Device,
te užasne zveri što sretosmo ih na putu za Samarkand
Sa nekom svilenkastom bezočnošću, kao uhranjeni, mržnjom opsednuti evnuh.
Pobeđeni, Vilijam Fokner
Bezmalo, našu surovost ublaži noćni poj ptica.
Iskali smo tamna pića,
i latice nevena drobili u njih kao sladak začin svojoj ludosti.
Melanholija bremenita
igračkama u pesku,
pod vetrovima,
citatima mrtvih pesnika,
tihim animalnim gestovima
neizrečenog zadovoljstva, pod licima otvrdlim
od ćutanja i opreza.
Uskim stazama,
kroz vres i utrine,
mi prilazimo svojoj ponoći.
I voda tone
kroz dlanove,
duboko u ponoć naše kože.
Kad ispitujemo simbole i znakove
da rastumače naše živote
pod tamnim nebom što miriše na kobilje mleko,
to više nije igra –
to je pre poziv noćni
u potmuli zev
našeg lutanja.
I bez kraja smo
u ovom početku,
i bez početka u svom ishodištu.
_
Vilica razvaljenih u znaku gladi i nevinih opaski
moj prijatelj
i ja
uvežbavamo ravnodušnost:
(pod uslovom da taj prijatelj nije izmaštan,
ili da nije dijabolična prikaza, izazov mojoj novoj veri, kušanje razuma[1])
čudimo se kako među gredama
što smrde na rakiju i čađ
borave najfinija sećanja na detinjstvo,
i simulirana naivnost
raznežuje nas do te mere
da cmizdrimo kao osramoćene ruske princeze.
Naši bogovi jurodivi su i lakomi.
Osećaš li u njima ono blago podrhtavanje mesa
koje sluti praznično pijanstvo?
Jer samo najžedniji razumeju
svetost prvog gutljaja:
nežni otpozdrav ka ničemu,
to bezumno i slatko prepuštanje.
(Jer tako umiru bogovi:
Pijani i ravnodušni prema vatri
u kojoj se njihovo meso sažiže;
ravnodušni, čak i prema sentimentalnim frazama
koje opisuju njihovu propast.)
_
Tamarisk
(duboki san i senka)
Naše su kamile napojene i naši psi zabrekli od jake večere.
Kakav je to san,
pomalo sličan pijanstvu?
Prepun poleta, oznojane strasti i transa, zasoptalih tela i razdrljenih košulja, teških od znoja, što se pri svakom pokretu (odskoku u plesu) mrdaju kao vlažni riblji repovi, šljapkaju o naše vlažne sise,
i naša rebra,
i bedra.
Taj san je nesan,
i budnost,
i neprekidni zamor,
trčanje kroz san,
kretanje kroz glib.
U groznici.
_
Kizil Kum
Crveni pesak
u kom se junak moga dana gubi pod urlikom oluje.
Nešto je slađe od tvog imena,
recimo,
moja sklonost ka lutanjima,
beskrajnim avanturama,
miris peska, egzotičan samo onima koji su izvan pustinje,
izvan oluje,
mi ga zovemo jednostavno peskom[2],
iako ponekad zastrašuje svojom razgoropađenom prirodom,
oluje u kojoj se i tvoje ime
i moje ime
napokon gubi u talasu širine
pustinje, prostranstva, kad vetrovi dignu njenu sipkavu košuljicu
zamagle se daljine i tvoje ime, i moje ime nestaju u njima –
Tamerlan.
_
Sve smo bliži gradu koji smo izabrali da nam bude nova domovina,
prestonica našeg osunčanog Orjenta.
Ili je taj grad,
veliki Grad
izabrao nas?
Taj grad,
u statičnosti svojoj,
pomiče se u visinu,
i jede svoju decu,
primajući ih u svoje meso,
šireći se ka svojoj nepojamnoj
tišini i gladi (kao morske zvezde u svojoj peskovitoj i modroj ogluvelosti).
Obuhvati nas, o, grade,
svojim želucem izmetnutim iz sopstvenog tela,
svojom raznolikošću, u kojoj smo svi postali jednaki
i niski.
