Ona je bila udovica i imala je troje dece. Susedi su je poznavali i izbegavali. Otkako je dobila izveštaj da joj je muž nestao, kao da se iz osnove izmenila ta žena. Ukroćena strahom od teške pesnice muževljeve, savlađivala se do toga dana i nije dozvoljavala da njena prava narav izbije na površinu.
Ali je jednoga dana doneo pismonoša štampanu jednu kartu, koju je ona dugo, dugo gledala. Razumela je odmah, ali je više dana prošlo dok je shvatila svoj položaj, stvoren tom kartom. I kada joj se u glavi razbistrilo, kada su pojmovi zauzeli svoja mesta, jedno kratko vreme plakala je i sa izvesnim zadovoljstvom tražila utehe u piću.
Posle kratkog vremena sasvim se snašla u novom položaju. Razni sumnjivi tipovi stali su je posećivati, a ona ih je veselim, raskalašnim, bludnim usklicima dočekivala. I kada bi se ukazala zgoda, svojim susedima prikazivala bi ih kao svoju braću, šogore i rodbinu.
Pola godine je prošlo već i piće otelo maha potpuno. Redak je bio dan kada se nije još rano, izjutra opila. Kuću je svoju potpuno zanemarila. Kiša je sa, nekada belih, zidova sprala kreč i sada su izgledali šareni, žuto-beli. Prozori su prljavi bili od muha. A u uglovima gusta se svila paučina.
Deca su joj išla ulicom, neumivena, neočešljana, često gladna. Ona se ponašala kao da ih uopšte nije bilo ili kao da to nisu njena deca.
Posle noći orgijanja i razvrata dolazili su dani turobni i nesnosni. Ona ih je u polovini prespavala, lenjo i životinjski. Pokatkad je u podne, kada je obično ustajala, dala deci nešto da jedu, nešto rđavo i za njene goste neupotrebljivo. I obično ih je istukla.
Popodne je uvek prolazilo u spremanju za veče, kada je počinjao njen pravi život. Decu je svoju skotkala u kuhinju, najpogrdnijim rečima, koje su izazivale kod njenih gostiju smeh i veselje, zapovedila im da omah zaspu ili bar da zažmure.
Iako je tek tridesetu godinu navršila, lice joj je bilo puno bora, dubokih i crnih, a iz očiju joj je neki divlji, životinjski izraz izbijao. Jako i preko mere nabeljena i narumenjena, u tesnoj, kratkoj haljini da se bolje vide formaste noge i okrugline raskošnog tela, koje je još jedino moglo nečega dati – ona je tipično mogla predstavljati ženu koja od svoga tela živi.
I uvek kada je pao mrak, njena nezdrava, prljava, vlažna, neizvetrena soba, poput paganskih hramova, oživela je. Dolazili su ljudi, kradom i na prstima, i utapali su duše svoje u njene krvave oči i u ova gnusna orgijanja.
A soba je imala zadah belila, jeftinog sapuna i znoja…
U zadnjem delu kuće, gde je stanovala, bila je još jedna mala čista sobica. Stanovao je u njoj mladić neki, golobrad i ozbiljan, kakvi su ljudi u dvadesetim godinama. On ju je poznavao još od pre. Ali je držao da će uvek biti tako jak da će se njenim eventualnim iskušenjima odupreti – i kada mu se ta sobica učinila zgodnom, iznajmio ju je. No, on je prolazio pored nje, kao da ona i ne postoji. Ona se nije sećala njega, te i nije obraćala pažnju.
Pokatkad, dugih i užasnih večeri, kada je usled kakve neočekivane okolnosti ostala sama u svojoj pustoj, hladnoj sobi, izlazila bi i dugo stajala kod vrata njegove sobe. On je pisao nešto, pisao, pisao… „Đak je sigurno ili činovnik“, zaključila bi sa uzdahom i tužno pošla dalje. Iz očiju njegovih i iz pokreta, koji su bili odviše sigurni i odmereni za njegovo doba, osetila je da bi je on bez dvoumljenja, bez kolebanja isterao, kada bi ona ušla u njegovu sobu. Zato nikada nije stizala dalje nego do pred prag.
Posle svake takve zgode sve ga je više počela mrzeti. Njeno srce se ispunilo nekom strašnom, slepom mržnjom prema tom hladnom, vrednom, otresitom mladiću… Tim su ga više volela njena dva manja deteta. Onog trećeg, najstarijeg, zbog njegove pokvarenosti, nije mogao da trpi. Ovo dvoje malih, nepokvarenih i bezazlenih često je pozivao u svoju puritanski čistu sobicu. I pričao im je dugo o vilama i vukodlacima. Mališani su ga više ljubili nego majku svoju. Kada je uveče dolazio kući istrčali bi pred njega i obesili bi mu se o obe njegove ruke.
