi i neki, makar prividni, smisao. I tako, javim se ja na taj oglas. Dugo sam čekao i već polako počeo da zaboravljam na sve to, kad – ne lezi vraže, odgovor, ipak, stiže! Radovao sam se kao tinejdžer. Pokazivao sam pismo svakom poznatom koga sam sreo tih dana. “Mala se javila.” Jedino je to bilo važno. Kolektiv u školi prvi je bio obavešten. Svi su željno isčekivali dalji tok dogadjaja. U pismu je bila i – slika, celog stasa. Osmotrih moju ‘sudjenicu’. Nisko, mršavo čeljade, i zašto ne reći, prilično – ružno. Ovo, amigo, nipošto ne pišem zato da gospodjicu ponizim ili ismejem. Takvih stupidnosti davno sam se okanio a čini mi se da nikada to meni nije bilo svojstveno, ti me barem znaš. Osim toga, ta toliko izvikana lepota, hm… šta ono beše? Bodler i još neke pesničke i filozofske veličine duboko su je prezirale. I da skratim priču, tih dana bio sam duboko sretan i sav u euforiji. Mirisi nepoznatog, tajanstvenog, iščekivanje susreta koji tek treba da se dogodi, sve je to na mene delovalo tako opojno i mesteriozno da sam jednostavno lebdio na nekim tajanstvenim krilima i sreće i nesreće, ali i neodredjene zaljubljenosti koju je teško opisati. Da li si čitao najvažnije delo Štefana Cvajga “Balzak”? Ako nisi – preporučam! Balzak je, verujem da znaš, u stvari bio običan plebejac a ono plemićko ‘de’ sam je sebi prišio bez ikakvog stvarnog opravdanja. On je celog života patološki bio opsednut time da zavede i očara, a potom od nje načini i suprugu, neku damu, plave, aristokratske krvi. Sudbina je htela da to bude Ruskinja, plemićke krvi – gospodja Hanska! Ali sve je ipak prvo počelo prepiskom, obimnom korespodencijom, i sve je to Cvajg tako divno opisao, u tom svom besmrtnom delu. I tako, kad je najzad krenula ta korespodencija izmedju Dragana Goluba i Cane Dedić, meni je stalno u svesti lebdela ta prepiska izmedju Balzaka i gospodje Hanske. Naravno, ja nisam Balzak, a ni Cana gospodja Hanska. Nije ni potrebno da to budemo. Ali ono što je sigurno, a to je da gospodja Hanska svome Balzaku nije pisala tako sočna pisma, kao neka ‘bezimena’ Cana svome Dragančetu. U neku ruku, imao sam sreće da stupim u kontakt sa osobom koja – voli da piše, a kasnije sam saznao, i puno da – čita. To je u ovo pogano vreme SMS poruka prava retkost i sreća. No, da ‘čašu meda još niko ne popi…’ bilo je poznato još NJegošu. Naime, kada sam malo došao sebi od sreće što se mala javila, otkrih jednu neutešnu činjenicu – u pismu nije bilo adrese! Da li zbog žurbe ili rasejanosti, tek adrese nema pa nema! Tek po početku vidim samo jedno, poslato je iz – Zvornika, i to bosanskog, jer ako ne znaš, postoji još jedan – Mali Zvornik, odmah preko Drine – u Srbiji. I šta sad da se radi? Problem izgleda nepremostiv, ali evo kako sam ga rešio. Pošto sam napisao pismo, stavio sam ga u koverat, napisao na njemu Cana Dedić – Zvornik, i dodao sa strane: Molim poštu da pokuša pronaći dotičnu osobu sa kojom sam u srodstvu ali – ne znam adresu – unapred zahvalan!