Kakvu nam
utehu donosiš?
_
Nikada bučniji, pa ipak,
grad koji ćuti.
Tiši nego ikada u svojoj bučnoj zapenjenosti,
u svojoj kompromitovanoj samoći
prepunoj gordih prijatelja, aveti,
krvavih izgaženih raspevanih
zumbula
u divljem cvatu.
Poštujući svoju krv
i poreklo,
još neistimareno i ukroćeno
manirima;
to pokoljenje, šta mu preostaje,
do da govori o strasti i ljubavi,
rakiji i pečenju? (I starim izanđalim pesnicima.)
Zvuk dece (piska i vika i dreka),
nejasan govor ljudi,
brum automobilskih motora;
zvuk laveža pobesnelih pasa na lancima,
koji kao da laju kroz one vašarske ćupčiće u koje se naspe voda,
pa kad duvaš, a oni cvrkuću i brboću,
brboću cvrkućući
pritegnutih guša
kroz svoje zapenjeno
besnilo.
Kakav spektakl?!
Prigodna predstava upriličena za
njihove pretile kraljeve
koji će uskoro postati i naši prednjaci, basileusi,
prvi među jednako podivljalim;
baštinici relativne istine.
Može li svet da se obnavlja iz neistine?
_
[[3]Sećam se svežih jutara na magistrali, mirisa borovine i mlake piletine, dok smo se zaustavljali uz put, da doručkujemo na haubi automobila toploj od rada motora. Ispod poklopca je izbijao nekakav opor i neprijatan miris koji se skrivao uvijen u mlakost, koji je bio više mlakost nego miris, temperatura, pre nego olfaktorna senzacija. Sećam se jutara čelično praznih i beznadnih, u kojima čovek oseća blagu nelagodu i nažuljenu oslobođenost. Kada bleda svetlost počinje da izbija i da se razliva kao voda iz napukle cevi gradskog vodovoda. Ne baš tako. Ne baš tako.]
To je predvorje svakog dolaska.
Neprijatnost jutra. Usek u vremenu
između one noći
što nam je dala blagost,
i ubedila nas u naivnu pretpostavku
trajne i nepromenljive sreće, i laganog razdanjivanja
što povređuje oči
mutnobledom svetlošću
koja stvari priziva u njihove tesne oblike.
Tako je progovorio onaj koji je poverovao da je ovaj sudbinski grad
prevazišao njegovu plemenitu prirodu.
Trgovi su prazni. (Predvorje finala.)
Golubova gladnih što lete kroz vazduh magleni
i hladan; ka uzburkanom zvȏnu zvona,
naboranom talasu gvozdenog zvuka,
masnom i orošenom,
i jutarnje hladnom.
Ne baš tako. Ne baš tako.
Sa koferom u ruci
ulazimo u praznu sobu,
bez dočeka,
bez širokih natpisa dobrodošlice.
Čak ne ni poneseni kakvom zdravicom,
vešti majstori nesnosnog raspakivanja,
sitničari
obuzeti preciznošću,
artisti na žici,
akrobate,
pajaci,
u komediji zvanoj Promaja.
Ne baš tako. Ne baš tako.
Vrata visoko postavljenih i široko raskriljenih,
utisnutih u krvavocrvene zidove
što mirišu na vlažan malter,
na znoj i kondenzat.
I sobe su prazne.
Predstava
upodobljena čemu?
Prazno
koje se ponavlja kroz svoju punoću oblika,
sadržaja
bez
sadržaja; ti gradiš svet
koji tebi priliči,
jer prizvana u sebe
gori
tihom svetlošću
praznina
koja nikada ni postojala nije
osim
u dometu
tvog domišljanja sveta.
Ne
baš
tako.
Ne
baš
tako.
