PEKMEZ OD ŠIPKA, HLEB I ČOKOLADA
Sadašnjost nema vremena da postane istorija,
eto je u filmu, u ropcu, bez daha,
u iznajmljenim odelima iz dana u dan
bez prošlosti, bez straha.
U ovom času ljubav, arena, grotlo,
iseljenje ptica,
kablom razvučeni smeh i grč
jednobraznih lica.
Ništa poezija, vernost, sloboda,
slika je uvek bela,
ništa vezivanje, odlučnost, trag
samo dogorela sela.
Glasovi neuki, kratki, jedan plićak,
sve se može,
siti smo svako svakog
do gole kože.
Kako se pravi pekmez od šipka,
stidne breskve,
udomljeni hleb i čokolada
kraj zazidane česme.
Stalno na dovratku istog,
stižu dunje,
pozni uzleti niskog
i umrežene munje.
Veseli kao Vesela braća
stoji čigra,
kolateral, šteta, gnusoba
ekipa se igra.
OTVORENA PISMA
Kako se raspredaju stvari uskoro ćemo pisma
predavati otvorena da se vidi da nemamo šta da krijemo,
a naše će mejl adrese biti dostupne kao reklame za soja sos.
Zapreteni jezik objasniće viši smisao
ženke fazana koja nešto šapuće jajima:
da je opasnost blizu, što će pucanje ljuske odložiti na sat-dva.
Po tom tragu naše će uboge senke biti
predmet poštanskog blagoslova ako se tu pred nama,
na šalteru ne izmešaju slova,
ili u dugom putu između dva računara reči ne poskoče
u druge mejlove i ljubav iznenada oboli umesto da voli,
umesto u mahovini da skriva svotu namera.
Pišeš mi kako je jedne noći, prerušen u pustinjaka,
Baš-čelik zapalio aleksandrijsku biblioteku.
Pitam te za Kairo i tanak hleb presavijen
u nekoliko kora koji se jede prazan ako nema sadržaja
koji bi tanke stranice ispunio i da te taj hleb
podseća na lošu knjigu koju si počela da pišeš
u prenaseljeno aprilsko podne, u kome si plakala
nad obilnim ručkom hotela koji ima više zvezdica
nego što tanak hleb sa pregorele plotne ima stranica.
VREME SE USPORAVA ĆUTNJOM
Moje kamenje diše naslonjeno o stablo nara,
na stenama lišajevi i mahovine obeležavaju
svoje praznike pod snegom i na suncu.
Moja stabla imaju oči imaju osećanja imaju trnke
za svu pamet ovog sveta, moja stabla govore
jezikom koji nije jednoumno korporativan.
Moje ptice od riba pozajmljuju bočnu liniju,
ljudi sebe ne treba da opisuju razočarenjima
neostvarenim nadama i zaludnim očekivanjima.
Moje vreme se usporava u vozu ćutnjom putnika,
Sartr je na pitanje ko je junak naših dana
rekao da je to čovek u bekstvu.
Moji gradovi i sela izdišu vodenu paru
da u vazduh dignu poklopac što podrhatava,
i raspu goveđi bujon u kome se krčkaju.
Moje vreme se usporava ćutnjom
i pogledom iskustva što drži svitanje
na dlanu, nevidljivo opštem manježu.
PLANETA SE NAMESTILA
NA UGAO PROLEĆA
Kada me uhvati nezadrživi talas proleća,
pronađem balkon breg most krov zgrade
odakle se muzika iz filmova najbolje čuje.
I toplo mi je zbog zimske garderobe
koju i dalje nosim kao robijaš kuglu,
ona ne proriče ništa osim sebe,
ali da je na ovom mestu spali bi okovi i rđa,
kugla bi propevala i sebe zamislila
u kornetu kog nose pored Palate di Podesta.
Planeta se namestila na ugao proleća,
otpadaju šišarke, čuju se brusilice
i hiljade vatrenih žiški odskaču od betona
na travnjak nakon čega bujaju trave.
Orman televizor i peć okrenuti pravcem severa,
pravcem juga sada su sto, krevet i biblioteka.
Moja draga sedi ka jugu, gladi šafrane i narcise,
sedim iza nje, dišemo duboko, odabiramo mirise.
Kada je moj prijatelj oterao kamion na otpad,
išao je tamo još nekoliko puta da ga gleda
posećuje obilazi, kao da je ta starudija u bolnici,
na kraju se popeo skinuo brisače i volan,
a po dolasku kući našao im počasna mesta na zidu.
U garaži je sijao novi polovni kamion,
nespreman da ga voli kao prethodni.
Na horizontu bačke ravnice vide se biciklisti.
Kako odmiču tako se sunce pomera skalom
radio Monte Karla, Rostova i Berominstera.
JEDNA PESMA O ŠIRLI BEJZI
KOJU VIDIM SLUŠAJUĆI RADIO
Planeta je postala Radio aparat gde klikom
na zelenu tačku otvaram radio stanice širom sveta.
Zanimljive su mi one usamljene u pustinjama,
na ivicama polova, jugu Čilea, usred Tihog okeana.
U toj jednoj jedinoj tački, jedva čujnoj, u Namibiji,
čujem Širli kako peva o istoriji koja se ponavlja,
dodiruje umorne duše oktavama u boji
i video sam kako note trče za njom,
i video Bušmane u formaciji jedan iza drugog,
trojicu ratnika, što trče za antilopom dok se ova
ne počne vrteti ukrug zbunjena umorom i vrućinom.
U taj čas strelica otrovana tlom zabija se pod plećku.
Umorni od trke, ratnici iskopavaju jednu biljku
oblika repe, rendaju koru i palcem usmeravaju
tečnost u suva usta pre refrena njene pesme.
Oni nemaju radio, imaju crveni krajolik
napupeo od gvožđa urana zlata i srebra,
dok dijamante vade sami, prstima, iz plavog peska.
Goldfinger, Get this party started, Love story,
If you go away, Light my fire, The living tree…
Bio je to mali koncert usred crvene pustinje,
bogate i bezvodne, nad kojom domaćin kleči i kolenima
pridržava meko drvo, a tvrdim štapićem između
dlanova odašilje radiotalase iz kojih kreće
vlat dima pa žiška koja potpaljuje travu i vatra
obasjava selo od pruća koje kada spava glavu drži
oslonjenu na rame dok ispod nje trčkaraju škorpije.