Nju Orleans
Alvaru Mutisu
U dnevnoj sobi kuće doktora Del Rija muškarci vode živu raspravu. Dim cigare leluje između njihovih lica. Svi sede, sem jednog. On govori ostrašćenim glasom:
– Ponavljam, taj tip je lud, ne možemo mu dozvoliti da tako živi – kaže doktor mlatarujući rukama.
Porfirio Himenes lagano odmahuje glavom. Doktor ga primećuje i oštro prekoreva:
– Šta je, Porfirio, zašto ne?
Porfirio podiže oči i zaustavlja pogled na rumenom i detinjastom licu doktora koji nestrpljivo iščekuje odgovor.
– Nemojmo preterivati, on je samo običan pijanac.
– Ne, ne i ne – prekida ga doktor podižući glas. – Ne preterujemo, taj manijak je opasan…
– On je pretnja – ubacuje se Luis.
– Za koga? Za koga je on pretnja?
– Zaboga, Porfirio! – zavrištao je doktor. – Zar ne vidiš da je zlikovac?
– Ne izmišljajte, doktore…
Doktor je na ivici da svašta kaže Porfiriju, ali se uzdržava. Njihovi pogledi se na tren ukrštaju i obojica ih istovremeno skreću na drugu stranu. Sva četiri muškarca ćute. Doktor i Porfirio gledaju u Artemija, očekujući njegovu pomoć.
– A ti, šta ti misliš? – pita Porfirio.
Artemio se uspravlja u fotelji. Pogled mu klizi uokolo. Posle nekoliko sekundi odgovara:
– Ako ćemo iskreno, Porfirio, da, i meni se čini da je naš novi komšija opasan i mislim da ga treba primorati da ode odavde.
Doktor uzdahnu, srećan.
– Aha, a kako mislite da to učinite? – bio je radoznao Porfirio.
– Kako se bude moglo – promrmljao je doktor.
Imao je preko dva metra. Bio je star, lice mu je bilo rošavo od preležanih boginja, a na podlakticama je imao istetovirane orlove. Pre oko tri meseca doselio se u ulicu Retorno. Niko nije znao ko je ni čime se bavi. Noću bi u pijanom stanju urlao i razbijao prozore. Retko je izlazio na ulicu i kad god bi to učinio, uplašio bi decu, koja bi se razbežala da se sakriju od njega. Hodao je sporim, čvrstim korakom. Nikoga nije pozdravljao. Pričao je sâm sa sobom.
Zašto nisam mogao da te nađem? Noću teže podnosim tvoje odsustvo. Ne opirem se tome. Ne.
Ja nisam znao, doktore, ni ko je ni kakav je taj čovek. Kuću je iznajmila jedna veoma prijatna gospođica, vrlo lepo odevena. Da sam znao šta će se dogoditi, ne bih joj izdao kuću. Vi znate, doktore, ja ne volim probleme. Štaviše, ne želim ih u svojoj kući. Ali sada, šta da uradim, kako da ga izbacim? Nije lako, doktore, potpisali su ugovor na dve godine. Ne mogu tek tako da ga izbacim. I znam da taj gospodin razbija stakla po kući i diže veliku buku, ali plaća mi dobro i uvek na vreme, i sâm posle plati da se stave nova stakla, posle. Ja stvarno ne želim da se petljam u tuđe probleme, a i ne živim u Retornu…
Bilo toplo ili hladno vreme, uvek je izlazio u pohabanom plavom žaketu. Imao je dugu kosu, do ramena, raščupanu. Bradu nije brijao. Nije primao posete i činilo se da niko i ne želi da ga poseti.
– Možda bi moj rođak Rafael, koji radi u poslanstvu, mogao da nam pomogne – razmišljao je glasno Luis.
– Moramo naći način da ode odavde – kazao je doktor Del Rio.
– Zakonski mu ne možemo ništa, jer nam ništa nije ni učinio – umešao se Porfirio.
– Sve nas budi noću – izjavio je Artemio.
– Možemo da odemo u policiju i kažemo da je taj ludak ukrao kuću ili zlostavljao neku devojčicu ili nešto u tom stilu, otkud znam.
– A što ne bismo prvo porazgovarali s njim, možda je to bolje?
Doktor je podrugljivo pogledao Porfirija.
– Aha, misliš? A ko će ići da razgovara s njim?
– Ja – odgovorio je Porfirio.
