Na peronu železničke stanice
Lokalni voz je uz buku polako ulazio u stanicu. Lokomotiva sa tri vagona zaustavila se na prvom koloseku, nedaleko od klupe na kojoj je Maja sedela pored mame.
Tog jutra nije bilo puno putnika. Jedan dežmekast muškarac je žurio da uđe u voz. Malo se povio u stranu od težine torbe koju je nosio. Na torbi je i nalepnica s crtežom žičare. Oko žičare piše Ski centar Kolašin. Ispod pazuha se na košulji širila vlažna mrlja od znoja. Maja je na njegovom širokom licu primetila i guste brkove. „Padaju preko usana kao kod morža“, pomislila je. Poređenje teškog masivnog tela morža s ovim gorštakom izmamilo je osmeh na njenom licu.
Iza stasitog brđanina hodala je grupa, sve srednjoškolaci, oni se glasno smeju, pričaju, verovatno su krenuli do Sutomora na kupanje, proletelo je u Maji… Tu je i starica u crnini, tiha žena malo je pogružena u ramenima. Između veđa joj se usekla duboka bora. Crna boja haljine u Maji je probudila nelagodu. Blistava jutarnja svetlost i tamne boje ne idu zajedno, razmišlja ona. Okrenula je glavu ka drugom kraju voza.
Stojeći kraj poslednjeg vagona, kondukter je dunuo u pištaljku. Taj visoki koščati pedesetogodišnjak je potom stao na stepenik, još jednom je preleteo pogledom po peronu, nekako nadmeno, tako je izgledalo Maji, pa je ušao u vagon i zatvorio vrata. Voz je krenuo… Dok se kompozicija gubila u daljini, na peronu se još neko vreme čuo šum kotrljanja točkova po šinama.
Osluškujući sve tiše kloparanje voza, Maja je iskosa pogledala mamu.
Začudo, Irena Popović je bila potpuno sabrana. Sedela je pravo, s malo jače isturenom bradom. To je njenoj figuri davalo neki prkosan izgled. Irena je gledala ispred sebe, preko šina, zamišljeno zureći u neodređenu tačku u vazduhu. U letnjoj haljini boje breskve izgledala je divno. Maja je primetila i novu boju laka na dugim noktima. Nasmešila se. Metalik lak je odlično pristajao maminim preplanulim šakama. Maja nije mogla da se seti kad je poslednji put videla mamu u tako dobrom raspoloženju… Samo je debeli sloj pudera, koji je mama stavila ispod oka kako bi pokrila potamnelu modricu, neznatno kvario opšti utisak…
Dan ranije sve je bilo drugačije… I, uopšte, to što se događalo… Svi ti prizori u njenoj glavi… Ponekad je Maja imala utisak da su se te slike otrgle trenutku u kome su nastale, pa su se zaledile u vremenu, i to baš u njenoj glavi.
Maja se priseća. Veoma rano, već sa sedam, možda sa sedam i po godina počela je ona u maminom ponašanju da prepoznaje tragove nespokoja. Kao kad se mama poigravala donjom usnom… grickala nokat… zurila u prazno. Ili, kad je počela da zaboravlja stvari. Da dodje po nju u školu posle časova… Da ispravi pismene zadatke svojih djaka… Da joj pripremi doručak ili večeru… Sve su to bili znaci nekog čudnog nemira, koji je obuzeo njenu mamu.
Na početku je takvo mamino stanje trajalo kratko. Jedan dan. Nekad i manje. Ali, kako je vreme prolazilo, mamina malodušnost, i mamina klonulost duhom, i mamina ravnodušnost znali su da potraju. Kada bi se to desilo, mama bi ostala u stanu. Bez volje da se obuče, očešlja, izađe na ulicu. U tim danima samo je spavala. Ili je tumarala po sobama. Ćutljiva. Izgubljena u svojim mislima.
