Pričala je o prijateljici koja se udaje. Nema još ni osamnaest godina, pa kud će, nesrećnica, još u tu selendru, Bogu iza nogu, to nije ni selo, Vuče moj, a on je nesrećnik da ne može biti veći, nema ni tatu, nema ni položeno, objasnila je Lana. Možda ima konja, rekao sam. Šta će joj konj! Lana se sažaljivo zgražavala. Čovjek nikada neće propustiti priliku da sebi priušti zadovoljstvo zgražavanjem nad nečim. Zgražavaće se danima. Lana danima priča o toj drugarici. Ako će se već udati, rekao sam, ako nema drugog izlaza, neka odmah rađa, neka mu rodi odmah troje, da obezbijedi sebi zanimaciju u narednih petnaest godina. Zanimljivo je, pomislih tada u sebi, to što sam rekao – neka mu rodi, ha-ha, smijao sam se, ali tako sam naučio od drugih, da žena rađa njemu a ne sebi, od drugih sam naučio i da se smijem tuđoj nesreći. A od koga sam naučio da je to nesreća? E, Vuče moj. Međutim, nije mi smetalo što sam idiot i što me zabavlja ta priča o njenoj drugarici, bio sam spreman da isplaniramo cijeli njen život, tu, pod kestenom, drvetom kome se stezala omča oko širokog stabla, a ja ništa nisam mogao da učinim. Zašto ga sijeku?, pitala je Lana. Ne pitaj, rekao sam, suviše si mlada da bi razumjela potrebe pijanih vojskovođa, oni moraju da namire šuplju istoriju. Koji sam ja, u stvari, nesrećnik, pomislih, uskoro ću imati trideset godina, a još me nije zadesio rat, uprazno živim, nema većeg izgovora od rata, a nema ništa gore, pokazalo se to u ovom bezratnom vremenu, od svih živih sinova i svih živih očeva… Pitala me zašto ne vjerujem u Boga. Zanima je, kaže. A ja sam, budala, bez ustručavanja odgovorio suviše iskreno. Lana, ja sam se sa Bogom dovoljno ispričao, možda i previše, znaš, dođe nekad do zasićenja, pa ljudi imaju potrebu da se malo udalje, da odmore jedni od drugih, a istinu govoreći nije mi bio mnogo ni zanimljiv, taj Bog, ali još iskrenije govoreći, Lana, mislim da u životu svakog čovjeka, ponaosob, u jednom trenutku Bog mora da umre, recimo, nekad u dvadesetoj godini, ili malo kasnije, a nekome i ranije, naravno, ali svakako mora doći do te tragedije, da bi čovjek na kraju postao čovjek, mora pustiti Boga da umre, velikodušno ga pustiti, inače postoji velika vjerovatnoća da postane bogalj, biće nesposoban, i stalno će kukati zašto Bog nije sredio ovo, zašto Bog nije sredio ono. Mislim, vidi, možda nije trebalo da kažem da Bog umire – pokušao sam malo ublažiti, ali ne samo njoj, nego i sebi – dakle, pustiš Boga da odmori od tvog života, dovoljno mu se posvetio, ako hoćeš da tako kažemo, ali razumijem i to da Bog negdje mora da ostane i do samog kraja. Lana nije pokazala ni trunku podozrivosti. Nije, pomislio sam, normalna. Čak mi je ponudila da skinemo Isusa sa krsta. Neka, rekao sam, uplašeno. Ostavi za drugi put. Možda za tvoj osamnaesti rođendan, može? Pričali smo još neko vrijeme, filozofirali. Tu, sa tog malog uzvišenja, pod drvetom, Lana i ja smo ubjeđivali hrišćane da nema razloga da se plaše, mogu samo i da prošetaju i vrate se kući, i sve će biti u redu, ne moraju, nužno, dolaziti u crkve i nadati se nečemu, jer tu, zaista, na tim ciglama posutim freskama, nema, kazali smo im, ničeg svetijeg nego što ga ima ovdje, pod ovim granama, na ovoj travnatoj zemlji, koja se nekad napuni mravima, a nekad osuši i smrzne, i opet oživi.
Fotografija: Radovan Dangubić