Mora da je sve bio san. Ona je sigurno bila san. Zašto onda toliko patim zbog jednog sna?
Jedne večeri deca su ga zatekla opruženog pored terena za fudbal. Hrkao je i žaket mu se podizao u ritmu disanja. Bio je ogroman. Bazdio je na alkohol i povraćanje.
U prvom trenutku uplašena, deca nisu smela da mu priđu. Okružila su ga izdaleka i polako mu prilazila sa strahom, da bi istog časa šmugnula, vrišteći izbezumljena, čim bi čovek ispustio neki zvuk.
Stajali su dugo tako, sve dok Pedru, Artemiovom sinu, nije palo na pamet da ga gađa kamenčićima u lice i vidi hoće li se tako probuditi. Nije se probudio. Bio je pijan kao letva.
Drugi dečak mu je prišao na dovoljnom rastojanju da ga štapom bocne u usta. Čovek je i dalje ležao kao proštac, ni makac. Deca su zaključila da se neće probuditi, pa su ga zatrpala zemljom, lišćem i đubretom. Havijer je otišao kući po kofu vode. Sručio ju je preko njega i sva deca su se istog časa razbežala s namerom da se sakriju.
Čovek se nije probudio. Šake su mu bile umrljane skorelom krvlju, a žaket je bio pocepan. Ostao je tako, opružen koliko je dug, sve do zore.
Zašto se u sekundi gubi sve? Što se život proguta u trenu?
Bilo je hladno i oblačno subotnje popodne. Deca su se igrala na ulici. Porfirio Himenes se zaputio ka kući tog čoveka. Ugasio je cigaru, izbacio dim i pritisnuo zvono. Niko se nije javljao. Sačekao je nekoliko minuta i još jednom pozvonio. Nije bilo nikakvog odgovora. Taman kad je odlučio da ode, čovek se pojavio na prozoru.
– Ko je to? – upitao je bez galame.
Himenes je otišao do pola ulice da bi ga video.
– Porfirio Himenes, vaš komšija.
Čovek ga je osmotrio začuđeno.
– Dolazim – kazao je i zatvorio prozor. Ubrzo je otvorio vrata.
– Dobar dan – rekao mu je Porfirio.
– Dobar dan.
– Znate, došao sam jer bih želeo da malo popričam s vama.
Čovek ga je pogledao ravnodušno i blagim gestom pozvao da uđe. Odisao je nekakvim oporim mirisom.
Ušli su u kuću. U dnevnoj sobi je bilo malo nameštaja, starog i jeftinog. Nekoliko slika, reprodukcija s morskim temama, ukrašavalo je zidove. U dnu je visila preparirana sabljarka, prekrivena prašinom. Na trpezarijskom stolu se nalazilo nekoliko boca vrhunskog viskija, i skoro sve su bile prazne.
– Izvolite, sedite – obratio mu se čovek uljudno.
Himenes se smestio u ofucanu fotelju.
– Kafu?
– Ne, hvala.
– Odmah se vraćam – rekao je čovek i hitro se popeo uz stepenice.
Dugo ga nije bilo. Himenes se osećao smešnim što je tu i dalje sedeo. Imao je želju da ode, ali rešio je da ipak sačeka. Čuo je unjkavi glas poznatog televizijskog voditelja koji je dolazio iz sobe u gornjem delu kuće. Krupne kapi kiše počele su da dobuju o prozore i trenutak kasnije sručio se pljusak.
– Izvinite što kasnim – kazao je čovek dok je silazio niz stepenice.
Porfirio se okrenuo da ga pogleda. Do tada uopšte nije bio svestan koliko je visok. Ustao je i pružio mu ruku. Nije mu stizao ni do ramena.
– Oprostite, nisam se ni predstavio, zovem se Porfirio i živim kao i vi u ulici Retorno, u broju 16, i stojim vam na usluzi.
Porfirio je opet seo u ofucanu fotelju. Čovek je seo naspram njega.
– Šta mogu da učinim za vas? – ljubazno je pitao čovek.
Porfirio nije znao šta da mu odgovori. Čovek je ustao i krenuo ka trpezarijskom stolu. Staloženo je otvorio bocu, nasuo sebi čašu viskija i popio ga u jednom gutljaju.
– Hoćete li i vi malo? – ponudio mu je.
– Ne, hvala.