Stoga,
iz ovog obilja,
(iz ovog praznog obilja, ili punoće praznine)
probirač tuge i krotke slave,
moj saputnik utonuo u sopstvenu ponoć,
moj Sever sa dlanovima mekim kao prezrela ribizla,
zvezda lutalica, prekaljena, tvrda,
usirena kao prezrela ponoć[4],
upletena u sopstveno ponavljanje,
zalutala u Put svog mističnog Orjenta,
(O, zvezdo lutalice!)…
Neka senka préđe preko njegova čela.
To je putnik moj, moj patnik
uginulo mače
stvrdnuto na decembarskoj zimi
bio video.
Prazno je bilo,
baš kao one sobe,
pogleda upravljenog u sebe.
(Fascinantan prizor koji podstiče na fotkanje, aploudovanje
šerovanje, lajkovanje. Podstiče na društveno umrežavanje
radi razmene iskustava koja se, uostalom,
nikada međusobno ne dotiču.[5] Senka smrti u napuštenom dvorištu,
pod drvetom zakržljale smokve.)
Kako da humanizujem svoju bol?
Pita se moj putnik.
Da ne budem ispunjen gnevom,
željom za razaranjem
i osvetom?
Kako da raznežim motive svog udesa?
Kako da zaglušim svoj jezik?
Ne baš tako. Ne baš tako.
Ne baš
tako.
_[6]
Sad tražeći Grad,
Mi smešteni u Grad,
Iza Grada,
U novom traženju Grada,
Iz Grada, bacajući pogled
Prema Gradu koji
Je zaklonjen Gradom,
Da malo danemo dušom,
Te prema novom Gradu
Da krenemo. Dalje! Koliko kretanja
Potrebno je,
Koliko pakovanja
I raspakivanja,
Potrebno je
Da izgradimo dovoljan Put,
Da zadovolji našu potrebu za
Novim Gradom,
Sagrađenim od slonovače, mesa i
Belih svečanosti?
Mi,
Večiti preseljenici,
Podstanari duše,
Neskućeni plesači, istimareni
I plavokrvni,
Bez kraja
U svom početku,
Bez početka u svom ishodištu.
Nesmireni u naivnom sećanju,
U dozrelom pomirenju.
Čuvari carskih kofera,
Barki sa jedrima od raspetih uštirkanih košulja
Na vetru,
Fino obrijani,
Namirisani pedolozi,
Istraživači koraka, plemeniti
Ravničari.
Grade?!
O, ispražnjeni?!
Grade? Spočetka šaputavo, mukulentno; to usled lošeg duvana i vrućinštine i pluća prepunih emfizematoznih bula na pleuri. Grade?
Rastopljen na mlakom vazduhu ovog Istoka. U gustoj, titravoj vrelini
nalik na alkoholna isparenja (iznad nekih drugih, divljih puteva spoznaje ili iskušavanja), na rastapanje leda u žestokim i opojnim pićima.
Ako želiš da me zadržiš,
dotakni me svojim zaboravom.
Ako želiš da me zadržiš.
Nesvesni tragične sudbine, što nas je nespremne sačekala, jer
prevarilo nas je tvoje lice nevinosti,
to lažljivo, pretvorno lice što se siromaštvom napaja.
(Tvoji se preobražaji napajaju oskudicom.)
Bez kraja u svom početku i bez početka u svom ishodištu.
Pomodreo,
zaćutao kao boja u osušenim hrizantemama, povučen u suvo mirovanje veoma podobno smrti… [7],
zastrt snegom (što u ovim podnebljima samo preko noći pada,
stideći se svoje čistote) i iznenadnim buđenjem, snom,
nebom boje magentne i ljubičaste pare,
(radiranim nebom što se nazire kroz suvo štrkljasto granje).
Zamrzni moju nameru da se otrgnem,
nijedne senice da zatrese peteljku, ni vrapčića (zemaljskih anđelčića!)
da razbude žbunove.
U večitom smenjivanju vatre i leda,
u jednom tenutku,
telo puca…
u mlakom jutru sneg što se rastapa[8],
ponire,
razmekšava naše leto,
naš decembar
(mek je i mlak sada kao
svinjska jetra tek izvađena iz ogromnog tupog zvona svinjskog tela
obešenog o čengele).