Maja je tada pažljivo posmatrala mamu. Ni za šta je nije osuđivala. Samo je želela da shvati zašto se tako ponaša. Da li je mami bilo loše zbog nje, Maje? Ili se sve to dešavalo zbog Baja Popovića, njenog oca? On je retko boravio kući. Par noći u toku nedelje, nekad i manje. Zapravo, toliko je njen otac često bio odsutan iz njihovog doma, i iz njihovih života, da je ona, Maja, prestala i da očekuje da se on pojavi na ulaznim vratima.
Kad bi Irena Popović došla sebi, postala bi druga osoba.
U tim danima Irena je bila puna energije, pričljiva i brižna, pažljiva prema ćerki. Tada je donosila i nagle odluke. Poput one nesvakidašnje, da krene na kurs grnčarstva. Ili one još čudnije, pre tog kursa. Da proda čamac koji je dobila u nasleđe. Taj drveni čun kupio je Majin đedo Gorčin, strastveni ribolovac. Kad je đed preminuo, mamina porodica, Lukačevići iz Cuca, nastavila je da čamac čuva kod rođaka u Virpazaru. Koristili su ga tek povremeno, za vožnju po jezeru. Kasnije je Irena priznala pred Majom da se pokajala, ali bilo je kasno. Stari drveni čun je već bio tuđe vlasništvo.
Dok sedi na klupi železničke stanice, očekujujući da se pojavi voz koji treba nju i mamu da odvede daleko, Maja nije mogla a da se ne zapita: da li su to njene avanture i susreti s čudesnim bićima, poput onih na brdu Ljubović, ili onih upalati Miraž na moru, pomogle mami da se povrati? I ponovo postane najdivnija osoba koju poznaje? Bilo bi divno ako je tako.
Ponosna na sve što je učinila, Maja je gordo podigla glavu i pogledala oko sebe.
Na gotovo praznom peronu vladao je mir. I senka s nastrešnice je mirovala na njenim stopalima u japankama. Samo se u daljini čuo šum žubora vode. To je neko od putnika, nehajan i nemaran za sve oko sebe, ostavio da voda iz česme curi.
Čekanje se odužilo
Nagli tresak je trgao Irenu Popović iz zamišljenosti. Pogledala je ka drugoj strani železničke stanice i videla da je polagano krenula kompozicija teretnog voza.
Okrenula je glavu, iznova se zamislila. Sve slike koje su do malopre bludele pred njom, prozračne i lelujave, sada su nestale. I noć pod zvezdama. I Ada Bojana. I duga plaža na kojoj njih dvoje, Irena i Bajo, sede kraj velike vatre. Ispijajući vino. Tiho pričajući.
[…]
Gde je sve to nestalo? Ta stopljenost i sklad?
Irena je tiho uzdahnula. Pomerila se malo na klupi, pogledala je ćerku, pomilovala je po glavi. Osmehom je uzvratila na ćerkin osmeh. Pogledala je i po peronu. Tek tu i tamo je sedeo ili stajao pokoji putnik. Pritisnuti dosadom i vrućinom, svi su strpljivo očekivali dolazak voza.
Skriveni fajl u kompjuteru
Irena nije sumnjala. U njenom domu sve je počelo da se menja posle onog događaja.
Tog jutra kompjuter Baja Popovića bio je upaljen, što je bila prava retkost. I ona, ljubopitljiva kakva je oduvek bila, počela je da pretražuje. Zanimalo je šta to Bajo, njen izbor i njena prva ljubav, čuva u njemu.
Zapravo… Zašto da sebe laže?… htela je ona da otkrije slike njegovih prijateljica. Bajo je sedamnaest godina stariji od nje i takve fotografije sigurno postoje, razmišljala je Irena otvarajući i zatvarajući razne foldere. Zašto bi inače Bajo zaključavao svoj kompjuter? Ko to još radi? Niko. Barem ona ne poznaje takvu osobu.
Kako je došla do tog fajla Irena ni kasnije nije mogla da se seti. Bio je sakriven tamo negde u kompjuteru. Ali se dobro sećala koliko se zapanjila kad je otvorila taj folder i videla slike. Posebno, kad je shvatila o čemu se tu radi.