Čovek je nasuo drugu čašu i vratio se da sedne. Porfirio je uzeo vazduh i počeo da priča zamuckujući.
Voda uvek nosi u sebi neki znak. Kada sam noću plovio i kada je more bilo crno i samo se čuo zvuk vode koja je zapljuskivala pramac, ja sam znao da je to neki znak, znak koji nikada nisam uspeo ili nisam hteo da shvatim.
Doktor Del Rio žestoko grdi Porfirija.
– Ne mogu da verujem da mu ništa nisi rekao.
Porfirio se vrpolji, odgovara.
– Otišao sam da…
Doktor ga prekida:
– … Da napraviš od sebe idiota.
Porfirio ga, uvređen, gleda pravo u oči.
– Ne volim kada ljudi tako razgovaraju sa mnom.
– Izvini, Porfirio.
Četiri muškarca ćute i gledaju u pod. Luis prekida tišinu.
– I, kakav je taj tip?
– Prijatan… čini mi se da je dobar čovek.
– Zašto onda urla kao manijak? – pitao je Artemio.
Porfirio je slegnuo ramenima.
– Pre neku noć Karmen i ja nismo mogli oka da sklopimo zbog njegove dernjave – kaže Luis. – Drao se i govorio sve same besmislice.
– Ja ponavljam i naglašavam, on je opasan čovek – kaže doktor.
Porfirio odmahuje glavom.
Čovek je seo na klupicu. Na ulici nije bilo nikoga i kiša je upravo prestala. Smračivalo se. Izvadio je komad papira iz plavog žaketa i pažljivo ga presavijao, praveći čamac. Spustio ga je u potok vode koji je tekao ulicom i pratio pogledom sve dok nije nestao u slivniku. Opet je počela da pada kiša, ali on je ostao tu, da kisne i posmatra vodu koja je pravila barice po pločniku.
Nema Boga na ovome svetu. Ovde se stvari, ljudi, životinje kreću sami. Ovaj haos, ono što nazivamo životom… čist je gubitak vremena.
Tri puta su pokucali na vrata i tek četvrti put čuli su promukli glas čoveka:
– Ko je?
Porfirio je izvirio i čovek ga je prepoznao, ali nije prepoznao drugog koji je bio s njim.
– Aha, evo me, dolazim.
Čovek je otvorio vrata. Porfirio ga je pozdravio i predstavio mu doktora Del Rija, ali nije uspeo da izgovori ime džina, jer ga nije ni znao. Čovek je stegao doktorovu sitnu i debeljuškastu šaku.
– Drago mi je – kazao je. Lekar nije odgovorio. – Uđite, molim vas. Šta biste da popijete?
– Ništa, hvala. Upravo smo ručali – odgovorio je Porfirio.
Čovek se nasmešio. Pozvao ih je da sednu, ali on je ostao da stoji. Popodne je bilo sunčano i sveže.
– Volim kad mi komšije dolaze u goste – rekao je.
Otišao je do prozora i pogledao u nebo.
– Neće biti kiše još dugo. Daj bože da su ovakvi svi dani – promrmljao je.
Čovek se okrenuo ka njima i ponovo nasmešio.
– Vruće je – dodao je i skinuo plavi žaket. Presavio ga je i prebacio preko naslona trpezarijske stolice. Ostao je u beloj majici s flekama od znoja. Doktor je osmotrio tetovirane orlove na njegovim podlakticama.
– Divan dan, zar ne? – kazao je čovek. Porfirio je hteo da mu odgovori nekom beznačajnom frazom kada ga je doktor prekinuo.
– Čime se vi bavite? – upitao je izazivačkim tonom.
Čovek se okrenuo licem ka njemu i hladno ga pogledao. Napravio je dva koraka i zaustavio se ispred doktora.
– Poznajete li Singapur? – postavio mu je pitanje.
Potpuno zbunjen, doktor nije uspeo da progovori.
– A Pariz, Barselonu, Buenos Ajres?
Doktor je odrično odmahnuo glavom.
– E, pa ja ih poznajem, prijatelju – rekao je čovek.
Glavom je dodirivao luster na plafonu.
Smeten, Porfirio nije nalazio prave reči da smanji napetost i jedino što je mogao da uradi, bilo je da nervozno odmahne rukama. Čovek je pogledao doktora s prezirom. Okrenuo se i lagano se zaputio ka trpezarijskom stolu. Sipao je viski u tri čaše i poslužio ih.
