Ko piše velike knjige? Nismo mi ti koji potpisujemo svoja imena. Šta je jedan pisac? To je čovek koji ima antene, koji zna kako da zaustavi struje koje su u atmosferi, u kosmosu. Na taj način jedino on poseduje lakoću u zaustavljanju tih struja. Ko je originalan? Sve što radimo, sve što mislimo, unapred je dato, i mi smo samo posrednici, to je sve, mi koji se služimo onim što je u vazduhu. Zašto se ideje, zašto se velika naučna otkrića javljaju često u različitim delovima sveta u isto vreme? Istovetna je istinitost elemenata koji obrazuju pesmu, veliki roman ili bilo koje umetničko delo. Oni su već u vazduhu, samo im još nije bio dat glas, to je sve. Njima je potreban čovek, tumač da ih iznese na videlo. Pa, naravno, istina je i da su neki ljudi daleko ispred svoga vremena. Ali danas ne mislim da je umetnik onaj čovek koji je toliko ispred svoga vremena koliko je to naučnik. Umetnik zaostaje, njegova sposobnost zamišljanja ne drži korak sa čovekom nauka…
WICKES
Darel govori o piščevoj potrebi da čini proboje u svoje pisanje, da čuje zvuk sopstvenog glasa. Nije li to, u stvari, vaša sopstvena izreka?
MILLER
Da, mislim da je tako. Na svaki način, to mi se dogodilo, sa Rakovim povratnikom. Sve do tog trenutka moglo bi se reći da sam bio u potpunosti „izveden” pisac, pod svačijim uticajem, preuzimajući sve moguće tonove i boje svih mogućih pisaca koje sam ikada voleo. Bio sam literata, moglo bi se reći. I postao sam neliterata, presekao sam veze. Rekao sam: „Učiniću samo ono što ja mogu da učinim, izraziću samog sebe”, zato upotrebljavam prvo lice i zato pišem o sebi. Odlučio sam da pišem sa stanovišta svog sopstvenog iskustva, ono što znam i osećam. I to je bio moj spas.
WICKES
Kakvi su bili vaši rani romani?
MILLER
Pretpostavljam da ćete u njima naći, prirodno da morate naći, neke tragove mene. Ali tada nisam vodio mnogo računa o tome da pisac treba da ima neku vrstu priče – radnju koju će razvijati; bio sam više zainteresovan za formu i način stvaranja nego za bit stvari.
WICKES
To je ono što smatrate „literarnim” pristupom?
MILLER
Da, nešto što je istrošeno i nekorisno, nešto što treba strgnuti sa sebe. Literata u piscu treba da bude uništen. Prirodno, vi ne ubijate toga čoveka, on je nužan elemenat vašeg bića kao pisca i naravno da je svaki umetnik očaran tehnikom pisanja. Ali druga stvar u pisanju ste vi. Zaključak do kojeg sam došao je taj da najbolja tehnika nije, sve u svemu, ništa. Nikada ne osećam da se moram držati jednog osobenog načina prilaza delu. Nastojim da ostanem otvoren i prilagodljiv, spreman da se okrenem sa vetrom ili sa strujom misli. Moj je položaj, moja tehnika, kako hoćete, da budem prilagodljiv i okretan, da se koristim svim što u datom trenutku nalazim pogodnim.
WICKES
U „Otvorenom pismu nadrealistima svuda” kažete: „Pisao sam nadrealistički u Americi pre nego što sam i čuo tu reč”. Danas, šta mislite o nadrealizmu?
MILLER
Kada sam živeo u Parizu, imali smo jedan izraz, mi, pravi pravcijati Amerikanci, koji na izvestan način objašnjava to bolje nego bilo šta drugo. Imali smo običaj da kažemo: „Hajde da zadamo prvi udarac”. To je značilo ići do krajnje granice naslućujući ono nesvesno, slušati svoje nagone, slediti impulse srca i utrobe, ili kako god vi to nazvali. Ali to je način na koji ja postavljam stvari, te nije nadrealistička doktrina; to ne bi išlo u korak, bojim se, sa jednim Andre Bretonom. Dakako, francusko stanovište doktrinara nije mi mnogo značilo. Jedino do čega mi je u nadrealizmu bilo stalo, bilo je to da sam u njemu našao nova sredstva izražavanja, pojačana, povećana sredstva, ali takva koja se moraju upotrebljavati vrlo promišljeno. Kada su se dobro poznati nadrealisti koristili ovom tehnikom, oni su to činili isuviše hotimično, kako mi se čini. Postala je nerazumna, nesvrsishodna. Kad čovek jednom izgubi sav dar razumljivosti, izgubljen je i on, rekao bih.
WICKES
Da li je nadrealizam ono što vi podrazumevate pod izrazom „zapadanje u noćni život”?
MILLER
Da, u početku je to bio san. Nadrealisti su uveli u običaj korišćenje sna u umetnosti. I naravno da je to uvek prekrasan, plodotvoran vid iskustva. Svesno ili podsvesno, svi se pisci koriste snom čak i kada nisu nadrealisti. Budan um je, vidite, najneupotrebljiviji od svega u umetnosti. U toku pisanja, čovek se bori da iznese na svetlo dana ono što je njemu samom u njemu nepoznato. Staviti na list ono čega je neko svestan ne znači stvarno ništa, ne vodi nikuda. Svako to može uraditi, sa malo vežbe, svako može postati ova vrsta pisca…
WICKES
Sad, pretpostavljam da se moramo pozabaviti pitanjima pornografije i opscenosti. Nadam se da vam to neće smetati. Najzad, prihvaćeni ste kao autoritet za taj predmet. Zar niste vi jednom rekli: „Ja sam za opscenost a protiv pornografije“?