O, usnula lutalice!
Antrfile: Običaj je da na svinju bar još dvojica njih nalegnu, pritiskajući je svom težinom svojih tela kolenima o zemlju. Glavni majstor priđe, čvrsto svinji uhvati šakom uho, a podlakticom i laktom te iste ruke fiksira joj glavu. Drugom rukom svinji natera nož u vrat, traži sečivom grkljan i raseca ga. Domaćica pritrčava sa plićom šerpom i podmeće je pod rupu na vratu. Ona čvrsto pritiska ivicom šerpe kožu pod ranom i hvata krv koja šiklja u isprekidanom debelom mlazu čiji se ritam usklađuje sa grčevitim pokušajima svinje da izdahne i udahne.
(U pesmi je korišćen set starih Solingen noževa: za sečenje, dranje i otkošćavanje; i jedan oštrač od čelika – najverovatnije od istog proizvođača – predivnog duguljastog srebrnog tela punog finih useka, sa divno izvajanom drškom od ružinog drveta sa malom gvozdenom alkom na vrhu.)
O, svinjo, Hriste!
Žrtvo nepomične gladi
naših kobasičara i kulenaša.
Hristoliki ružičasti sine našejen jedinojen boginje,
pretile kraljice sunca,
svete Krmače,
prasne pokajnice jurodive.
O, nožu! Bitango, banditu, zločincu![9]
Šegrtu gastronomskih načela!
Noseći arhetipu naših potreba
što se nikad ne ogrešiš o svoju svrhu,
i ostvarenu nameru[10]; kako u mirovanju,
tako i u zasecanju čuvaš svoj integritet,
svoju neosporivost.
[Nož je, sa svojim lakim osmehom Mona Lize – od rostfraja, od kosti, kremena, opsidijana, gvožđa, ili keramike – božanski neopredeljen. Stariji je od svega; vođen i oblikovan isključivo najosnovnijim potrebama gladi, osećanja moći i materijom i teksturom onoga što mu se suprotstavlja. Njegova skoro neposredna veza sa prvobitnim principima iz kojih razvija svoj osnovni oblik, iz kog kasnije nastaje mnoštvo varijacija njegovog lika, čini ga, praktično, neuništivim. On je tu da potvrdi pravilo zajednice, čak i kada je to pravilo pravilo prestupa, koji se ipak kreće u zakonitostima sredine, i nikada ne istupa iz nje, kao u nekom neprekidnom snu iz kog nema buđenja, ni osvešćenja. Nož je medijator, nemi svedok, nepristrasan sudija. On seče, i ne uzima učešća u strastima.[11] On odražava, premda mu pripisuju zadnju misao. Reže, pa ipak, ostaje uvek čist; i nikad ne odstupa od svoje hladne i jasne utvrđenosti ceremonijala. On je gospodin, aristokrata, pesnik krvi! Njegov jezik govori istinu koja boli.]
_
Gnev mi, boginjo, pevaj…
Ne baš tako.
Ne
baš
tako.
_[12]
Progovoriše jezikom noža.[13]
Sad što šapuću i sikću
Budeći se iz svojih snova
Stupajući u aktivne principe muškosti,
preduzimljivosti
ćelave i grube; testikularni
atributi strašnih božanstava kompetencije, kompeticije
konkurentnosti,
tražnje i ponude, žigosani mesečevim amblemima,
sirovošću; oboružani Avramovom etikom…
ratnici globe,
i posvećenog služenja principima zarade,
samoodržanja, zelenog, biljnog, nezaustavljivog rasta,
ćelija na ćeliju, ćelija na ćeliju,
u heliotropnom protegljavanju ka odsanjanom uspehu, razvijanje tkiva.
Za pasom
kratka im sečiva udenuta… (Znak njihove razmetljive impotencije
koja se pojavljuje pod plaštom priča o velikim ljubavnim avanturama.)
Ne baš tako. Ne baš tako.
_
Hladno sunce kroz probodenu maglu jutra stvarima dade krut i obezljuđen izraz
poluodmrznutog nadanja.