– Ne pijem – kazao je doktor.
Čovek ga je osmotrio ravnodušno. Ispio je sadržaj iz jedne čaše i rekao blagim glasom:
– Pametno.
Voleo bih da opet razgovaram s mrtvima. Sa Kej i sa Ćikom i s Martinom. Ali pre svega s tobom, Keti, Keti, dušo moja.
– … Rekao nam je da je bio kapetan trgovačkog broda i da je oplovio ceo svet. Kuću gospođice Elise iznajmila je njegova sestričina, za koju kaže da je udata za funkcionera u Ministarstvu finansija. Loče viski po čitav dan i živi kao svinja – ispričao je doktor.
– I je li vam obećao da više neće praviti larmu? – upitao ga je Artemio.
– Ne, nisam ništa mogao da mu kažem, ali ću mu sledeći put sve reći u lice.
Brod je uplovio u luku u osvit dana. Od rane zore radnici na prekrcavanju robe radili su iz petnih žila u pristaništu. Krmeljive žene, s razmazanom maskarom, koje su bazdile na rakiju, čekale su mornare, dremajući povremeno, da siđu niz brodske stepenice.
Čovek je duboko uzdahnuo i sa zadovoljstvom osetio u nozdrvama vlažan i sladunjav miris koji je dolazio s reke. Voleo je Nju Orleans. Prijale su mu rečne delte, mesta gde se reka uliva u more. Podsećale su ga na Tampiko, u kojem je rođen i gde je postao pomorac.
Čim je izašao iz brodske kabine, oficir sa zapovedničkog mosta izvestio ga je o obavljenim aktivnostima. Kapetan ga je saslušao, a kad je završio, izdao mu je nekoliko novih naređenja tihim i blagim glasom. Oficir se povukao da bi ih ispunio.
Čovek se naslonio na ogradu broda kako bi nadgledao iskrcavanje robe. S gata ga je pozdravio prijatelj i čovek mu je odgovorio na francuskom. Prijatelj se grohotom nasmejao i, odmahnuvši mu rukom, otišao.
Kada se završilo iskrcavanje robe, čovek je sišao s broda, zaustavio se na molu, pozvao tri mornara i pošao s njima na ručak.
– Jao, jebem ti, Luise, idi i ućutkaj ga – uzviknula je Karmen.
– On je lud… Zar ti to nije jasno?
Karmen se uhvatila za glavu.
– Smučio mi se, smučio, moraš nešto da uradiš – vrištala je.
– Ali šta?
– Nešto… šta god, ne mogu više da ga podnesem.
Sela je na ivicu kreveta i počela da plače. Luis je pokušao da je zagrli, ali ona ga je odgurnula.
– Jesi li muško il’ nisi?
Luis je pogledao kroz prozor ka kući tog čoveka. Njegovi urlici odjekivali su u sobi.
– Ne mogu… – prošaputao je.
Karmen ga je besno pogledala.
– Pederu usrani.
Jutro je svanulo s gustom magluštinom. Brod je zagrevao motore i kapetan je obavljao poslednje pripreme da bi zaplovio prema Sent Luisu u državi Misuri. Voleo je da plovi rekom Misisipi, da vodi brod kroz rečne okuke i posmatra nepregledna i ravna prostranstva u suton. Neko je pokucao na vrata njegove kabine.
– Kapetane, dobro jutro – pozdravio ga je brodski mali.
– Dobro jutro, šta se desilo?
– Traže vas.
– Ko?
– Jedna žena.
– Kako se zove?
– Ne znam.
– I, šta hoće?
– Kaže da želi da razgovara s vama. Vodi i jednu devojčicu.
– Neka dođe.
Kapetan se naslonio na ogradu broda i pogledom pratio brodskog malog koji se vraćao preko prolaza na palubi u pratnji krupne crnkinje i bele devojčice od oko četiri godine, koju je vodila za ruku.
– Good morning – obratila mu se.
– Good morning.
Žena ga je upitala da li je se seća.
– Ne – odgovorio je on.
– I am Jane, Lucy’s friend.
Kapetan je ponovo osmotrio ženino tamnoputo lice i setio ga se kao kroz maglu. Prisetio se da ju je video kako ulazi u mali stan koji je delio s Lusi i da je nekoliko puta razgovarao s njom.