Najstariji, koji je već bio pokvaren, mrzeo ga je. Nikada u njegovu sobu ulazio nije. Svoga brata i sestru stalno je odgovarao. Oni su mu uvek obećali da kod „čike“ nikada više ići neće, ali kada je došlo veče i „čika“ stigao, opet su mu se radovali, kao i pre…
Zbog jedne terevenke, koja se razlupanim prozorima i glavama svršila, i koja je tek na energičnu i radikalnu intervenciju policije prekinuta, zabranjeno je sastajanje u njenom stanu. Ona je pod stalnu, strogu policijsku kontrolu stavljena.
– Ako samo još nešto slično bude sa vama u vezi, bez milosrđa ćete biti zatvoreni – rekao je policijski činovnik, koji je vodio istragu.
To je uticalo. Ničega se nije bojala toliko kao zatvora. Ni boga, ni njegove kazne. Ni ljudi, ni njihovih jezika. „Sve, sve, samo to ne!“, mislila je sa strahom.
Posle toga slučaja nije smela na ulicu. Neke žene su pljuvale kada su ispod njenih prozora prolazile. I njoj se činilo da uvek jednu, uvek istu reč čuje iz usta svih prolaznika: policija!
Nastali su dani teški, očajni i nesnosni. Samovanje, od kojega se bila odvikla, učinilo joj se još strašnijom kaznom od zatvora. I nagoni, naučeni da se svaki dan do odvratnosti zasite, probudili su se i strašnim urlanjem su je razapinjali. Ona je kao mahnita hodala tamo-amo po sobi i premišljala je uvek isto: kako bi ponovo mogla proživeti starim životom?
Pokušala je u piću tražiti zaborava, utehe i leka. I sada se po dva puta na dan opijala…
Kiša je celoga dana lila. Kao da je i nebo uzelo raspoloženje iz njene duše, koja je bila nezadovoljna i plačna.
Tek pred veče kiša je prestala liti. Nebo se sa zapadne strane razvedrilo i izgledalo je kao da će se oblaci sasvim izgubiti. Ona je ceo dan leškarila, neumivena i raščupana, i pila je. Deca su napolju veselo trčkarala po baricama i sa radošću tapkala blato. Od preteranog uživanja alkohola oči su joj još strahovitije podbule i zakrvavile, i sasvim je postala neuračunljiva. U glavi je osetila neko šumno strujanje, a soba se počela obrtati oko nje. I ogromnom je snagom navaljivala na celo biće njeno potreba muškog. Posle nekoliko dana usamljenosti, sada je izbijala elementarnom snagom spolna glad. Ustala je sa otomana, iz koga su na mnogo mesta virile čekinje svinjske, gde je ceo dan ležeći provela. I neka struja, nečujna i nevidljiva, dotakla je se i ona se ponovo stresla. Teturajući se, izašla je u kuhinju. Spram vrata stajalo je veliko ognjište, sa prljavim tanjirima i posuđem, koje je već nekoliko dana hladno bilo. U jednom kutu ležale su ljuske od krompira, koje je prilikom poslednje gozbe upotrebila. „Gosti“, setila se. „Gosti, nema ih, nema gostiju…“ Ta joj je rečenica privukla pažnju za jedan trenutak i ona ju je ponovila u sebi: „Nema gostiju! Oh, ma da je samo jednoga!“ Obrazi joj se zažare na tu pomisao. „Ma jedan da mi je, samo jedan!“
Polako padao je već mrak. Kada je prekoračila prag, kap kiše, koja je sa streje kanula, padne joj na go vrat i ona se trgne. I stane. Posle je izašla u dvorište, ali nije znala šta hoće. Od vrata kuhinjskih pa do kraja dvorišta poređane su bile cigle u razmaku od jednog koraka. Pazeći da ne stane pored cigle u blato, u glavi joj se, s koraka na korak, sve više stade okretati. Peta cigla joj se izmače i ona pade u blato, koliko je duga bila. Iz grudi joj se, u padu, očajan krik ote. Deca su joj se toga momenta baš u svinjcu zabavljala sa nečim. Na njen, krik istrčaše sve troje. Nekako je, pomoću njih, ustala i vratila se u sobu. Na stolu, pored ukosnica, stajala je rakijska flaša. Žedno i željno ju je prinela usnama, ali je bila prazna.
Krevet je onako stajao kako se jutros iz njega izvukla. I bacila se preko njega, onako prljava od blata, ne misleći o tome nijednog trenutka.
