Nešto će se desiti
Priča s jakom radnjom (1956)
U najčudnovatije periode mog života spada svakako onaj u kojem sam bio zaposlen u fabrici Alfreda Vunzidela. Po prirodi sam više sklon zamišljenosti i dokolici nego radu, ali tu i tamo me trajne finansijske neprilike – pošto razmišljanje i dokoličarenje teško da mogu doneti prihode – prisiljavaju da prihvatim neko takozvano zaposlenje. Ponovo stigavši na tu mrtvu tačku, stavio sam sebe u ruke zavoda za zapošljavanje i poslali su me, zajedno sa sedem sapatnika, u Vunzidelovu fabriku, gde su hteli da sprovedu testiranje naše sposobnosti za rad.
Već sâm izgled fabrike izazvao je moje nepoverenje: cela zgrada je bila od staklenih blokova, a moja odbojnost prema svetlim zgradama i svetlim prostorijama jaka je isto koliko i odbojnost prema radu. Još nepoverljiviji sam postao kad su nam u svetloj i vedro okrečenoj kantini servirali doručak: ljupke kelnerice donele su nam jaja, kafu i tost, u lepim bokalima bio je sok od pomorandže; zlatne ribice su priljubljivale svoja ohola lica uz zidove svetlozelenih akvarijuma. Kelnerice su bile toliko razdragane da je izgledalo kao da će od razdraganosti da prsnu. Samo ih je veliki napor volje – tako mi je se činilo – sprečavao da ne počnu da pevuše. Bile su ispunjene neotpevanim pesmama kao kokoške neizlegnutim jajima. Odmah sam naslutio ono što moji sapatnici izgleda nisu: i taj doručak valjda spada u test; i žvakao sam zato predano, s punom svešću čoveka koji tačno zna da svojem telu daje vredne materije. Učinio sam nešto, na šta me inače nijedna sila sveta ne bi prinudila: popio sam sok od pomorandže na prazan želudac, ostavio sam kafu i jedno jaje, najveći deo tosta, ustao sam i počeo da marširam kantinom tamo-amo, pun volje da delam.
Tako su me prvog uveli u prostoriju za testiranje, gde su na zgodnim stolovima ležali upitnici. Zidovi su bili obojeni u nijansu zelene koja bi enterijernim fanaticima izmamila na usta reč „očaravajuće”. Niko se nije mogao videti, ali ja sam do te mere bio uveren da me posmatraju da sam se ponašao kao neko ko je spreman da dela ne znajući da ga posmatraju: nestrpljivo sam izvukao nalivpero iz džepa, odvrnuo ga, seo za najbliži sto i privukao upitnik kao što kolerični tipovi privuku kafanski račun.
Prvo pitanje: Smatrate li da je dobro što čovek ima samo dve ruke, dve noge, oči i uši?
Ovde sam prvi put ubrao plodove svoje zamišljenosti i zapisao sam bez oklevanja: „Čak ni četiri ruke, noge, uha, ne bi bili dovoljni za moj poriv da delam. Čovek je oskudno opremljen.”
Drugo pitanje: Koliko telefona možete opsluživati istovremeno?
I ovaj odgovor je bio lak kao rešenje proste jednačine. „Kad je to samo sedam telefona”, napisao sam, „postajem nestrpljiv – tek sa devet osećam da je opterećenje dovoljno.”
Treće pitanje: Šta radite kad završite posao?
Moj odgovor: „Više i ne znam za izraz završetak posla – na svoj petnaesti rođendan sam ga precrtao u rečniku, jer na početku beše delo.”
Dobio sam posao. Zaista nisam bio preopterećen sa devet telefona. Vikao sam u školjku telefonske slušalice: „Odmah delujte!“, ili „Uradite nešto! – Mora nešto da se dogodi – Nešto će se dogoditi – Nešto se dogodilo – Trebalo bi da se nešto dogodi”. Ali najčešće sam – činilo mi se da je to u skladu sa atmosferom – upotrebljavao imperativ.
