Utaborili smo se u devojačkoj školi. Svi rekoše da će prespavati u skloništu, samo hrišćanin Danijel uze svoje ćebe i rasprostre ga daleko u školskom dvorištu, pod vedrim nebom.
„Pogledaj ga! Hristos Žvaćko je izludeo!“, reče jedan vojnik visok kao palmino stablo, usta punih suvog hleba.
„Ili, možda, neće da spava s muslimanima!“, komentarisao je drugi.
Ti momci su obični majmuni. Nemaju pojma kakav je uistinu Danijel. Jedini im je posao da onanišu na školskim klupama na kojima su sedele devojke. Samo jedna raketa, i pretvoriće se u ugljenisane penise. U ovakvim suludim ratovima Danijelov dar je jedini pojas za spasavanje. Bili smo skupa u kuvajtskom ratu. Da nije bilo njegovih neverovatnih moći, ne bismo preživeli. Osim toga što je večito utučen, Danijel kao da nije od tvari od koje su ljudi sazdani. On je prijatni dašak povetarca.
Prostro sam svoje ćebe pored njega i ispružio se na leđa kao on, gledajući u nebo.
„Spavaj, Ali, druže! Spavaj… Noćas nema nikakvih znakova. Spavaj.“
Potom je smesta zahrkao.
Danijel je po vasceli dan žvakao gumu. Vojnici su ga zato prozvali Hristos Žvaćko. Mnogo puta učinilo mi se da je Danijelu žvakaća guma kao neka baterija kojom napaja ekran svog mozga. Životni san bio mu je da radi u radarskoj jedinici. Čim je završio srednju školu podneo je molbu da ga prime kao dobrovoljca u protivavionsku odbranu. Molba mu je odbijena, možda stoga što mu je otac bio rukovodilac u Komunističkoj partiji tokom sedamdesetih. Njegova ljubav prema radarskim uređajima bila je ravna ljubavi drugih ljudi prema ženama ili fudbalu. Sakupljao je fotografije radarskih sistema i govorio o signalima i frekvencijama kao što drugi momci pričaju o svojim golišavim ljubavnim avanturama na berbi grožđa. Pamtim šta mi je rekao u prošlom ratu: „Čovek, moj Ali, ima moćniji radar od svih ostalih životinja! Sve što je potrebno jeste da izvežba duh da izlazi iz njega i zatim se vraća, kao što se udiše i izdiše.“ I dao je, takođe, da mu utetoviraju na desnu podlakticu matematičku formulu za izračunavanje radarskog efekta:
Pošto su se nade Danijela Hrista da će se priključiti jedinicama PVO raspršile, prijavio se dobrovoljno u vojni sanitet. Ali nije se okanio ljubavi prema radaru. Ko god ga je poznavao, nije se ni najmanje čudio toj njegovoj ljubavi, jer je isti taj Hristos Žvaćko bio najčudnovatiji radar na svetu! Sećam se onih užasnih dana tokom našeg rata u Kuvajtu. Uspaničeni vojnici pratili su ga poput pačića, kuda god da je krenuo. Avioni alijanse bombardovali su naše rovove a da mi nismo mogli da ispalimo ni jedan jedini metak. Kao da smo ratovali protiv više, nebeske sile. Sve što smo mogli bilo je da kopamo još i još rovova i da se premeštamo s mesta na mesto, kao pacovi. Napokon smo se ulogorili na rubu pustinje. Jedino što nam beše preostalo bila je vera u boga i – u moći hrišćanina Danijela. Jedne večeri jeli smo u rovu s ostalom vojskom, kad se Danijel stade žaliti na bol u stomaku. Vojnici prestadoše da jedu, zgrabiše oružje i spremiše se da ustanu, gledajući svi skupa u Danijelova usta.
„Hoću da se odmorim u hladu onog vodotornja!“, najzad progovori Hristos.
Vojnici pođoše za njim gurajući se i nastojeći da se zalepe uz njega, kao da je on kakav štit protiv raketa. Posedali su oko njega u senci vodotornja. Posle samo trideset pet minuta tri bombe pale su na rov. I to nije bio jedini slučaj. Hristove prognoze spasle su mnoštvo vojnika. Ono što se u tom ratu događalo u Danijelovoj blizini ličilo je na priče iz crtanih filmova. U magnovenju, stvarnost gubi koherentnost, kreće da se raspada i počinje bunilo. Šta misliti o, recimo, onom napadu svraba na Danijelove mošnice, koji je predskazao pad američkog helikoptera na sedište štaba? I može li iko poverovati da kad Danijel Hristos triput zaredom kine, to otkriva mahniti napad raketama. I to su ih bili lansirali s mora. Bili smo vojnici-ovce, vodili smo komične ratove.
