Korana Serdarević, “Gušterov rep”, Fraktura, 2021.
Gušterov rep druga je zbirka priča Korane Serdarević, spisateljice i gimnazijske profesorke hrvatskog jezika i književnosti. Knjiga se sastoji iz petnaest priča koje su, kako autorka sama navodi, nastajale u razdoblju od dve godine. Priča „Srećonoša“, na primer, osvojila je 2018. godine drugu nagradu na regionalnu konkursu Ulaznica. Bila sam deo žirija, i od tada s nestrpljenjem iščekujem njenu novu zbirku, koju je najavila na dodeli.
Konačni izgled zbirke svedoči o relativno dugom periodu nastanka uvrštenih priča. Izraz iz naslova, koji se odnosi na gušterovo odbacivanje repa „da pobjegne nekoj zvjerki, da bi mu poslije, skrivenome u šipražju, narastao novi rep“ (str. 116), korespondira s temom zbirke relativno dobro, ali više u opštem smislu, onako kako bi korespondirao i s nekom drugom zbirkom koja govori o malim i ne tako malim traumama. Gušterov rep je pre zbirka u značenju sakupljenih priča jedne autorke. Priče su tematski i formalno relativno raznolike, pa tako imamo dinamične priče o (ne)običnom svakodnevnom životu, potom neku vrstu parabole koja svedenim zapletom ukazuje na opšte zakonitosti međuljudskih odnosa ili sveta, te priče u čiju misteriju ne možemo do kraja da proniknemo.
Priče koje okvirno spadaju u prvu grupu najbrojnije su, i ujedno najbolje. Naslovnu priču pripovedana stručno nazvana „nepouzdana pripovedačica“, žena čiji se muž vratio iz zatvora, koja pati zbog patrijarhalnih bračnih odnosa, ali koja toga nije potpuno svesna. Muž pripovedačice se nakon izlaska iz zatvora navodno „oporavio“, kao gušter nakon odbacivanja repa, ali ono što je odbačeno u njihovim se životima i dalje „migolji“ (116). U zatvoru je pisao doktorat (oko praktičnih stvari i papirologije mu je pomagala žena) – „kako ima više vremena, više se okrenuo sebi“, (113) a to je trend koji se nastavlja i po povratku. Nedeljom, umesto šetnje s decom, bira da ostane ispred TV-a. Ponekad umesto žene ode na pijacu, pa smatra da zbog toga po decu taj dan treba da ide ona. Njen hobi, koji se mogao pretvoriti u posao, zbog finansija je za vreme njegovog služenja kazne stavljen na čekanje. Muž radi ono što bi morali da rade svi – govori ne, postavlja granice – ali on čini to na račun drugih, tačnije, na račun svoje žene, koja umesto njega obavlja gomilu neplaćenog posla, emocionalnog (odnos s decom) i fizičkog, kojoj onda ne preostaje ništa drugo nego da igra „nefer“. Podsmešljiva ironija koja se stvara oko ideje o „emancipaciji“ muškarca koji je vozio pijan i povredio radnika na putu postaje odjednom neprijatna kada shvatimo da i muškarac koji je bio u zatvoru ima veće šanse za „emancipaciju“ i uspeh od prosečne žene. Ovaj implicitni zaključak, koji ovako naveden možda zvuči „preterano“, Korana Serdarević ocrtava izuzetno ubedljivo, on se javlja potpuno spontano, ali neizbežno. Kada se na umu imaju i formalna i stilska uspešnost teksta, „Gušterov rep“ postaje priča koju treba čitati i o kojoj treba razgovarati i s onima koji se u društvo tek uključuju. Zamišljam učenike koji uglas komentarišu kako nije lepo da junakinja krije od muža da muškarac na kog je naleteo autom ipak nije ostao invalid (spojler, oprostite), i profesorku koja ih poziva da tekst pogledaju još jednom, zajedno, kako bi shvatili zašto ona to čini, i koliko je to, u stvari, tragično.
Priča „Moja Toskana“ takođe govori o odnosu muškaraca i žena, ali ovde su i sami muškarci predstavljeni kao skrivene žrtve patrijarhata. Samohrana majka ne može da pusti svog oženjenog sina da odraste, ali za to je svejedno kasno – za njega biti odrastao znači imati neobavezan seks s nepoznatom devojkom, jednim potezom pobeći i od majke i od žene (u ovoj priči, i doslovno). I ovde se ispod zabavnog i dinamičnog zapleta krije jedna tragedija – majka zbog sina, kome je potrebna samo patološki, ali koji je u stvari nesposoban za istinsku bliskost, živi neispunjen život, život čiji je sadržaj u potpunosti vezan za sina. Kada dozvoli da je snaha, za koju pogrešno veruje da je zlonamerna, ubedi da ode na putovanje s prijateljicama, ona se vraća pre nego što je i krenula, prividno zbog problema s bolesnom nogom. Pravi razlog je, naravno, činjenica da se, „zapravo, moja Toskana [nalazi] samo dvije ulice od mene“ (125).
