Autobusi su svaki dan vozili na toj liniji i zaustavljali su se u Velsu, Lincu, Beču, Budimpešti, Subotici, Novom Sadu, Beogradu i Kragujevcu. Ja sam ušao u Beču. Mrzovoljni pogled vozača se razvedrio kada su me videli da ulazim.Pozdravili su me toplo, kao da me znaju od prejašnjih vožnji, što je bilo nemoguće – ja sam poslednji put putovao gastarbajter‑ekspresom pre deset godina, tada u suprotnom smeru.
U svakom slučaju, njihovi crveni, baburasti nosevi i nabrekli stomaci dobro su se uklapali u ostatak društva iz autobusa, koje se sastojalo isključivo od muškaraca u pedesetima, kojima se dijaspora upisala u tela, fizički rad i alkoholizam, mešavina koja je u ovom obliku mogla nastati samo u inostranstvu, jer u Srbiji nije nedostajalo cuge, ali posla nije bilo. Ti muškarci su se spremali da za skoro petnaestosatne vožnje autobus pretvore u stanište puno kurioziteta i svinjarija, koje su se ovde svakako podrazumevale. Guckali su neprestano iz rakijskih flaša, koje su poneli sa sobom ili su pili piva, koje vozači prodaju na crno za evro i trideset. Sati puni mučne, turbofolkerske dernjave dopunjavali su posao pijančenja u prvim redovima. Tu i tamo – kada bi jednom od vozača sve to dozlogrdilo – pustili bi nekoliko pesama Bijelog dugmeta, pa bi tada uzburkani duhovi postali sumnjivo tihi i zavladao bi skoro nostalgični spokoj. Najčešće je istovremeno bio upaljen i televizor. Stari dijaspora‑filmovi o Žiki, kojeg su svi zvali Herr Žika i koji je sedamdesetih, radeći kao vodoinstalater u Frankfurtu, zaradio za stan u Beogradu, a sada u devet filmova tuguje za svojim, sasvim ličnim, zlatnim vremenom. Bio sam srećan što izlazim u Beogradu.
Posle izvesnog broja sati provedenih u vožnji, raspakovale bi se užine, s vozačima se takmičilo u količini popušenih cigareta i pričalo bi se o predstojećoj gradnji kuće u zavičaju. Fotke gradilišta su išle od ruke do ruke, a uz to i odgovarajuće priče o lenjim majstorima, korumpiranim vlastima i prokletom životu u tuđini. Muškarci su se nadvikivali, dok su se retke žene zgražavale nad šljamom, koji je u Austriji izgleda izgubio manire. Na kraju bi došlo veliko hrkanje koje bi trajalo do mađarsko‑srpske granice. A kada bi se ponovo upalilo svetlo počinjalo bi othukivanje i kukanje. Krišom se psovala majka mađarskim carinicima, potom bi na red došle majke srpskih carinika. Ujutro, blizu Beograda. cela bi predstava ponovo počela.
U osnovi vožnja autobusom u bilo koju balkansku zemlju liči na beskonačnu traku s različitim protagonistima. Svaki pojedinačni putnik je znao i kako se stvar odvija i svoje mesto na toj Mebijusovoj traci od pokreta, zabave, gestikulacija, kombinovanih s muzikom i videokasetama jednog sveta, kojeg ustvari više nije bilo.
I ja sam dobro znao svoje mesto u toj zajednici. Kao i još nekoliko mlađih ljudi koji su se raspršili po autobusu i koji behu brojčano potpuno inferiorni u odnosu na staru školu, i ja sam sebe osudio na ćutanje. Niko nam nije zapušio usta. Prosto, nismo bili deo svega ovog. Zbunjenost od toliko nagomilane nostalgije i prekomernog testosterona mogla se pročitati na našim licima. Ljudi su još pri ulasku u autobus provalili da nismo deo njihove priče, mada smo, izgleda, imali zajednički cilj: Srbiju. Ovde je svako poznavao svakog, a nas – niko. Tada, za vreme prvog jugoslovenskog gastarbajterskog talasa, mnogi su radnici otišli kada je u zemlji bilo relativno dobro. A sada, kada sve ide nizbrdo, a mladi ljudi bukvalno beže u inostranstvo, mogu da nam prebace nedostojno ponašanje prema zemlji koju toliko vole, a koje u toj formi takođe više nije bilo.
Državljanstva i pasoši nisu značili mnogo u ovoj svojti: oni su bili nevažni ukrasi teško stečenog životnog standarda i ništa više. Tim pre se neprestano dograđuje Utopija Srbija. Zbog čega inače puca kičma od rada, ako ne za penziju u sopstvenoj kući, koju sebi u dijaspori jedva neko može priuštiti. Kad jednom tamo stignu, nastaviće da pijanče, psuju, da se biju i slave: nikad više šofer autobusa, nikad više bauštele!
Umislio sam da su potajno okrivljavali nas, generaciju koja je stasavala taman za ratove, za sadašnje mizerno stanje, koje su oni svojim ratnohuškačkim zanosom prizvali. U jednostranom pripisivanju krivice oduvek su bili dobri kao i u okretanju glave i slepoj poslušnosti. A da sklone svoje dupe na sigurno, to su usavršili do te mere, da je ličilo na naviku, na tik, koji ih je time činio još opasnijima.
Marko Dinić, “Dobri dani”, Buybook, 2020.
Knjigu možete kupiti na: Buybook