Deca su, preplašena izrazom njenog lica i od nečeg što su samo nejasno osećali, tiho ušla u sobu i počela plakati.
Ona je zaklopila oči, ali nije spavala. Rđav, pun plesnive vlage vazduh i zadah kreveta još su je više opijali. I ona je stalno nešto šaputala, pružala ruke, a ništa, valjda, o tome nije znala…
Tako je prošlo četvrt sata. Deca su se umirila i zabezeknuto gledala majku svoju, koja je sve glasnije i glasnije govorila nešto strahovito.
Zalupiše se u jedan mah vrata od kapije i začuše koraci. Ona brzo podiže glavu, misleći da njoj neko dolazi u posetu. Ali su koraci prošli i udaljili se.
– Niko! Oh, opet niko, niko! – reče glasno i ponovo zarije glavu među prljave, od znoja požutele jastuke.
Došao je mladić.
Dvoje male dečice osmehnuše se. Ali im nije palo na um da, kao do sada, odu k njemu.
U sobi je vladala neka teška tišina, kao pred buru.
– Jao! – jeknu ona prigušeno.
Deca pretrnu. Plašljivo gledaju jedno drugom u oči.
– Pero – zastenja ona – upali sveću!
Pera nije mogao naći žigice, te je sama morala ustati. Jedva je stajala na nogama, dok je upalila sveću. Zatim se odmah ponovo bacila u krevet. Desna noga, viseći pored kreveta, otkrivala joj je svu nagotu njenog tela do pojasa.
Mala svećica je osvetljavala sto na kome je stajala. Ostali delovi sobe bili su u tami. i sada je u njoj, ispunjenoj bizarnim i džinovskim konturama, mnogo neprijatnije bilo, nego dok je potpuna tama vladala.
– Gori!… Gori!… Izgoreću!… – jeknu ona i podiže obe ruke u vis.
Deca poskakaše. Peri se učini kao da mati pokazuje na vrata. Opazio je na vratima nešto svetlo: odblesak sveće?!
– Gori, gori! – poviče sada i on i pojuri napolje. Mališani za njim.
Kada su zakukali pred njegovim vratima sve troje uglas, mladić je baš prao ruke spremajući se za večeru.
– Čiko, gori!… Kod nas gori!
On je odmah pošao. Još u putu pitao je šta gori, ali nije imao vremena da dočeka odgovor. Stigavši u kuhinju udario ga je zadah ustajalog jela i đubreta. Ostavivši vrata za sobom otvorena, otrča u sobu. Prvo što mu je palo u oči, bila je njena crvena, debela, gola noga. I nehotice je zastao. Kao da ga je zahvatio talas crvene putenosti koji je iz gole njene noge polazio. Pogled mu se, i bez da je znao, preko vremena zadržao na toj nozi. Nešto ga je gušilo, da je jedva mogao promucati:
– Šta gori?
Ona podiže glavu i jedan ga je momenat razrogačenim očima gledala. Kada ga je prepoznala, prošapuće histerično:
– Gori, gori!… Ovde!
On joj nehotice priđe. Ona ga zgrabi za ruku i poče ga vući k sebi. Dah rakije, koji je iz njenih usta kuljao, natera ga da se strese. Sada mu je tek postalo jasno šta ona hoće sa njim. Gnušao se nje i pokušavao je svoju ruku izvući iz njene.
– Neću, neću!… – otimalo se iz njegovih grudi.
Ona je stenjala.
– Vatra! Jao! Bodi! Moraš!
Njen pijan pogled palio je. On je osetio da ga je sveg oblila krv. Ali se nije hteo predati. Već je nekoliko momenata borbe prošlo, a on se nije mogao otrgnuti. I inače jaka i snažna, sada je u svojoj požudi i plamtećoj želji još hiljadu puta jača bila. U toj borbi krvi i uma, haljina joj se još više popela i ona je do pojasa naga ostala. Jedan pogled na crveno, nago, drhteće telo njeno – i on je osetio da životinji, koja se i u njemu budila, neće moći još dugo odolevati. I onda? Šta onda?
Iz njenih se drhtećih grudi neki glasovi otimali:
– Vatra! Moraš!
Osetio je da mu je glava svakoga minuta teža. Poslednjim naporom, udarivši je slobodnom pesnicom posred čela, oteo se. Ona je jauknula, a ruke su joj iznenadno klonule niz telo. Onesvestila se. Deca su počela plakati. On se trže. Okrete se od nje i dođe k deci.
– Pođite sa mnom, nešto ću vam lepo pričati! – reče im on sa sažaljenjem.
Ivan ne htede ići.
Ona je zaspala mrtvim snom.
Dušan Vasiljev, “Proza i drame”, Partizanska knjiga, 2022.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga