1
Kada je ta zver došla tražeći me, nalazila sam se u šupljem panju pored Kornjačinog potoka, na mestu gde je duboka voda skrivena niskim grmljem, mesto gde se najbolje moglo pecati, a moj brat i ja mislili smo da samo nas dvoje znamo za njega. Sada, u proleće, panj je bio prekriven purpurnim i žutim ljubičicama, koje su bile tako obilato procvetale da se on pretvorio u nešto sveto o čemu je vredelo razmišljati. U jesen, taj je panj bio upadljivo, posramljeno crvene boje odeven u ogrtač od uvelog lišća opalog sa okolnog drveća. Bio je to moj panj, gde sam skladištila ono malo svojih ilegalnih dragocenosti: karmin koji mi je majka prokrijumčarila u kuću u vreći pirinča; parče crvenog somota koje mi je Berta Mouzis tutnula u džep dok je izlazila iz kuće na dan moga petnaestog rođendana; parfem sa mirisom ljubičice koji sam dobila na poklon posle božićne predstave prethodne godine; i bočica providnog laka za nokte koju je moj otac bacio u gomilu stajskog đubriva kada me je uhvatio kako mažem njime nokte iza kuće, a ja sam je posle izvadila odatle, oprala i sakrila tu. Bila sam se sakrila tu, kolena su mi bila uz nos, osluškivala sam zvuke koje je zver pravila jureći kroz grmlje, lomeći ga i tražeći mene. Preko lica mi je ležala paukova mreža, jedan mrav lunjao je po udolinama moje suknje, pauci su vršili invaziju na moju kosu, a uz to je počeo da me svrbi nos, pa je svrab prešao u moju ruku, ali ostala sam nepokretna. Zatvorila sam oči i poželela da ode od mene, i posle nekog vremena zvuk lomljenja grana se zaista udaljio od mene. Pretvorio se u ništa više od šala koje je vetar zbijao sa mnom, ili nekog jelena koga sam preplašila sopstvenim strahom.
Čekala sam tako osluškujući sve dok mi noga nije utrnula, a onda sam izašla iz panja i obrisala suknju. Zbog težine moga tela, bočica parfema i karmin bili su zabodeni u zemlju. Obrisala sam parče somota, poravnala ga pritisnuvši ga uz lice, pa sam njime protrljala unutrašnju stranu svoje obnažene noge. Zamišljala sam da me tako dodiruje neki muškarac iz grada – nijedan farmer nema ruke meke poput somota – muškarac koji radi u nekoj kancelariji sa čistim hartijama, čije uglačane pete na cipelama odzvanjaju dok korača pločnikom, i čije ruke nikada ne dotiču đubrivo. Otvorila sam bočicu parfema od ljubičice i pomirisala ga, zatim skinula gumene čizme i čarape, pa malčice parfema stavila na svoje ispucale tabane, gde moj otac nikako ne bi mogao da namiriše nikakav miomiris pošto završim s poslovima u domaćinstvu. Zavrnula sam rukave, nanela malo karmina na pregib ruke, a onda poljubila te tajne usne. Naslonila sam se na panj visoko podignute suknje, obnaženih nogu raširenih poput neke kurve, i poželela da imam najlonke, crvene cipele, i neku lepu haljinu za ples.
Kada bi otoplilo, većinom sam išla unaokolo obnaženih nogu. Sada, dok je trajao rat, svila je, kao i sve dobre stvari, bila racionisana, i nije mogla da se traći na devojčicu mojih godina. Najlonke su bile skupe, i do njih se teško dolazilo. Čak ni moja majka nije imala par najlon čarapa. Pogledala sam preko potoka na odbljesak sunca sa izniklih listova i udahnula opojni miris koji je dopirao sa mojih stopala. Parfem je bio malo ustajao, može biti, zbog toga što je toliko vremena stajao u panju, ali bio je to moj parfem na mojim nogama, a moj otac ništa nije znao o njemu. Posle nekog vremena, sakrila sam svoje bočice i crveni somot, mek poput kože muškarca iz grada, oprala parfem sa ruku u vodi, pa krenula ka kući sledeći tok potoka. Kornjačin potok bio je plitak, brzi vodeni tok, izuzev onog mesta pored šupljeg panja gde je voda bila duboka, I bio je ispunjen velikim, glatkim kamenjem po kome sam mogla da koračam i pregazim ga, a da ne pokvasim noge. Tamo gde je vijugao po zemlji koja je bila u našem vlasništvu, potok je bio obrastao kukutom, jovama i vrbinim macama, a uokviravali su ga potočarke i nezaboravci. Ljubičice i divlje jagode bile su strvoderi sporih kretnji koji su proždirali sve mrtvo što je ležalo uz obalu potoka: opalo lišće, haotičnu masu uvelog lišća koja se pretvarala u prašinu, kao i jednu drugu gomilu koja je prethodnog leta bila mrtva veverica kojom su se gostili beli crvi koji su se uvijali po njoj.
Čula sam ponovo lomljavu grana u šipražju, gde se staza odvajala od potoka i skretala ka farmi. Zaustavila sam dah i osluškivala. To može biti bilo šta: neki muškarac poput onih na koje upozorava prijateljica moje majke gospođa Bel, koji spopadnu devojku u šipražju i urade joj grozomorne stvari. Ili neki pomahnitali medved, kao onaj koji je usmrtio Saru Kemp upravo te nedelje, ili onaj koji je napao naš logor pored pašnjaka za ovce juna prethodne godine.
Posle tog napada medveda moj otac je prodao ovce i posvetio se uzgoju mlečnih krava. Provodili smo pozno proleće i veliki deo leta živeći u šatoru na visoravni Adams ili planini Kvist, vodeći ovce od jedne ispaše do druge. Spavali smo svi zajedno – majka, otac, Danijel i ja – u velikom krutom šatoru, na prostirkama za spavanje od šatorskog platna položenim na grane balsamske jele. Šator, naša odeća i kosa mirisali su na balsam tokom čitavog leta. One noći kada je grizli napao naš logor, probudili su nas psi, pa smo izašli iz šatora u vidu jedne kontinuirane crne senke. Bili smo već obučeni, budući da smo na planini spavali u odeći u kojoj smo provodili dan. Svi smo, izuzev majke, imali pušku u rukama. Noć je bila vedra, mesec u prvoj četvrti presijavao se na leđima naših ovaca. Ovce su bežale. Među njima se uzdizao veliki medved koji je stajao na zadnjim nogama, režao i mlatio rukama oko sebe. Ovčarski psi su ga napadali, ali medved se jedva osvrtao na njih. Dok je otac nišanio svojom puškom I pokušavao da dozove natrag pse, grizli je zgrabio čeljustima glavu jedne odrasle ovce, pa je mahao njome sa jedne strane na drugu poput kojota kada na takav način maše plenom. Otac je opalio, pa onda još jednom, i oba puta promašio. Grizli je ispustio ovcu iz čeljusti i jurnuo, prvo na pse a potom na nas.
„O, Isuse“, rekao je otac. „Lezite! Lezite!“
Majka, otac i Dan bacili su se na zemlju, ali ja sam izgubila glavu i pojurila natrag ka šatoru, a veliko crno obličje jurilo je za mnom, njuškajući i grozno smrdeći.
Saplela sam se i pala. Brat i otac opalili su u vazduh, plašeći se da gađaju medveda u mraku zbog mogućnosti da pogode mene, ali ja sam, uspaničena, opalila na medveda ležeći na zemlji, sa mesta gde sam bila posle pada. Bilo je to budalasto, jer je mala puška koju sam imala u rukama samo mogla da iritira čudovište te veličine. Ipak, znam sigurno da sam pogodila medveda pošto je užasno zaurlao i odjurio u žbunje iza šatora, a naši psi su ga gonili. Otac je prvi stigao do mene. Kleknuo je, uhvatio me za ramena i skoro da me prodrmao, toliko se bio uspaničio.
„Jesi li dobro?“, upitao je. „Jesi li dobro?“
„Pogodila sam ga“, odgovorila sam.
„Naravno da si ga pogodila“, rekao je on na to.
Otac me je prepustio majčinoj brizi, pozvao je pse da se vrate, a Danu i meni je rekao da ostanemo kod mame i otvorimo četvore oči. Prošao je kroz bele duhove našeg konačišta za ovce i zaputio se u tamu. Dan i ja petljali smo svojim puškama dok smo čekali, okrećući i nišaneći kad god bi nešto šušnulo u grmlju.
„To ti je bilo glupo“, rekao je Dan. „Mi bismo ga pogodili.“
„Ja sam ga pogodila“, rekoh. „Znam da jesam.“
„Od te tvoje puške ima samo ogrebotinu.“
„E pa, da sam imala bolju pušku, taj medved bi bio mrtav.”
,,Ne možeš ti ništa da pogodiš.“
„Dosta“, rekla je majka. „Budite na oprezu.“
Začuo se pucanj, od koga smo se svi ispravili. Potom se otac vratio putem kojim je i otišao, prošavši kroz konačište za ovce iza našeg šatora, crna senka naspram svih tih belih ovaca. Majka je podigla svetiljku prema njemu. Drhtao je I bio prekriven komadićima šiblja, a na obe strane lica imao je neobične ogrebotine, kao da su od kandži. U tami, oči su mu bile velike i izgledale su ludački dok rukom nije zaklonio svetlo.
Majka je spustila svetiljku. „Džone, šta se desilo?“, upitala je.