Mi, aristokrate duha, na putovanje krenusmo,
karavane upregnusmo u zvezdane zaprege.
S neseserima pod mirisnom miškom,
sa napuderisanim pazuhom…
(istrošenih adjektiva),
zumbula silovanih,
zumbula raskrvavljenih pesmom. [Bejasmo
raspomamljeni; sad nam i sámo sećanje na to veče[14] deluje toliko
daleko; prazni jesmo, ni bol ne osećamo, niti bilo kakvu prijatnost i zadovoljstvo.
Ni saosećanja prema tim jadnim leptiricama obezvređenim
nedostatkom jasno usmerene strasti; njihova mutavost zapečatila im je usta, njihova sluzava, rudimentarna,
poživotinjena strast. Da li ću ikada povratiti ono čovečije u meni? Kako da prigrlim tu decu noći; ona sve što dotaknu pretvore u bol. U jadnu, otužnu trenutačnu sreću, što se sa prvom rosom i razbuđenim vlažnim mirisom petunija
rastoči u kajanje.]
Sunce kuca u koru mraka.
Neki od nas pošli su na počinak, da u svom snu snagu istroše.
I neka im bude laka zemlja njihovog odra.
Ali ne ja, Tamerlan snažni; Tamerlan snažni.
Tamerlan snažni.
Više nećemo deliti umor
skrhani prolećnim bujanjem; više nećemo među sobom razdeljivati iste uspomene.
Sunce kuca u koru mraka.
U jutru probodenom kopljima sunca (sunčevih zraka).
_
Započinje
sveti ritual pakovanja,
ponovnog
pripremanja za polazak.
Jutro, toliko rano da je tek nabuhlo ispod pokrivača Grada, sočno, zaobljeno, puno mesnatog sunca nabujalog pod čaršafima usnulih i ravnodušnih… i električna anksioznost prošivena kroz svaki atom mog tela.
Kroz košuljicu čvrstih pupoljaka probiće nešto zeleno i mlado.
Preobukao sam se, svoj sam oblik ljudskom telu prilagodio,
toj radosti dodira i bola smeštenoj u prostoru.
[Saputnice iz Frigijskog kraja pevaju o tome
kako se u trenutku kada je odluka o konačnom odlasku sazrela proživljava veliko, pročišćavajuće praštanje,
sudbonosno rasterećenje.]
To je kao ono kad udešavaš da jedna krv fino ulegne u drugu,
slažeš i presložnjavaš jedno meso
preko drugog,
provlačiš žile, preplićeš ih, pa ih zatežeš,
rastegljene ligamente
(prokrvljene gurtne),
pritežeš mlitave krajeve kože,
dok ne postaneš sebi nalik,
blizak sebi,
prilagođen
sopstvenoj ideji
o velikom idealu Putnika,
osvajača. [15]
Zakucavaš drvene klinove u đonove,
sare svojih čizama mirisnim uljima mažeš,
njihova gipkost i pokretljivost, plasticitet,
fermentiraju pod debelim nanosima viskoznih krema;
dodiruješ ih i maziš kao da su ženske butine.
Svoja stopala voleti više od boga
zaštitnika trgovaca,
putnika,
pronalazača i varalica; nepouzdanog
boga, što izjednačuje statičnost zablude
sa stamenošću dobroćudnog klovna.[16]
Tamerlan mi je ime.
Tako prizivam sebe,
dozivam sebe,
ulazim u sebe,
u ovaj oblik, kao da je po mojoj meri skrojen.
Sa sasvim dovoljno radosti i melanholije
za jedan valjani rastanak. (Mogu ti reći kako se prostor
otvorio ka širini mog puta. Porodio me je u odsustvo svega.)
U jutru prigušenom svojom komplementarnom tišinom.
Ljubitelj globusa i beskrajnih putovanja koja se završavaju
onda kada je svaki povratak uzaludan.
Oslobođen i prometejštine i epimetejštine, čist i neopredeljen,
ni darivalac, ni bezumni tiranin.
Ogoljen sopstvenim odlaskom.
Grade?!
Ništa da razbije ćutanje.
Nijedna usta ni da odreknu, ni da potvrde postojanje nade[17],
u ovom stanju uzvišene čistote i neizvesnosti.
Ni daška vetra da zatrese plamen među krošnjama
što dom su vranama, mojim jedinim prijateljima
među preostalim lišćem što vazduh boji u oker krvi,
i granama raspetim na nebu
kao uzdužno i poprečno rojenje vretenastih dendrita.
Nijedne senice
da zatrese peteljku, ni vrapčića zemaljskih anđelčića
da razbude žbunove; nijedna usta da izgovore reč.
_
Nema me više. Kako miriše moje odsustvo? Kako se opipava moje biće?
Kako se slatko zaboravlja moje ime?[18]
U ovom odsustvu grada iz mog tela,
odsustvu domovine[19] da mi ime ukalja,
tu gde se prostor proteglio ka širini mog puta,
u zev moga lutanja, u proto-čistoti daljine (koja je dinamični prostor odvlačenja od doma, pre želja, nego prostor,
žudnja što čini da me više nema,
ni ovde,
ni tamo),
doživeh oslobođenje kakvo samo
koračajnik, idući, pokretnik,
u gladi svoje kretljivosti
dožive.
Ja,
veliki Tamerlan
u iščekivanju proleća,
na pragu svoje divlje i nepregledne Kine.
[Tek nekoliko reči što behu
obešene o crveni končić u oluji,
pomiče se pomilovano mlakim vazduhom, ispod praznog kaveza za ptice.
(Praznina koja obećava, koja nas ispunjava, obavezuje, čini istovremeno nespretnim i neslobodnim.)]
Žudeći za horizontima, za udaljenim horizontima oivičenim mističnom topolom,
izdignutom kao međa sveta koju valja prekoračiti svojom radoznalošću,
svojom upitnošću nad ravnicom
što rađa ovako veličanstvenu i radoznalu decu,
ispunjenu nadom šetača,
prenuh se, i pokrenuh se,
oslobodih se Mesta,
tog stecišta prokletnika što svojom pasivnošću (svojom delatnom statičnošću) označuju
bit vremena,
i prolaznosti.
(I proklete ulogorenosti
u vatri svoga gneva!)
_
Kako se dan uobličava svojim naporima da istraje.
Grad istrošen u novom građenju.
Uvek jednak sebi, perimetrima svog živog,
životinjskog impulsa. (Jer priroda uvek definiše ono
najrudimentarnije u čoveku.)
Prevazići ga,
nadići ga velikom budnošću putnika[20],
pronaći novu prestonicu.
(Nikada viđenu, nikad izgrađenu.
Na temeljima sopstvene budnosti:
Grad po meri sveta.
Grad po meri svoje ljubavi.
Grad po meri velikog Ja.)
Antrfile: (Hor)
Strofa
Ti
ljubitelju trenutka što u kratkom plamenu razgorevaš svoju bit;
što u mladom kukuruzu tražiš svoj duh,
klȋk fazana u predvečerju,
bedniče
bez prošlosti, i bez budućnosti,
naš je život
tek po koje odlazeće veče u večnom vraćanju pripremanja za polazak,
večita spakovanost za putovanje
koje se može desiti,
ili se ne može desiti.
I ovaj put koji nije put,
grljenje mrtvih u snu (oni su se do te mere smanjili
u snu, te je odnos prema njima zaštitnički, roditeljski brižan).
Ovaj put koji je neput,
i nekretanje,
i neprekidni zamor,
trčanje kroz put,
urušavanje u nepomičnost,
kretanje kroz glib.
U groznici.
Antistrofa
Ne baš tako. Ne baš tako. To oslobođenje, taj sazreli kraj.
To oslobođenje od straha. Jer bezmalo moju surovost ublaži noćni poj ptica,
i ljubav se razli po svemu, a u potonjem se ćupu sklupča k’o vruća mačka u sigurnosti svoje pokretljivosti, kao nekakva dečja zagonetka.