Čuo sam priče da je izveštaj višim komandama o tome sa Hristom podnošen u više navrata. Ali, haos u tim danima i poraz naše armije, to što je bila zbrisana poput muva, sprečili su vlasti da se time pozabave. Koliko je samo bilo glasina o predsednikovom silnom interesovanju za mađioničare, čarobnjake i ljude s natprirodnim moćima! Tvrdi se da su one knjige koje su tokom osamdesetih naprasno prevođene u zemlji jer se bave parapsihološkim pojavama – a ne zna im se ni broja – objavljivane po nalogu predsednika, jer je on, navodno, čuo da su napredne zemlje radile na razvoju telepatskih sposobnosti i koristile to u špijunskim operacijama. To otuda što je predsednik mislio da su nauka i okultizam jedno te isto, samo im se metode u otkrivanju tajni razlikuju.
Hristos se nije hvalisao svojom moći da predskazuje, niti ju je smatrao nečim neobičnim. Navodio nam je priče o ljudskim sposobnostima za predviđanje događaja kroz istoriju. Zapazio sam da Danijela njegova teška melanholija sprečava da uživa u posedovanju takvog dara. Čak ni njegova strast za radarima nije mu donosila zadovoljstvo. Njegovo poimanje sreće bilo je zagonetno. Razumeo sam iz njegovih priča da ga je užasno plašila tama koju je nosio u sebi. Za svoj talenat mislio je da je to samo dodatni dokaz veličine naše nemoći i ništavnosti u ovom tajanstvenom svetu. Ispričao mi je da je, još u ranoj mladosti, pročitao priču nekog iračkog pisca. Ličnost autorova bila je sarkastična i preplašena istovremeno. Junaka priče bila je progutala ajkula posle žestoke borbe u imaginarnoj reci vremena i on sedi tamo, sam i zarobljen u tami i razmišlja: „Kako mogu da uskladim svoj lični život sa shvatanjem da se svet pred mojim očima urušava?“[1]
„To pitanje opteretilo mi je život. Od njega mi san nikako ne dolazi na oči, peče kao otvorena rana“, rekao mi je Hristos.
Kad smo se narednog jutra probudili, američke snage bile su nadomak Bagdada. Posle nekoliko sati oborili su diktatorov spomenik. Bio je to nadrealističan šok. Presvukli smo se u civilnu odeću i vratili se porodicama. Bio je to samo još jedan rat slepaca u kojem niko iz našeg bataljona nije ispalio ni metka.
Posle rata nekoliko puta sam se sreo s Danijelom. Bio se vratio da živi sa svojom starom majkom. Kada je zemljom zavladao haos, posetio sam ga u njihovoj kući u Bagdadu. Hteo sam da porazgovaram s njim o povratku u vojsku. Rekao mi je da je mrzeo diktatora, ali da neće da daje svoj doprinos armiji koja je pod patronatom okupatora. Posle toga ga više nisam sretao. Ja sam se vratio u vojsku, a Danijel se vratio staranju o majci. Obe njegove sestre bile su se još davno iselile u Kanadu, a i ostatak rodbine napustio je zemlju, jedno po jedno, gonjeni ratovima i ludilom verskog fanatizma. Od cele velike familije ostala je samo njegova mati. Znao sam da Danijel glavninu vremena provodi u kući, čitajući romane i naučne enciklopedije, prati vesti i brine o majci koja je bila izgubila i sluh, i vid, i pamćenje, starost ju je odsekla od sveta. Starica više nije kontrolisala telesna lučenja i Hristos joj je menjao pelene i kese za mokraću na svakih nekoliko sati. Majčina smrt za njega bi značila kidanje niti koja ga vezuje za to mesto, a nije imao volje da se iseljava. Starija sestra ga je u dugom pismu preklinjala da beži iz zemlje, ali Hristos je bio tvrdoglav na majku – oboje su odbijali đavolje iskušenje, da napuste svoj izgubljeni raj.
Jedne nedelje posle mise, Hristos je izveo majku u jedan narodski restoran, poznat po dobrom kebabu. Voleo ga je jer je bio čist i imao je posebne stolice za decu. Ali, lokal se u međuvremenu jako promenio. On se nije ni sećao kad je tu dolazio poslednji put. Hristos odabra jedan prazan sto u uglu i pomože majci da sedne. Razvedrio ga je kelnerov humor: u nazive popularnih jela umetao je imena svakodnevnih instrumenata smrti. Gosti su se smejali i voleli ga. Tako, on dovikuje narudžbinu: „Porcija kebaba sa osvetljavajućim minama za um i trbuh… Jedna šrapnel-čorba, rasprskavajuća… Pirinač s kuvanim balističkim bobom na raketni pogon!“
Hristos naruči porciju i po kebaba i napomenu da mu donesu ljute papričice, čašu jogurta i bočicu hladnog voćnog soka. Kelner se vrati s narudžbinom i usput ispriča popularni vic o onome što je bio vrlo radoznao. Hristos se iz učtivosti nasmeši. Uze nežno u ruku dva majčina prsta i spusti ih da ona opipa topli kebab i pečeni paradajz, zatim ih vrati na mesto, na ivicu stola. Svojim prstima umesi za nju lep zalogaj i gurnu joj ga u usta, osmehujući se s velikom, božanskom ljubavlju.