I – upalilo je! Cana mi je kasnije pisala: U pošti su se okupili oko pisma kao oko neke retke ptice i većali – gde bi ta Cana mogla biti… Na kraju su je pronašli. Pa morali su je pronaći, zar ne? Taman posla da nisu! I tako je to krenulo. Ja sam se, u medjuvremenu, po selu hvalio i pokazivao po kafanama prijateljima i konobaricama Caninu sliku. Svi su bili šokirani Caninim jadnim izgledom, to sam dobro primetio, ali su svi to vešto skrivali. I kao da im je svima bilo neobično drago što ‘takav momak’ nije uspeo da nadje ništa bolje. Usledili su komentari, tačnije ‘bodrenje’: “Bravo, Dragane!”, “Čuvaj to, Pikaso, kao najveće blago.” … Jedan je primetio: “Jebo te život, treba biti sretnik, pa ovo naći.“ Ja sam se pravio da ne primećujem zajebanciju, a oni se utrkivali u ‘komplimentima’… Ja sam ih samo posmatrao: “E, moji, jarani.” A Cana mi je bivala sve draža i milija. Jedinu iskrenost u vezi moje drage pokazala je jedna čistačica u školi, koja mi se nabacivala. Pogledala je Caninu sliku: “Auuu! Zar još postoji Aušvic? Hej, Dragane, Dragane, imaš li ti oči… Pa sunce ti jebem – šta je ovo bolje od mene. Ovo ti paše, a ja ti ne valjam… Nema je pas zašta ujesti. I ti zbog ovog prelaziš svakog meseca 600 kilometara. Jeb’o li te cuko vojvodjanski?”
Ta čistačica – tako je govorila kao da je Cana neka stvar a ne živo biće. Mene je sve to zabavljalo, ali svoju Canu nisam dao – niti sam je ponižavao, niti ismejavao. Daleko bilo, ona je za mene bila sve ono najbolje, iako sam bio svestan svih njenih mana i nedostataka. I da budem iskren, ja sam upravo obožavao tu daljinu koja nas je razdvajala, tih 350 kilometara u jednom pravcu i sedam sati putovanja autobusom, takodje u jednom pravcu. Rekoh, ja sam to obožavao, ali moram se ispraviti i reći – ja to obožavam, jer veza i dalje traje, pa samim tim i putovanja. Ništa ne bih menjao za ta putovanja. To je poseban ritual za koji se danima živi, i za koji se obavljaju silne pripreme. Kao kad Armstrong kreće na Mesec… Neizvesnost i strepnja. Nada u uspeh. Lansiranje je uvek u 14 popodne “Lastinim” autobusom iz Razboja. U 15.00 sam u Banja Luci, a u 16.00 krećem za Zvornik. Putovanje počinje. Redjaju se: Prnjavor, Derventa, Modriča, Brčko, Bijeljina i… Zvornik… Kada bih slučajno zaspao, posle Zvornika, još sat vremena i – nema više – obreo bih se u – Srebrenici. I tu bih morao da tražim konak. No, to se nikada nije dogodilo. Oko 22 časa autobus klizi mračnim i polupraznim Zvornikom, a već umjereno osjećam i dejstvo stare dobre votke koju ‘drmnem’ na svakoj pauzi autobusa na tom dugom putu. Tim izborom, jednim udarcem, ubijam ne dve nego nekoliko muva. Kao prvo, votka se ne osjeća u autobusu. Šljiva bi bila poželjnija ali putnici bi odjednom, ni krivi ni dužni, imali utisak da je autobus zalutao u neki šljivik, pa bi počeli protesti. Drugo, votka otupljuje intelektualne mudrolije koje ubijaju erekciju, a to je ono što mi te noći najmanje treba. A da je, i inače, žestoko piće provjereni prijatelj dobre jebačine, u to su se mnogi stari boy-si uverili na sopstvenoj koži, pa i ja medju njima… Autobus ulazi u stanicu, a ja brišem maglu sa prozora i kao stari pokvarenjak njušim još iz daljine – da li draga čeka. I naravno brzo odahnem, jer ona je tu, šetka gore-dole i nervozno puši. A i kakva bi to bila draga koja posle tolikih prevaljenih kilometara ne bi čekala svog mačora. Mnogi putnici jedva izlaze, otežali od sala, hrane i djusova. Ja sam naprotiv strahovito budan, lagan kao perca, jer u putu skoro da i nisam jeo. Ne izlazim prvi, neka draga bude malo u neizvesnosti. Sledi grljenje i dugo ljubljenje, onda svoju