– I remember now – rekao je i rukom ju je pozvao da uđe u kabinu, ali žena je odbila.
– And Lucy? – upitao je on.
Ona mu je kazala da je otišla. On je pitao kuda. Crnkinja je podigla obrve. Povukla je devojčicu za ruku i stavila pred njega.
– This is Katty… Lucy’s daughter… your daughter.
Čovek se okrenuo ka devojčici i njegov pogled se ukrstio s njenim. Sagnuo se i pomilovao ju je po glavi. Znao je da je ona njegova ćerka, nije ni najmanje sumnjao u to.
Žena mu je rekla da više ne može da snosi odgovornost za devojčicu, da je umorna od staranja o njoj. Kapetan ju je prekinuo, izvadio tri novčanice od po sto dolara iz jednog od džepova na plavom žaketu i dao joj ih. Žena je uzela novac i stavila ga u grudnjak.
– Have luck – kazala mu je, okrenula se i otišla.
Devojčica je htela da potrči za crnkinjom, ali kapetan ju je zadržao. Ona ga je pogledala uplašeno. Čovek ju je nežno podigao u naručje. Devojčica se, očajna, otimala, ritajući se. Kapetan joj je uputio nekoliko reči na engleskom, poljubio ju je u obraze i uneo u kabinu. Videvši da zatvara vrata za sobom, devojčica je briznula u plač.
Osećam da ćeš jednog dana banuti u kuću i da ćeš mi reći kako je sve ovo bila samo noćna mora, da si sada tu i da više nikada nećeš otići.
– Rekao sam ti, Porfirio, lepo sam ti rekao da je taj tip ubica – besno je vikao doktor čim je prešao preko praga Himenesove kuće. Još uvek pospan, Porfirio ga je pitao:
– Ubica, što?
– Zar ne znaš? – uzviknuo je doktor.
– Porfirio je slegnuo ramenima.
– Ne znaš?
– Ne.
– E, pa taj kurvin sin zamalo da ubije Luisa.
Porfirio se naslonio na zid. Doktor je počeo da mlatara rukama.
– Rekao sam ti, rekao sam ti.
– Šta se dogodilo?
Doktor je na trenutak prestao da neumorno mlatara rukama.
– Sinoć je Luis je otišao da ga zamoli da ućuti – rekao je i odmah prekinuo svoju govoranciju da bi ga upitao s nevericom: – Ma, je li moguće da nisi čuo sinoćno urlanje?
– Nisam.
– Trebalo je to da vidiš… taj degenerik je napravio larmu u pizdu materinu da se čulo čak do moje kuće… onda je Luis, koji nije mogao da spava, otišao do njega da ga zamoli da ućuti. Ali kreten je bio pijan kô majka i kad je Luis pokucao na vrata, taj ludak je izašao sa stolicom u rukama i tresnuo ga njom po glavi… kažem ti, malo je falilo da ga ubije. Karmen ga je dovela kod mene u zoru. Luisu je krv liptala na sve strane i morao sam da ga ušivam, stavio sam mu dvanaest kopči…
Čovek je odveo ćerku u zabavni park u Sent Luisu, zatim u zoološki vrt, pa u šetnju pored reke i na kraju su se peli na čelični luk. Kupio joj je igračke, odeću, slatkiše. Pričao je s njom na engleskom, španskom, francuskom. Zbunjena, devojčica ga je samo gledala.
Čim se vratio iz Sent Luisa, čovek je poslao teleks u Verakruz, u kojem je saopštio brodarskoj kompaniji za prevoz robe da daje otkaz. Još ih je zamolio da mu zarađeni novac prebace na račun u jednoj banci u Nju Orleansu. Imao je dovoljno da mirno živi sa svojom ćerkom nekoliko godina. Kupio je polovan kamionet i potražio mesto gde bi živeli. Pronašao je drvenu kućicu na obali Misisipija, ne predaleko od mesta Vačeri, i tu su se nastanili.
Vreme je prolazilo i devojčica se navikla na život sa ocem. Živeli su spokojno. Ona je zaboravila pakao kroz koji je prošla živeći s majkom. On je, zbog ćerke, prestao da pije.