Interesantne su bile pauze za ručak, kada smo u kantini, okruženi bezglasnom radošću, uzimali jela bogata vitaminima. U Vunzidelovoj fabrici je vrvelo od ljudi koji su ludi od želje da ispričaju svoju biografiju, kako već rado čine osobe koje snažno deluju. Njihova biografija im je važnija od njihovog života, potrebno je samo da pritisnete jedno dugme, i oni će je časno izbljuvati.
Vunzidelov zamenik je bio čovek koji se zvao Brošek, a postao je na neki način slavan jer je kao student noćnim radom izdržavao sedmoro dece i jednu nepokretnu ženu, radio je za četiri firme kao trgovački posrednik, a ipak je u roku od dve godine položio dva državna ispita s najboljom ocenom. Kad ga je reporter pitao: „Kada spavate, Brošek?“, odgovorio je: „Spavanje je greh!”
Vunzidelova sekretarica je pletući izdržavala nepokretnog muža i četvoro dece, u isto vreme je doktorirala psihologiju i zavičajnu istoriju, uzgajala je vučjake, a postala je poznata kao barska pevačica pod imenom Vamp 7.
A sam Vunzidel je spadao u onu vrstu ljudi koji su čim ujutro ustanu odlučni da delaju. „Moram da delam”, misle oni dok energično vezuju pojas na kućnom ogrtaču. „Moram da delam”, misle dok se briju i trijumfalno gledaju dlačice koje, zajedno sa sapunicom, spiraju sa brijača: ti ostaci dlakavosti su prve žrtve njihovog poriva da delaju. I intimne prostorije kod takvih ljudi izazivaju zadovoljenje: voda klokoće, upotrebljava se papir. Nešto se dogodilo. Žvaće se hleb, jajetu se odseca vrh. I najbeznačajnija delatnost je kod Vunzidela izgledala kao delo: kako stavlja šešir na glavu, kako – drhteći od energije – zakopčava kaput, poljubac na ženinom obrazu, sve je bio čin.
Kada bi ulazio u kancelariju, dobacio bi sekretarici kao pozdrav: „Nešto mora da se desi!” A ona bi vedro odvratila: „Desiće se nešto!” Vunzidel bi onda išao od odeljenja do odeljenja i razdragano uzvikivao: „Nešto mora da se desi!” Svi bi odgovarali: „Nešto će da se desi!” I ja bih mu sav blistajući doviknuo, kada bi stupio u moju prostoriju: „Desiće se nešto!”
Tokom prve nedelje povećao sam broj opsluživanih telefona na jedanaest, tokom druge nedelje na trinaest, pa mi je pričinjavalo zadovoljstvo da ujutro u tramvaju izmišljam nove imperative, ili da glagole desiti se, dogoditi se, menjam kroz različita vremena i rodove, da ih teram kroz glagolske načine; dva dana sam izgovarao jednu jedinu rečenicu, jer mi je bila tako lepa: „Moralo je nešto da se desi”, a dva naredna dana drugu: „To nije smelo da se desi”.
Tako sam počeo da zaista osećam opterećenje kada se stvarno nešto desilo. Jednog utorka ujutru – nisam još čestito ni seo za sto – Vunzidel je banuo u moju prostoriju i uzviknuo ono svoje: „Nešto mora da se desi!” Ali nešto neobjašnjivo na njegovom licu dovelo je do toga da sam oklevao s propisanim bodrim i razdraganim odgovorom: „Desiće se nešto!” Izgleda da sam predugo oklevao jer je Vunzidel, koji je inače retko vikao, zaurlao: „Odgovorite! Odgovorite onako kako je propisano!” I ja sam odgovorio, tiho i preko volje, kao dete koje prisiljavaju da kaže: ja sam nevaljalo dete. S velikim naporom sam istisnuo rečenicu: „Desiće se nešto”, i samo što sam to izgovorio, nešto se zaista desilo: Vunzidel je pao; padajući, on se okrenuo na stranu i ostao da leži naspram otvorenih vrata. Odmah sam znao, a to se i potvrdilo kad sam polako obišao svoj sto i zakoračio ka telu na podu: bio je mrtav.