U pisanju Korane Serdarević zaista ima nečeg pedagoškog, u najboljem mogućem smislu te reči: prijemčivim zapletima, ona nas nežno, bez napora, sprovodi do značenja koje se nalazi u njihovoj dubini, gde nas čekaju svima nama poznate, svakodnevne tragedije, i svest da je ono što se čini jednostavnim često složeno, ali i da je ono što možda deluje složeno ponekad, u stvari, veoma jednostavno. To ipak ne znači da se sve priče zbirke prevashodno oslanjaju na dobro osmišljen i ispripovedan zaplet. Priča „Mravi“, na primer, atmosferična je pre nego usmerena na radnju, mada linerano kretanje u napred svakako postoji. „Na liniji trinaestice“, s druge strane, priča je koja sadrži više manjih priča. U njoj misteriozni „pisac“ osmišljava život tri žene koje povezuje samo to što su sve poginule kada je, godine 1954, jedan tramvaj izleteo iz šina. Priča „Preko sedam mora“ drugačija je od svega drugog u zbirci; to je uverljiv kafkijanski košmar o ženi koja je nasledila kuću, a čiji pokušaji da to ozvaniči vode od jedne do druge kancelarije i noći provedene u hostelu na vrhu opštine, i tako dalje.
Glavni i jedini problem zbirke „Gušterov rep“ jeste tendencija da se čitaocima govori ono što i sami mogu da shvate, ili da se više puta ponavlja ono što je dovoljno pomenuti jednom. Priča „Najbolji brat na svijetu“, na primer, slabi kada junak kaže „a onda su našli terapiju za moju shizofreniju“ (str. 74) – u prvom trenutku efektno, ali efekat je prolazan, priča bi bila bolja da je čitaocima ostavljeno da sami shvate šta je u pitanju. U priči „Tereza više nije ovdje“, mada postoji impuls da se stvori pripovest oko misteriozne činjenice da časna sestra koja se javila na telefon više ne boravi u manastiru, odgovarajuća radnja u kojoj bi se taj impuls ostvario zapravo se ne pronalazi, a praznine su ispunjene nepotrebnim insistiranjem na lepoti prisutne sestre, ili činjenici da je pripovedačica krenula kao pratnja svom mužu piscu (ali da će sada ona sama od svega stvoriti priču). Ova tendencija uzima maha u priči „Molim vas, pričekajte“, toliko da je potpuno određuje i njome upravlja. To je priča o očajnom stanju državne bolnice i lekaru-mizantropu koji oseća nešto još samo prema životinjama. Kada lekar, bez namere da ikoga primi, prođe ordinacijom, jedna baka pomakne usne „u tihoj molitvi“. Na to njen unuk opsuje i kaže „nemoj me sramotiti“, a onda doda „nije ti on Bog da mu se moliš“ (str. 41) – scena koja bi bila uspešnija bez ovog poslednjeg, jer smo već uveliko shvatili da doktor za bolesnike u toj ordinaciji predstavlja boga. Nije, dakle, bilo potrebno da nam to neko od likova kaže. Pri kraju priče, doktor gleda svog umirućeg psa, to „tijelo koje je godinama upijalo sve nepoklonjene nježnosti, zatomljene po bolničkim sobama i ordinacijama“ (str. 44) – opet nešto što smo shvatili čim se pas prvi put pomenuo. Napokon, kraj priče, kada veterinar doktoru kaže naslovnu rečenicu koju on sam godinama izgovara – „molim vas, sačekajte“ – to je jeftin trik koji se oslanja na opšte mesto, a pomalo je i moralizatorski („sve se vraća“). Mada je osvojio nagradu „Ranko Marinković“, ovo je previše početnički tekst, nimalo sličan već analiziranim pričama, i pri formiranju zbirke se mirno mogao preskočiti.
Priče zbirke Gušterov rep Korane Serdarević raznolike su u svakom smislu, tematski, formalno i po kvalitetu. To, uostalom, ne iznenađuje, retko se nailazi na knjigu u kojoj su sve priče podjednako dobre. Ipak, s obzirom na veći broj zaista natprosečnih priča, zbirka Gušterov rep mnogo bi dobila jednostavnom odlukom da se 2-3 manje uspešne priče jednostavno izbace. U svakom slučaju, Gušterov rep je knjiga koja se čita s uživanjem, a ukoliko o njoj ne planirate da pišete kritiku, slobodno zanemarite priču koja vam se ne sviđa, i, umesto nje, pročitajte još jednom onu koja vam se sviđa.