Svakoga dana, već u zoru, čovek bi izašao da pokupi mreže koje je širio uz obalu. Kada bi se vratio, ona bi već postavila sto i spremila doručak. Posle ručka bi odlazili pravo u Vačeri da prodaju ribarski ulov: malo rakova i bele ribe, najčešće fratra. To bi prodali kupcu u ribarnici na pijaci i, dok bi njen otac pregovarao o ceni, Keti bi pazila da rakovi budu tačno izmereni.
Čim bi se prodaja okončala, odlazili bi u posetu nekom prijatelju ili bi se igrali u malom parku u centru varošice. Kada bi počelo da se smrkava, vraćali bi se u svoju drvenu kućicu. Na povratku kući zaustavili bi se da kupe mleko i sir od starog, zboranog crnca. Noću bi joj pričao priče o mestima koja je upoznao, a ona bi ga svašta zapitkivala.
Luis se osećao loše, ne zbog povreda na glavi, nego zbog nečeg mnogo ozbiljnijeg. On je znao da čovek nije hteo da ga povredi. Bio je pijan i nije hteo da se tuče, niti da se raspravlja. Odmah je prekinuo galamu i zamolio ga da mu oprosti, ali Karmen je želela da ga Luis izudara, da ga zauvek izbaci odatle, na šta je Luis, ne, hajdemo, i ona je počela da viče na čoveka i da ga vređa i čovek je počeo da plače i ona mu je rekla da je kukavica i šonja i Luis nije znao šta da radi i Karmen je nasrnula na čoveka i počela da ga šutira i čovek je pokušao da je skloni od sebe i ona nije uzmicala i Luis nije znao šta da radi i ona ih je obojicu vređala i čovek je odgurnuo Karmen i ona je podviknula Luisu da ne bude peder, da je odbrani, i Luis nije znao šta da radi i ona je vrištala da ga odmah udari i čovek je zaurlao na njih da se gube i Luis je i dalje stajao mirno ne znajući šta da radi i Karmen je zavrljačila bocu ka čoveku i čovek ju je eskivirao i pobesneo i dohvatio stolicu i teturajući se pošao prema Karmen i Karmen se uplašila i vrisnula i Luis je pokušao da je zaštiti i čovek mu je razbio stolicu o glavu i Luis se sručio i ostao da leži nepomičan, obliven krvlju, i čovek se uplašio i pobegao uz stepenice i zaključao se u sobi i urlao i urlao…
Kada je Keti napunila sedam godina, otac ju je upisao u osnovnu školu u Vačeriju. Prvi dan u školi je preplakala, ali ubrzo se navikla na školsku rutinu. Stekla je drugarice i igrala se s njima na velikom odmoru.
Ćerka je čoveku veoma nedostajala pre podne, pa bi on s vremena na vreme, pošto bi prodao rakove u ribarnici, provirio kroz školski prozor samo da je vidi. Deca bi primetila ogromnu figuru i odmah bi javljali Keti da pozdravi oca, dok bi učiteljica energično reagovala pokušavajući da ih udalji od prozora.
Čovek bi poslao poljubac ćerki, a onda bi se uklonio i odlazio da igra karte s grupom crnih muzičara koji su se okupljali u senci drvoreda na glavnom trgu u varoši. Tu bi ubijao vreme čekajući ćerku.
Ne mogu da spavam, plašim se. Imam strah od noći, jer mi noć može sve oteti.
Počela je sezona kiša u Vačeriju. Pljuskovi su se otegli nedeljama, a u vestima su prognozirali još ozbiljnije padavine. Put koji je vodio od njihove kućice ka Vačeriju bio je poplavljen i nije bilo moguće ići njime. Ni mreže nisu mogle da se šire jer ih je mrsila snažna rečna matica. Čovek i njegova ćerka gotovo da nisu ni izlazili iz kućice. Sedeli bi kraj prozora, piljili u kišu i gledali reku koja je čupala šiblje sa obale i uginule životinje koje su plutale mutnom vodom.
Voda je, dušo moja, daleko, ne boj se, nismo se bojali, nema razloga da se bojimo, voda, ljubavi moja, ne boj se.
Usred noći Keti je ustala iz svog kreveta i prešla u očev. Šapnula mu je da se plaši, gromovi su parali nebo i pljuštalo je svom silinom. On joj je rekao da joj se ništa neće dogoditi, da je on to isto već doživeo na pučini i da je tada shvatio da se ništa ne dešava.
Vetar je hučao; kišne kapi su dobovale po zidovima drvene kućice. Grom je udario negde u blizini i devojčica je vrisnula smrtno preplašena. Čovek ju je zagrlio i vratio u svoj krevet da bi je smirio. Tako su zaspali.