Odmahujući glavom, zakoračio sam preko Vunzidela, otišao duž hodnika u Brošekovu kancelariju i ušao bez kucanja. Brošek je sedeo za svojim stolom, u svakoj ruci je imao po telefonsku slušalicu, hemijsku olovku u ustima, njome je pravio zabeleške, dok je golim nogama opsluživao mašinu za pletenje, koja je bila pod pisaćim stolom. Na taj način on doprinosi kompletiranju odevanja svoje porodice.
„Nešto se desilo”, rekao sam tiho. Brošek je ispljunuo hemijsku olovku, spustio obe slušalice i oklevajući odvojio nožne prste od mašine.
„Šta se to desilo?”, upitao je.
„Gospodin Vunzidel je mrtav”, rekao sam.
„Ne”, rekao je Brošek.
„Jeste”, rekao sam, „dođite.”
„Ne, to je nemoguće”, rekao je Brošek, ali je nazuo pantofle i pošao za mnom niz hodnik.
„Ne”, rekao je on kada smo stali pred Vunzidelov leš, „ne, ne!” Nisam mu protivrečio. Oprezno sam okrenuo Vunzidela na leđa, zatvorio mu oči i zamišljeno ga pogledao.
Skoro da sam osetio nežnost prema njemu, i prvi mi je put bilo jasno da ga nikada nisam mrzeo. Na njegovom licu bilo je nečega što je ličilo na izraz deteta koje tvrdoglavo odbija da odustane od vere u Božić Batu, iako argumenti drugova u igri zvuče tako ubedljivo.
„Ne”, rekao je Brošek, „ne.”
„Nešto mora da se desi”, tiho sam rekao Brošeku.
„Da”, rekao je Brošek, „nešto mora da se desi.”
Nešto se dogodilo: Vunzidela su sahranili, a mene su izabrali da nosim venac od veštačkih ruža za njegovim kovčegom, jer ja nisam obdaren samo sklonošću ka zamišljenosti i dokolici, već i licem i stasom koji su izvrsni za crna odela. Očigledno sam – hodajući s vencem od veštačkih ruža u rukama iza Vunzidelovog kovčega – izgledao odlično. Dobio sam ponudu elegantnog pogrebnog preduzeća da tamo preuzmem posao profesionalnog ucveljenika. „Vi ste rođeni za ucveljenost”, rekao je direktor preduzeća, „odela će vam biti stavljena na raspolaganje. Vaše lice – naprosto veličanstveno!”
Dao sam otkaz kod Brošeka sa obrazloženjem da osećam kako moj potencijal tu nije izložen adekvatnom opterećenju, da dobar deo mojih sposobnosti ostaje neiskorišćen uprkos baratanju s trinaest telefona. Odmah posle mog prvog profesionalnog dana u žalosti, znao sam: Ovde pripadaš, to je mesto koje ti je predodređeno.
Zamišljeno stojim iza kovčega u kapeli, s jednostavnim buketom cveća u ruci, dok svira Hendlov Largo, muzički komad kojem se ne posvećuje dovoljna pažnja. Kafe na groblju je moj lokal, tamo provodim vreme između profesionalnih nastupa, ali ponekad idem i iza kovčega koji mi nisu dodeljeni, iz svog džepa platim buket cveća i pridružim se činovnicima milosrdne službe koji prate kovčeg nekog beskućnika. Ponekad posetim i Vunzidelov grob jer, naposletku, njemu mogu da zahvalim za to što sam otkrio svoj pravi poziv – poziv za koji je poželjna upravo zamišljenost, a dokoličarenje je moja dužnost.
Kasno mi je palo na pamet da se nikada nisam zainteresovao za proizvod Vunzidelove fabrike. Mora da je to bio sapun.
Hajnrih Bel, “Sabrano ćutanje doktora Murkea”, s njemačkog preveo Dragoslav Dedović, Partizanska knjiga, 2022.