I kao svaki šetač bačen u zanos svojim stopalima, neprekidnom šetnjom i umorom,
do iznemoglosti,
ogromnu kuglu sunca, za koju kažete da vas melje i izmara svojom moći buđenja, pozdravljam istrčavajući na ivicu bagremove šume.
Ova jednokratnost podarila mi je, valjda, neku mudrost,[21] otvorila oči za lepotu trenutka: Dan je mera mog života, bez prošlosti koja je uzaludna i koja ne postoji, isto onako kao i bez budućnosti u koju se ne može uskočiti jer je obični konstrukt samorazdirućeg uma.
Dečak, kakav jesam, u nerasanjenoj budnosti,
odobrovoljen slatkim neradom i lenj preko svake mere kao kakav harambaša il’ beg[22],
na nekakvom karnevalu ispunjenom mladenačkom bezumnošću, koja se kosi sa temeljnom suzdržanošću i samokontrolom,
i sistematskom i minucoznom posvećenošću izgradnji slike o sebi,
ustajem i prkosim svemu što umorno
i istrošeno osporava svako kretanje.
Blistave kapljice vode kao prozirni puževi golaći
klize niz moje mlado, dečačko telo,
meko i glatko kao meso lignje.
[U nepovredivoj svetosti druma i tabana
jedina si se probila kroz moju samoću i ćutanje,
i došla u moj život da posvedočiš moje postojanje;
moja Kino, neosvojivi zidu moga sna i konca, mero
moje snage.]
Epoda
Taj strah ni nogu ne
imade, tek zelenoplavu glavu raščupane kose.
(Bio je to ostatak noći,
san krvavozlatan…)
Ti znaš šta snovi znače nama, ovde, u ovim podnebljima. Hrana bezdušnih.
Meso za izgladnela pseta.
Smestiti sebe u prazninu punoće gde najfinije strune muziku tvore,
moja je slabost ono što hoće…
Pa ne baš tako i ne baš tako.
Raščini me!
Razbistri moj pogled!
U jutru toliko ranom glasovi se umnožavaju.
(U jutru našeg polaska na put, našeg odlaska ka novom Gradu, ka novim domovinama…)
I vrapci zatresoše žbunove. Žbunovi oživeše od vrapčije pesme, vrapčijeg razdraganog cvrkuta,
njihovog dživdživkanja, prhuta krila i užurbanih ptičijih nožica
što tapkaju po granama; i senice,
moje drugarice pevalice, šarene
gospođe povijene u muslin,
ponovo mi dođoše u posetu i udeliše milost svog veselog prisustva;
zaskakutaše po simsovima prozora
što uokviravaju blistavu svetlost dana;
rastresoše zlatne pregorele listove sa gorućih krošnji. Novi se pupoljci otvoriše kroz raspuknutu vlagu svojih lepljivih guseničijih čaura.
„Za pesmu i razdragan cvrkut!“, nazdravljajući povikuje ona nevidljiva svojta duhova,
nevidljiva povorka
sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom[23].
„U rastancima se ogleda sva istina naših lica.“,
vele. „Alʼ sad je trenutak,
sad je trenutak da se bude živ!“
(Dživ-dživ!)
(Dživ-dživ!)
(Dživ-dživ!)
Tu gde se naše pijanstvo završava,
iziđosmo preporođeni muzikom.
(Postadosmo pesma ptica.)
[1] Pa sve i da je avet, simulakrum, senka, on najbliskiji je od svih nemilih, odraz u ogledalu.
[2] Neki ga zovu otadžbinom.
[3] Sve ono smešteno među uglastim zagradama izgovara drugi glas.
[4] Upisana u dlan mog Severa.
[5] Iako mislim da ovo virtuelno zbijanje redova pre svega dolazi od straha od smrti i samoće.
[6] Pomalo komično jer je zasićeno patosom; a onda, malo dalje, počinje da liči na reklamu za preparat za ispucale pete.
[7] „…prijatni san bez uzbuđenja, veoma podoban smrti…“ Homer, Odiseja, XIII, 78-80.