Odjednom je osetio da je voda svuda oko njih. Zgrabio je ćerku u naručje i dok je trčao ka vratima, bujica je iščupala celu kućicu i razbila je u paramparčad. Devojčica je neutešno jecala i otac ju je stegao svom snagom. Bilo je mračno i hladno i bujica ih je naglo ponela. Od njihove kućice ostale su samo daske. Čovek se jednom rukom uhvatio za dasku koja je plutala, dok je drugom pridržavao ćerku. Devojčica je plakala kada ih je struja povukla nekoliko metara ka dnu. Čovek je osetio da se davi i ispustio je ćerku. Očajan, počeo je da mlati rukama pokušavajući da je nađe. Sve je bilo crno, mračno. Jedan vir ga je nekoliko puta okrenuo. Više nije znao gde je dno, a gde površina. Bio je siguran da umire. Poslednjim atomima snage učinio je napor i uhvatio se za nešto mekano i veliko. Na trenutak je pomislio da je uspeo da dohvati ćerku, ali odmah mu je bilo jasno da nije.
Kada je napokon isplivao na površinu, halapljivo je gutao vazduh i pokušao da pogleda uokolo, ali reka ga je ponovo povukla nadole. Ščepao je ono nešto mekano i tako je opet mogao da pluta. Matica ga je nosila kilometrima kroz tamu.
Zašto, zašto sam morao da te ispustim, Keti, dušo moja, zašto?
– Nadam se, Porfirio, da si se sada i sâm uverio da je taj tip zver i da ga treba prisiliti da ode.
Porfirio je pogledao u doktora i oborio glavu, ne odgovorivši. Luis ih je posmatrao iz kreveta. Gospođa Karlota, doktorova supruga, ćaskala je s Karmen, tihim glasom. Artemio je ušao u sobu, bojažljivo ih pozdravio i seo na kraj sobe.
– Šta je bilo, Artemio? Šta su ti rekli u Sekretarijatu?
– Treba sastaviti zapisnik.
– I, šta još?
– Luis mora da ode i lično to da uradi.
Svi su pogledali Luisa iščekujući njegov odgovor.
– Neću ništa da uradim – rekao je.
Karmen se okrenula i besno ga pogledala. Luis je ponovio:
– Neću ništa da uradim.
Doktor je skočio iznerviran.
– Molim?! – oštro je upitao Luisa.
– On je imbecil, doktore, eto to je on – dodala je Karmen.
– Ti, kučko, ućuti! – podviknuo joj je Luis.
– Smirite se, molim vas – umešao se Artemio.
– Pičko jedna! – viknula je Karmen svome mužu i mahnito izašla iz sobe.
Gospođa Karlota je uplašeno posmatrala ovu scenu. Porfirio se uhvatio za glavu. Doktor je povukao Artemija za ruku i odveo ga do vrata.
– Ako ti nećeš da učiniš ništa – zapretio je energično Luisu – mi hoćemo – i izašao vukući Artemija. Za njima je krenula gospođa Karlota. Porfirio je ustao, polako odmahnuo glavom i izašao ne prozborivši ni reč.
Našli su je posle nedelju dana, nizvodno, podbulu i u stanju raspadanja, kako se njiše u gomili granja i stabala. Otac ju je sahranio na malom groblju u Nju Orleansu. Pored njega, sahrani je prisustvovao još samo stari brodski pretovarivač, Kajun, s kojim je nekada radio.
– C’est la vie, monsieur capitain.
– C’est la vie? Merde la vie.
Doktor je došao u čovekovu kuću, spreman na sve. Artemio je išao iza njega, veoma uplašen. Zatekli su vrata otvorena. Doktor je ušao grabeći brzim koracima. Artemio za njim. Ušli su u dnevnu sobu i tu ga nisu našli. Proverili su u kuhinji, sobama, dvorištu, terasi na krovu. Nigde ništa: od njega i njegovih stvari ni traga. Čovek je otišao.
Voda uvek nosi u sebi neki znak, znak koji nisam uspeo ili nisam hteo da shvatim.
Giljermo Arijaga, “Retorno 201”, sa španjolskog prevela Biljana Isailović, Partizanska knjiga, 2017.
Knjigu možete nabaviti na: Partizanska knjiga