U fajlu #bih92 bilo je mnoštvo fotografija. Ispod svake slike stajao je zapis. Irena je shvatila. To je njen suprug uredno beležio imena varošica, naselja, trgova, sela, seoca i zaseoka u kojima je boravio od juna do oktobra 1992. godine.
#Trnopolje,1 3. jun ‘92… #Bišćani, uz put, na Donjoj Gradini…
#Na kućnom pragu, Čarako, juli ’92…
#Keraterm,2 Istražni centar…
# Rakovčani, 23. septembar ‘92…
#Kozaruša, Jaruge; Potkozorje…
#Bišćani, voćnjak… #Rizvanovići, uz potok…
#Udoljica, na putu za Zecovo, oktobar ’92…
A na slikama… Na njima su ratni prizori…
Dve dvospratne kuće, između kuća visoki zid koji skriva dvorište. Po ispucaloj fasadi i dvorišnom zidu rupa do rupe. Tu je sigurno bilo ispaljeno par stotina rafala… Na sledećem fotosu, u prvom planu je obronak brda. Visoka zelena trava i pokoji cvet. U pozadini, put neba se dižu visoki stubovi dima. To gore nečije kuće i imanja…
Tu je i kućište, pognuta mlađa žena nešto traži u ruševini. Tamna marama skliznula je sa njene glave, otkrivajući mršavo lice. Ženine usne su toliko u grču da se jedva razaznaju. Ispred porušenih zidova je dečačić. On stoji i gleda šta žena radi. Na grudima čvrsto drži plišanu igračku…
Još jedno zgarište. Preko praga leži muško telo. Srednjih godina je, tu, oko četrdesete. Jaki mišići na rukama ukazuju na dugogodišnji težački rad…
Pa grupa vojnika, ispred tenka su. Svi su s mašinkama, svi nasmejani. Bajo je među njima, jedino je on u civilnoj odeći. Koliko je tada imao godina? Možda… dvadeset šest. Za Bajovim pojasom je revolver, Irena opaža da je drška srebrna. Daleko u pozadini, na ivici horizonta, preko okolnih brda vuče se vatrena linija. Plameni jezici bukte, stremeći ka oblacima. Irena ima utisak da to samo nebo gori…
Još jedna fotografija… Na njoj je ugao neke ulice. Tri vojnika stoje, zagledani u nešto ispred sebe. U rukama drže automate. Rukavi njihovih košulja su savijeni do lakata. To im daje gotovo opušten izgled… Na korak iza njih, tri nepokretna muškarca leže na trotoaru, svi licima okrenuti ka tlu. Oko nepokretnih tela su lokve krvi… Irena se brzo naslanja na stolicu. Čini to impulsivno, kao da beži od prizora pred sobom. Kako je moguće, pita se, da su tri vojnika tako spokojna? Iako su verovatno oni rafalima usmrtili tri muškarca? Ona to ne može da razume… Već vidi… Ugašen pogled u otvorenim očima najmlađeg, onog do zida, dugo će je proganjati.
Irena nije stigla ni da se zapita otkuda njen Bajo tamo, među zgarištima i stubovima dima, niti da li je bio mobilisan ili se dobrovoljno javio. Samo je najednom osetila bol po sredini glave. Udarac Bajove desne ruke bio je tako snažan da je čelom udarila o tastaturu. U ušima joj je zabubnjalo. I iskričava koprena je zasvetlela pred njenim očima.
Promene
Od tada se u kući Popovića sve promenilo.
Irena više ništa nije pitala, Bajo nije ništa objašnjavao. Ona se povukla u sobu u kojoj je spavala s desetomesečnom ćerkom Majom. On je kupio stan u glavnoj ulici u Podgorici (u koji ona nikad nije ušla). Ona ga nije upitala odakle mu toliki novac. On nije pomenuo da li je novac od nasleđa, dobitka na pokeru ili je plen s ratišta.