[8] On se tiho povlači u nepostojanje, uparava se pod sobom, znoji se i kopni u svom toplom smrdljivom uparavanju koje pokušava da zadrži mirisnu svežinu hladnoće, dok ga neka čizma, cipela, automobilska guma ne ugazi i izmeša sa blatom, psećom mokraćom i izmetom.
[9] Oh, klevete! Oh, neosnovanih optužbi!
[10] Savest, krivica, pokajanje – to nisu kategorije koje te određuju.
[11] Dopušta da bude rukovođen, ali držalje mu je neokaljano otiscima tuđih želja.
[12] Simbolika noža. Jedna potpuna neistina, i jednostrano, refraktovano viđenje sveta, upakovano u atraktivni i zavodljiv pesnički jezik, i sa nekakvom skrivenom ambicijom kojoj se još ne nazire razlog, moglo bi se dojmiti nekoga ko već unapred nosi u sebi pripremljenu određenu vrstu osujećenosti, nelagode ili, čak, besa.
[13] Jer čak i laž objašnjava poneku istinu.
[14] Koje veče je u pitanju? I koja je to noć? Noć nad noćima? Sveopšte posumračenje? Noć odluka, pogrešno odabranih prijateljstava? Bilo čija noć? Noć egoizama što prisvajaju samu noć, što je svojataju? Veče kojim se ograđujemo od detinjstva? Tama kojom detinjstvu pridajemo prevelik značaj? Nesigurnost kojom se potcrtava lična sigurnost, ili slabost što raste i što se uvećava. Neka bude to noć kojoj svako može pripisati sopstveno značenje.
[15] Ovo sada izgovara treći glas:
[On prelistava atlas i pomiče prst preko geografskih karti; posmatra me sa nemalom dozom ironije; pevuši pesmu Na brdima Sirosa, prelazi preko Kiklada palcem, gnječi ih noktom, jedno po jedno ostrvo, kao da melja buve, ubijajući ih strasno; dok svrdla kažiprstom kroz Saudijsku Arabiju, Kirgistan, Peru, neku od mediteranskih zemalja ili zemalja Dalekog istoka, zloban je na neki podzeman i strašno taman način, i vrlo mi je neprijatno kada me posmatra ispod te maske; potpuno tih, takoreći nem i neprijatan komentar o pasivnosti i pokretljivosti, o sredstvima, o mogućnostima trajnih odlazaka…
Ali, ne baš tako, ne baš tako.
To beše sasvim drugi čovek.]
[16] Ako se krećem,
u kretanju, iz kretanja, kroz kretanje, nad kretanjem,
ako se krećem i budem kretao,
ja vešti kretljivac biću,
ne bih li prišao slobodi svojoj
laganim hodom,
kroz pustinju, kroz
večitu kretljivost struja što reljefe menjaju,
što izobličuju,
vetrove
što izobličuju,
zaslepe putnika namernika
dok svoje ime ne pronađe
u kretljivom lutanju. (Ili se izgubi u sopstvenom pronalaženju.)
Naposletku shvatiš da jedino mogućnost pokretljivosti
jeste stecište tvoje slobode
koja kao sloboda treba posedovati osobinu
potencijalne ostvarljive svudkretljivosti.
[17] Ali sreća jeste sama neodređenost i igra slučaja.
[18] Sve ovo, i dalje, više fenomenološki, lišeno patosa…
[19] I otadžbine.
[20] Čovek sa otklonom, čovek sa zadrškom, budni sanjalica, civilizovani erudita što iskušava svoja znanja u praksi, tražeći opipljivu potvrdu ili pobijanje svojih početnih premisa, čovek koji žudi viđenje sveta, njegovo osvedočenje, ronilac što čezne da uroni u svet, da potraži njegov najvredniji biser.
[21] Najteže je biti prizeman, zemaljski pred prolaznošću.
[22] …što golišav, u plastičnoj kadi punoj mlake vode ugrejane na avgustovskom suncu, pijucka Cola-colu iz staklene flaše.
[23] Bog napušta Antonija, Konstantin Kavafi.