MILLER
Pa to je vrlo jednostavno. Biće da je opscenost nešto neposredno, dok bi pornografija trebala da je nešto okolišno. Verujem u izražavanje istine i njeno hladnokrvno otkrivanje, u sablažnjavanje, ako je ono neophodno, ne u prikrivanje. Drugim rečima, opscenost je proces čišćenja, dok, međutim, pornografija samo doprinosi tami.
WICKES
Čišćenja – u kom smislu?
MILLER
Kakav god da je tabu slomljen, nešto dobro se događa, nešto što oživljava…
…
WICKES
Darel je u tom članku, napisanom prije desetak godina za „Horizont”, govorio o opscenosti kao o tehnici. Da li vi smatrate opscenost za tehniku?
MILLER
Mislim da znam šta je on imao na umu. Rekao bih da je mislio na tehniku sablažnjavanja. Pa, može biti da sam se ja onda njome podsvesno koristio, ali je nikada nisam namerno tako upotrebljavao. Bilo je to kao disanje, sastavni deo čitavog mog ritma. Postojali su trenuci kada ste opsceni, a zatim postojali su i drukčiji trenuci. Ne mislim da je opscenost najvažniji elemenat u bilo kom smislu, ali je vrlo važan elemenat i ne sme se odricati, previđati, niti suzbijati.
WICKES
To bi, takođe, moglo biti preuveličavano?
MILLER
Moglo bi, ali kakva šteta od toga? Zbog čega nas to toliko zabrinjava, čega se tu treba plašiti? Reči, reči, čega to ima u njima od čega bi se trebalo plašiti? Ili u idejama? Ako pretpostavimo da su one buntovne – da li smo kukavice? Nismo li se već suočili sa svim načinima na koje stvari postoje, nismo bili na ivici propasti tokom rata, tokom bolesnih stanja društva, zaraza, gladi? Zašto nas užasava preuveličana upotreba opscenosti? U čemu je opasnost?
WICKES
Vaš je komentar da je opscenost blaga u poređenju sa vrstom žestine koja je uobičajena u američkim džepnim knjigama.
MILLER
Odvratna su mi sva ta perverzna, sadistička pisanja. Uvek sam govorio da je moje pisanje zdravo, jer je razdragano i prirodno. Nikada ne izražavam išta drugo do ono što ljudi celo vreme čine ili govore. Gde sam to našao? Nisam to izvukao iz šešira. To je svuda oko nas, udišemo to svakodnevno. Ljudi, jednostavno, odbijaju da to uzmu u obzir. Kakva je razlika između štampane reči i izgovorene reči? Znate, nismo oduvek imali ovaj tabu. Postojao je jedan period u engleskoj književnosti kada je gotovo sve bilo dozvoljeno. Poslednjih dve ili tri stotine godina zauzeli smo ovaj kvazi-stav.
WICKES
Da, ali čak ni kod Čosera ne možete naći sve one reči koje nalazite kod Henrija Milera.
MILLER
Ali svakako nalazite mnogo razdraganosti, zdrave prirodnosti, ogromnu slobodu govora.
WICKES
Zašto ste pisali tako mnogo o seksu? Šta za vas znači seks? Znači li nešto izuzetno?
MILLER
Teško je na to odgovoriti. Znate, mislim da sam pisao toliko mnogo o onome što su moji neprijateljski raspoloženi kritičari nazvali „budalaštinom”, to jest metafizičkom besmislicom, koliko i o seksu. Samo što su oni odabrali da obrate pažnju na seks. Ne bih mogao odgovoriti na to pitanje, jedino bih rekao da je seks igrao veliku ulogu u mom životu. Vodio sam raskošan seksualni život i ne vidim zašto bi se to izostavilo…
…
WICKES
Šta se desilo sa delom Sazvežđe, zmaj i pomračenje (Draco and the Ecliptic) koje ste najavili pre nekoliko godina?
MILLER
Ništa. Bilo je zaboravljeno, mada je mogućno da ću ga jednoga dana napisati. Misao mi je bila da napišem vrlo kratak rad koji bi objasnio šta sam pokušavao da učinim pišući sve te knjige o svom životu. Drugim rečima, da zaboravim šta sam napisao i da pokušam još jednom da izložim sta sam se nadao da ću stvoriti. Na taj način, možda, da izrazim smisao dela sa autorovog stanovišta. Vidite, autorovo stanovište samo je jedno od mnogih, i njegova ideja o značaju sopstvenog rada izgubljena je u haosu drugih glasova. Da li on poznaje svoje delo tako dobro kao što zamišlja? Pre bih rekao da ne. Pre sam sklon da mislim da je sličan medijumu koji je, kada se povrati iz transa, zaprepašćen onim što je rekao i učinio . . .
(1961.)
Prijevod: Milica Mint-Ćurčija
Preuzeto iz: Rađanje moderne književnosti ROMAN, 1975, Nolit.