Irena je prestala da piše i svoj dnevnik. Prvo je iscepala stranicu o svom venčanju i noći provedenoj na Adi. Taj ton kojim je pisala! Sada joj je to bilo smešno. A tek ukrasi oko ispisanih redova! Dakle… Čega tu sve nije bilo! Zrna peska s Ade Bojane… Pa šljokice, raznobojne i šljašteće… Srebrna ukrasna traka, zalepljena u uglu stranice providnim selotejpom… Koja gomila tričarija ispunjena jeftinim sentimentom, prošaputala je, besno kidajući taj list u sitne komade…
Ljuta na sebe, Irena je počela da se menja.
U početku je bila besna. Na sve. Na Baja, na sebe, na situaciju u kojoj se našla. Onako jetka i puna gneva, a preke naravi, preko noći je donela odluku. Ona će sve prekinuti. Napustiće s bebom stan i poći će… Negde… Ona će se već snaći…
Povukla se kad je Bajo stao ispred nje. Ćuteći je gledao par trenutaka. Onda je progovorio. Ona i Maja nigde ne idu, odmah je kazao. On to neće dozvoliti, čvrstim glasom je još dodao. Nikada. Irena to treba da shvati. Pričao je tiho i staloženo. On očekuje da ona počne tako i da se ponaša. Inače… To je kazao, pa je spustio revolver na kuhinjski sto…
Irena nije mogla da odvoji pogled od srebrnog odsjaja na dršci revolvera. Setila se fajla. Taj isti revolver sa srebrnom drškom bio je za Bajovim pojasom i ispred tenka… Podigla je glavu, pogledala je Baja… Sve u njoj je teralo da se pobuni… Ona ništa nije rekla…
Vremenom, sve se pogoršalo.
Bajo je stalno ćutao. Živeo je svoj život i ništa joj nije govorio. Bio je potpuno ravnodušan prema njoj. Lak na podizanju ruke. Pun prezira prema drugima… Kad je u Bajovim očima, a to se desilo ubrzo, ugledala prezir i omalovažavanje, samo se zacrvenela. I tlo pod nogama je stalo da joj izmiče.
Sasvim neosetno u nju se uvuklo osećanje da je sred magle iz koje nema izlaza….. Trgla je njena kćer, i to pre dva dana… Dok je u rano subotnje jutro postavljala doručak na sto, tople prženice i sir, uhvatila je ćerkin pogled usredsređen na modricu ispod njenog oka…. Taj Majin pogled… Obazriv, brižan, ali i ispitivački. I to Majino ćutanje…
Irena najednom nije mogla da diše.
U tom času postalo joj je jasno. Ako želi da zaštiti kćer, ona mora da napusti kuću! I to odmah. Bez odlaganja. Onako plahoj i po prirodi neobuzdanoj, ta nenadana odluka joj se učinila kao pravo rešenje. Trebalo je samo da tom rešenju da opipljiv oblik. I pretvori ga u zbilju.
Sedeći na drvenoj klupi, ispod nastrešnice železničke stanice u Podgorici, kraj ćerke i svoja tri kofera, Irena se nasmešila. Ta nada… I taj nagoveštaj sjajnih budućih dana… Bilo je nečeg neodoljivog u svemu tome…
− Dobro je – jedva čujno je promrmljala. – Sve će biti dobro…
__________________________
[1] Logor „Trnopolje“, formiran po nalogu Kriznog štaba opštine Prijedor, BiH, bio je pod upravom bosanskih Srba. U njemu su zatvarani civili, bosanski Muslimani i bosanski Hrvati. Posmrtni ostaci ubijenih ekshumirani su na lokalitetima: Jakarina Kosa, Korićanske stijene na Vlašiću, jama Lisac, Čarakovo, Kozaruša-Sušići i u Bišćanima.
2 Logor „Keraterm“, formiran po nalogu Kriznog štaba opštine Prijedor, BiH, bio je pod upravom bosanskih Srba. Do njegovog zatvaranja kroz njega je prošlo više od 3000 civila, bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata. Posmrtni ostaci ubijenih ekshumirani su na lokalitetima: Stari Kevljani, Jakarina Kosa i Tomašica.
Dragana Kršenković Brković, “Dva talasa”, Fokalizator, 2022.