Neki mladić zapita da li je slobodno da sedne za Hristov sto. Bio je vrlo krupan i okrutnih crta lica, ali to nije smetalo da se odmah vidi da mu nije više od dvadeset. Naručio je porciju kebaba i naglasio da mu stave više luka. Mladić je lepotom lika privlačio poglede, ali se stalno češao po vratu kao da ima šugu i oči su mu igrale kao na zejtinu. Danijel primače činijicu sa salatom do majčine ruke i pusti da ona prstima opipa zeleniš u činijici, a on joj pripremi novi zalogaj. Mladić ih je krišom posmatrao i, uopšte, čudno se držao. Polako je žvakao svoj zalogaj i upinjao se da ga proguta, kad mu iz lepih očiju potekoše suze. Danijel to opazi, naže glavu prema mladiću i upita ga da li može kako da mu pomogne. Ponovo ga je zapitao to isto, ali momak nije dizao pogled sa svog tanjira i izgledalo je da nije ni čuo Danijelovo pitanje. Nastavio je da žvaće obilno lijući suze. Izvadio je maramicu, obrisao oči i ušmrknuo se. Kružio je pogledom po celoj sali, zatim se zagleda u oči Hristu. Plačne crte lica izmeniše se otkrivajući jedno drukčije lice – izgledalo je kao da je strgao masku s lica. Uhvati se za rever sakoa i rastvori ga malo, kao kad ko obnažuje grudi:
„Vidi, imam na sebi eksplozivni pojas; na prvu tvoju reč dići ću sebe u vazduh!“
Rekavši to, momak uputi preteći pogled prema starici.
Ja sam poginuo od prijateljske vatre. Bili smo u zajedničkoj patroli s Amerikancima kad je iz jedne kuće u tom selu pripucalo. Ameri su uzvratili histerično, misleći da mi pucamo na njih i ja sam dobio tri zrna u glavu. Na našem novom svetu sreo sam se s Hristom. Mojoj sreći nije bilo kraja. Ispričao mi je da ga je onaj mladić u restoranu na neobjašnjiv način privukao. I nije bio samo strah i užas ono što ga je paralisalo već je u tom času Hrista obuzela neka tajanstvena želja da se oslobodi. Nekoliko trenutaka zurio je u mladićevo lice. Ovaj drugi naže glavu i naredi mu da ustane i pođe s njim do toaleta. U prvom magnovenju on se i ne pomeri s mesta kao da se beše skamenio, zatim poljubi majku u čelo i ustade.
Momak ga uvede u toalet, stade iza vrata držeći prst na prekidaču za aktiviranje eksplozivnog pojasa, iz kog drugom rukom izvuče pištolj i uperi ga u Danijelovu glavu. Unutra je bilo tesno i mladić obgrli Hrista, obavi njegove ruke oko sebe i ukratko objasni šta hoće: da se zamene – pojas za staričin život.
Mladić je bio u histeričnom stanju i jedva se kontrolisao. Rekao je da napolju neko čeka da snimi eksploziju i ako on sebe ne digne u vazduh, oni će ga ubiti. Danijel nije odgovarao na ovo nijednom rečju. Obojica su se kupali u znoju. Neki gost pokuša da gurne i otvori vrata klozeta na šta se mladić iskašlja. Potom ponovi Hristu obećanje da će staricu bezbedno izvesti iz restorana, ali ako se Hrist ne detonira, on će je ubiti. Pola minuta vladao je tajac, onda Danijel klimnu glavom u znak pristanka sve vreme zureći kao oduzet u mladićeve oči. Ovaj mu naredi da otkopča pojas s njega i opaše ga oko sebe. To je išlo teško u tako tesnom prostoru. Zatim se momak oprezno povuče ostavljajući Hrista u klozetu s pojasom na sebi, a on se brzo zaputi do starice u uglu sale. Potapša je nežno po ramenu i uze je za ruku, a ona ustade i pođe za njim kao malo dete. Gužva u restoranu bila je sve veća i žamor se pojačavao. Ljudi su se glasno smejali, a pribor za jelo zveketao je kao da je svud unaokolo u toku borba sabljama.
Hristos malaksalo pade na kolena. Teško je disao, zatim mu pišaćka pocure u pantalone. Otvori vrata klozeta i ispuza prema sali za ručavanje. Na vratima toaleta susrete ga neki čovek, koji se nadade u beg vičući: „Samoubica! Samoubica!“
Sred panike ljudi, žena i dece što su gazili jedno preko drugog, Hristos ugleda majčinu stolicu praznu. I pritisnu prekidač…
Priredio i s arapskog preveo Srpko Leštarić
[1] Reči Ingmara Bergmana iz jednog intervjua. – Prim. autora.