Otac je nije udostojio pažnje, nije odgovorio na njeno pitanje. Posrtao je neko vreme ispred šatora, a ja sam ga posmatrala i sve sam se više plašila. Dan ga je uhvatio za ruku i pokušao da ga posadi na jedan panj, ali on se otrgao.
„Jesi li ga pogodio?“, upita Dan.
„Ne znam“, odgovori otac. „Tako je mračno. Nešto je pošlo na mene. Pucao sam u njega. Mislim da sam ga pogodio.“
Bili smo na oprezu čitave te noći zbog grizlija, ali nije se vratio. Sledećeg dana, Dan i otac pratili su krvavi trag koji je medved ostavio za sobom tri milje,3 sve dok nisu došli do jednog dela zemljišta prekrivenog gustim šipražjem, pre nego što su odustali od dalje potrage. Znali su isuviše mnogo priča o tome kako su medvedi hvatali lovce u zamku da bi bili voljni da nastave da prate trag. Nikada nismo pronašli telo tog medveda, ali ne bismo nikako ni mogli. Medvedi sahranjuju svoje mrtve, baš kao što zakopavaju svoj plen.
Svi smo bili uzdrmani od napada grizlija na naš logor. Majka nas nije puštala van vidokruga. Moj brat se budio vičući. Otac je bio ćutljiv i neraspoložen, sedeo je pored logora sa puškom na kolenima jedući celi jagnjeći but i čitave lonce paprikaša odjednom. Mi smo zapanjeno posmatrali kako jede. Nedelju dana posle napada grizlija, otac je odvezao celo stado ovaca pasmine „koridejl“ u Samon arm,4 gde je utovareno u teretni voz za Vankuver, a pse je prodao trgovcu ovcama po imenu Kari. Mesec dana kasnije, otac je ponovo otišao kod Karija i kupio je nekoliko ovaca pasmine „safok“ čvornovatih glava, sklonih lomljenju ograde i crnih lica, budući da nije bio u stanju da ima dobro mišljenje o sebi bez ovaca i zato što je ove dobio budzašto. Kada je kupio deset krava rase „džersi“ iz Fergusona5 da bi započeo proizvodnju mlečnih proizvoda na farmi, došao je kraj prelepim letima koja smo provodili lunjajući po planinama, a on je sa velikim žarom pristupio karijeri nesrećnog čoveka. Bilo mi je četrnaest godina prošlog leta, kada nas je napao medved, tako da je čitav život proveden letujući na Adamovoj visoravni, Hanterovom grebenu i planini Kvist u mene čvrsto usadio potrebu za lutanjem. Premda sam sada šetala samo u okviru venca brežuljaka koji su opasivali Kornjačinu dolinu, i premda sam sada nosila puškuskoro svaki put kada bih izašla iz kuće, još uvek sam imala razloga za strah, čak i ovde, pored Kornjačinog potoka.
Sara Kemp, koju je usmrtio medved te nedelje, bila je moja vršnjakinja. Sledećeg dana trebalo je da joj idem na sahranu. I tako sam se na svaki šum u šipražju zgrčila, na svako pucketanje u žbunju sam napeto osluškivala. Ali ovog puta, ovog puta, zvuk nečega što me prati pretvorio se u šuštanje trave, to se moj strah poigravao mnome. Odahnula sam i nastavila da se vraćam kući. Nebo iznad farme bilo je puno ptica. Galebovi i vrane su brbljali i graktali iznad štale, gomile stajskog đubriva, naslagane drvne građe i stubova za ogradu, te gomile kamenja koja je označavala grobove dece žitelja farme. Čvorci su ćeretali na topoli koja je rasla kroz prednji deo starog očevog kamiona marke „ford“. Laste koje su se bile ugnezdile u štali letele su između onih nekoliko ovaca koje su bile na pašnjaku kraj voćnjaka, koji se nalazio na granici između našeg i imanja komšije Šveđanina, i iznad jezera ljubičastog lana pored kuće. Napravile bi luping i na trenutak formirale krug na nebu, pa bi se sjurile naniže u potrazi za insektima između ovaca. Laste su u brišućem letu prolazile iznad glava moga oca, brata i naših najamnih radnika Denisa i Bilija Poganog Jezika, koji su sa vilama u rukama plastili seno deteline lucerke. Čvorci na topoli poleteli bi naglo u visinu u širokom luku, a onda sleteli na krov kuće, zbog čega bi petao u nastupu besa počeo da kukuriče, a mali crni gušteri koji su živeli po dvorištu razbežali bi se da se sakriju. Čavrljanje ptica bilo je zaglušujuće, i po tome sam znala da imamo goste.
3 Milja (mile) = 1,6 km, prim. prev.
4 Grad u Britanskoj Kolumbiji, prim. prev.
5 Grad u Britanskoj Kolumbiji, prim. prev.
Gajl Anderson-Dargac, “Lek za smrt od udara munje”, s engleskog preveo Novica Petrović, Partizanska knjiga, 2023.