dragu podižem u zrak, što i nije teško s obzirom na njenih pedesetak kila. Neka ljubomorna putnica dobacuje: “Baš ti to priliči.” “Krivo ti je što i tebe neko ne diže”, odvraća udarac moja draga. Zaboravio sam da kažem da moja ljubav iako umiljata i nježna i tiha, ume da bude veoma lajava ako to hoće. Iako ima 46 godina, ima tijelo djevojčice, jedino je lice mršavo, upalo i pomalo zbrčkano, odaje. Ali to njoj nimalo ne smeta, a iskreneo – ni meni. Ona i u ovoj dobi ima smjelosti da u miniću hoda Zvornikom i to u njenom slučaju ne deluje nipošto banalno, niti vulgarno… Izlazimo iz stanice u ‘pustu noć’. Ali ne idemo odmah u njen stan, to bi bilo bezveze, i glupo. Pa nismo mi poslovni partneri, jebote, pa da gledamo na sat. Ovo je noć ljubavi! Prvo sedamo na ‘našu klupu’. LJubimo se a ona mi nježno drži ruku i blesavo se kikoće: “Stigao si, jebem ti oca lopovskog!” Ja se uopšte ne bunim, to je veoma simpatično, čak i poželjno. Nema tu mnogo filozofije i moralisanja, pa nismo mi bračni drugovi. “Neću ti ja radjati djecu, idu u kurac,” kaže ona nežno u jednom trenutku. Potom, dok me gleda u oči, naginje se prema meni I levom rukom vrši inspekciju. “A, tu je! A kažeš da si ga zaboravio, djubre matoro! I dobro je što nisi, to bi ti bio kraj,” strogo će ona. Potom ulazimo u naš kafe i odlazimo za naš sto, i naručujemo naša pića. Ja votku, ona kruškovac. Ovde moram da kažem da sam imao sreću da je moja draga sklona da pre nego što odemo u krevet malo sa mnom popije nešto žestoko. U krevetu je moja mala vrlo žestoka i pravi vrag. Kada se pošteno zagreje, grebe, ujeda… Priznaje ona da je puno slobodnija i da više daje ako malo cugne…
Moja draga mi se svidja i zbog toga što prezire filozofiju i visokoumne razgovore. Ona uživa u svakom trenutku svoga života i diše punim plućima (CARPE DIEM). Kada mene nema, ja sam siguran da moja ljubav ne zagorčava sebi život takvim glupostima kao sto je štrajk, tj. apstinencija, ali za to nemam dokaza. Ona uopšte ne zna koja je stranka na vlasti, niti se sekira da li na Marsu ima života…
Sve ovo, amigo, morao sam da ti napišem pre slanja pisama da bi bolje razumeo sama pisma kada ih dobiješ… (Pisanje prekinuto 18. februara.)
Evo, amigo, upravo danas dobio sam tvoje pismo. Stari, dobri Ledolomac, jednom je rekao da mene treba streljati tri puta na dan… (Pisanje danas nastavljam, 20. marta.) Molim te, amigo, nemoj se ljutiti, nemoj me otpisati, ali ako posle ovog mog javljanja ne stignu obećana “pisma”, otpiši me zauvek i nemoj mi se više javljati. Ovo sutra ide na poštu a odmah dan nakon toga fotokopije – pisama. Gradja za tvoju, nadam se, buduću knjigu. Sve je to spremno, debeo je to svežanj i neću to slati u rate, nego u jednom komadu. Ali, molim te, ako po primitku ovog javljanja “pisma” ne stignu za recimo 15 dana, onda znači da je nešto zapelo, nešto što nije do mene, pa te molim da mi odmah to javiš, da mogu da načinim nove fotokopije i da ti odmah to pošaljem. Ali ja se stvarno nadam da se to neće desiti, da se “pisma” neće na putu preko Atlantika izgubiti i da će sretno prispeti u Ohajo. Znam da ćeš kada ugledaš ove listove u prvi mah pomisliti: ‘O, evo “pisma”, najzad, ali nema problema, ona već sutra kreću na put. Nemoj mi zameriti što sam se ovoliko raspisao, ali zaista za razumevanje tih pisama bio je neophodan jedan opširan uvod i dosta objašnjenja. Takodje, smatram da bi “pisma” bila osiromašena da ti nisam skoro detaljno opisao gospodju i njen fizički izgled, godine, itd. Djevojke od 20 godina, pogotovu ove današnje frivolne, površne, dakle amerikanizirane, sigurno ne pišu svom dragom za godinu dana pisma na 5-6 stranica i čiji zbroj dostiže gotovo 400 stranica. Dobro je rekao stari dobri Balzak: “Od žene od 20 godina nećeš dobiti ništa, žena od 40 godina daće ti – sve.” Ja znam da mene moja Cana voli i obožava, i ja njoj ne zameram skoro ništa. Kada se nadjemo u Zvorniku, ona u razgovoru koristi veoma banalne izraze. Ali ona to čini na jedan specifičan i originalan način, njoj to, kako bih rekao, jednostavno leži, ili još bolje, ona to radi sa stilom. To je ono što odvaja dve osobe. Ma, znaš i sam, neko nešto lupi i ispadne simpatično, a ako isto to učini druga osoba to dobije prizvuk nečeg ružnog, niko se ne smeje. Jednom sam pročitao u nekoj knjizi (mislim moj ljubimac Bromfild) jednu izjavu: “Ja mogu da odobrim i pljačku, ako je izvedena sa stilom.” Kada ujutru, posle naše ljubavne noci, ja i moja Cana krenemo na autobusku stanicu obavezno prolazimo pored jedne stare i debele žene, dozlaboga pakosne i ljubomorne. Hoću sada samo da pokažem kako se moja ljubav snalazi u svakoj situaciji i kako je ništa ne može zbuniti. Dakle, mi idemo i prolazimo pored debele komšinke koja nije živa ako ne ‘ujede’. Tako i ovog puta pre mesec dana: “Kako ti je bilo noćas, Cano?” “Ne pitaj, baba, gori jetra gore no od rakije.” “Neka, neka, Cano, čuvaj ga i mazi.” Mojoj Cani odjednom nešto škljocnulo u mozgu, pa će kroz dim cigare: “Ej, baba, znaš šta ima novo, ako si ti ljubomorna može on i tebe da posluži!” Baba je u šoku, ne može da govori, već samo maše dlanom ispred lica kao da tera komarce… Ovu crticu, amigo, sam ti napisao samo zato što ona dovoljno ilustruje kompletan karakter moje drage. Važno je napomenuti i to da moja Cana nema uobičajen piskav ženski glas, već dubok, gotovo muški. Ako se odlučiš da pišeš knjigu, ne bi bilo loše da glavnu junakinju predstaviš kao ženu samouverenu, hrabru, inteligentnu, ali nipošto strogo moralnu već pomalo prevrtljivu, a počesto banalnu i bezobraznu, ali tako da to na kraju ne izazove osudu nego da ispadne simpatično. Veliki nedostatak “pisama” je taj što u njima moja Cana gubi onu oštricu banalnog i ne upotrebljava one psovke koje koristi kao kada je sa mnom. Kao da se plaši da bi sa takvom otvorenošću u pisanom obliku mogla da me izgubi. Postaje u pismima nekako suviše čedna, sto ona u stvari nije. Moja je greška što je nisam podsticao da u pismima bude isto tako originalna kao i u neposrednom kontaktu. Bio bi to onda pravi vatromet sočnosti i ti bi onda prijatelju imao pisma jednog pravog ženskog Kazanove. Ona, na primer, kada se nadjemo uopšte neće da priča o tim pismima I odmah me prekida. “Goni to u kurac, ja to onako, da me ne zaboraviš, oca ti ciganskog.” Jednom se u nekoj uličici neka debela žena, noseći veliku pijačnu torbu, sudarila sa mojom Canom. Na to će moja draga kulturno: “Starkača, imaš li ti oči, jebem te u guzicu!” E, to je prava Cana! To da ona na svom tijelu ima par tetovaža iz mladosti, mislim da se podrazumeva. O tome ne pričamo.
Dragi amigo, nisam ti do sada slao pisma iz razloga moje bojazni da ti neće koristiti kao piscu. Opet ponavljam, ne očekuj ništa dubokoumno, dalekovido, filozofsko, toga – nema! Sve je u haosu, nekontrolisano i puno skandaloznih grešaka. No, tvoje je pravo umjetnika da tome nešto dodaš, oduzmeš, nakitiš itd. Zar ne? Poslaću ti sve u jednom komadu, a ne na rate, a ti mi odmah javi da li si sve to primio. Ako se odlučiš da napišeš priču ili kraći roman po tim pismima, promeni Cani ime a moje ostavi. Neka ostane upamćeno – Dragan Golub. Barem negde.
Good Luck!
***
Nisam primio niti jedno jedino pismo. Tako da ništa od romana, novele ili priče o Neilu, Draganu & Cani.
