GLAVOBOLJA (odlomak iz priče)
Tako, odjednom, obično pred veče, vazduh se počne zgušnjavati oko mene i pritiskivati mi glavu, a sunčani diskus stane gubiti svoj oblik i razlivati se kao pihtija. Po nebu beže dugačke, prljavožute pantljike, po zemlji skaču i igraju crne pete, a u nos se zavlači suv i zajedljiv neki miris. Ljudi prolaze nahereno i, rekla bih, ne dodiruju zemlju, a oblik im poremećen i smešan kao u sfernim ogledalima. Iz daleka bruji nešto metalno i jako, kao da se grdan kakav točak vitla po vazduhu, lišće po drveću tamni i bode me svojim šiljcima u zenice, u glavi hukti vetrenjača, i nezgrapnim svojim krilima kida i dere još malo čas kompaktne moje misli, a po svima živčanim ćelijicama migolji se osećaj straha i predosećaj bola…
Pokušam okrenuti glavu od prozora: ne ide. Vratni pršljenovi se ukočili kao da su gipsom zaliveni, a glava zastala u nekom neobičnom, istegljenom položaju. Oprezno se podignem, da mozak nipošto ne sazna da se krećem, zatvorim prozor, spustim zavesu, zapalim sveću, i pažljivo se, po nekom naročitom sistemu, spustim u naslonjaču. Tako mi je kao da sam se skratila i suzila: nogama jedva dodirujem zemlju, a u stolici još ravno dva pedlja prazna mesta pored mene.
Tortura, dakle, može početi, pomislim u sebi zajedljivo, i stanem očima tražiti kakvu razonodu u sobi.
Pogledam u plamen, i začudim se kako to i nije plamen, nego neka beličasta zgusnuta maglica koja se na vrhu jedva primetno isparava. Otvorim bolje oči, a magleni oblačić se stane tegliti i po sredini tanjiti, tanko mesto počne se brzo i hitro uvrtati, gornji deo se otkine i nestane ga u vazduhu, pojavi se stenjak sa modrocrnim klupčetom nesagorenih gasova, a iznad njega intenzivni žut plamen, sa crvenkastim šiljastim jezikom, koji se nestašno plazio u vazduh, i nekako nejasno, ali osetljivo dražio moje vidne živce i pupile.
Odmah se zatim na mojoj lobanji, na međi čeonjače i temenjače, stade nešto dešavati. Os frontalis, os parietalis – zucnu mi kroz mozak neka stara školska reminiscencija, i taman da zavirim u taj svoj doživljaj, a čeonjača se zatrese, počne se gibati i pupčiti, koža na čelu stane se istezati, slepoočnjače uginjati, a arterije na njima debljati i odskakati.
Neko struganje i kvrckanje, kao da šavovi među kostima popuštaju. Krov lubanje se tanji i nabira, a kroz nabore mili neka gusta, vrela i teška materija. Prvo kao mlaz, tromo i lagano, a posle razdeljena u kuglice koje sve brže i brže klize i padaju s obe strane glave do slepih očiju. Tu se jedna za drugom zakači i zaglavi, masa se kupi i raste, mene muči gadan osećaj da se strano telo probija kroz čvrste čestice moje lubanje, i odjedared mi bi jasno da baš uz moje oči dva đuleta pritiskuju, bodu, buše, peku i ujedaju.
Obuze me nervozna zla volja, i dođe mi da se podignem, da se svom snagom oduprem lubanjom o zid, da je prignječim, da pritisnem mozak, da poremetim vijuge na njemu, da se iskrive, ishere i osakate sve misli moje i sva svest moja o njima…
Suva koža na telu nesnosno me draži. Krv se ulenjila, tromo se valja po žilama, i goni pred sobom neka vrela zrnca koja tako pale zidove ćelija da plastično osećam čitavu mrežu svojih krvnih sudova, i počinjem se bojati šta će biti od mene ako se ta zrnca zadrže i naslažu u srcu ili u mozgu!
Plamen na iskapanoj sveći kao da je dotle sam u sebe nestajao. Zgrčio se u tišini i zagušljivosti, oko njega lebdi neka plava atmosfera što čudno odudara od polumraka u sobi i u pravim i u krivim linijama svaki čas menja svoj oblik.
A posmatranje toga kaleidoskopskog trzanja kao da je dražilo ona dva đuleta u mojim slepim očima. Stade ih tutnjava i neko besomučno vrtenje, dok odjednom odskočiše, jurnuše kroz mozak, stadoše ga bušiti i čudnim skokovima šarati po njemu sferoide, deltoide, elipsoide… Pluća moja počela da se žure, a jauk se već popeo u gušu. U poslednjem trenutku osetih kako se đulad, umorena i malaksala, tiho i lagano vraća krivudavim i osetljivim kanalima po mozgu na staro svoje mesto.
Rane peku i bride, zubi škripe, telo se uvija i odvija, a dva đuleta u slepim očima pritiskuju, bodu, buše, pale i ujedaju.
Sveća dogoreva, a plamičak sve zbijeniji i ugasitiji. Vrh mu se spljosnuo i iscepkao, i izgleda kao razbijeno i okrvavljeno oko. Stenjak se ogolitio i ispružio svoj dugački, kukasti vrat, i oko njega staje i nestaje tanak i providan voštani prsten. Sklopim oči da se odmorim, a iz sviju kutova moje glave zastruji novi bol i stane se slivati u očne duplje, i arkusi nad očnim dupljama, kao dve zmijurine s gvozdenim mišićima, stegoše očne jabučice. I neki teški točkovi, s bukom i teretom natovarenih kola, stadoše mi gnječiti glavu i mrcvariti mozak. Stegoh vilice da mi zapraštaše zubi, ukopah se noktima u naslonjaču, i naglo otvorih oči da zar lakše iskoče iz svojih jama!
Plamen se isteglio i poplavio do gore. Stenjak dva tri puta zadrhtao pa se onda izvrnuo. Modrikasta vatrica još jedared liznula oko tankog voštanog prstena, i onda se smrklo.
Pomrčina ne beše podjednako rastegnuta, laka i neprovidna kao obično. Naslagala se u slojeve, zgužvala se u klupčad, i dok je negde gusta i crna kao smola, i teška i nepomična kao kamenje, dotle se na drugom mestu raspala u prljavosivkaste i do providnosti rastanjene krpe i dronjke.
Ljudima je inače lako prolaziti kroz pomrčinu, a meni je teško i ruku proneti kroz nju. Na svaki drhtaj tela se buni i komeša, a kretanje njeno je nemo i strašno svim mojim čulima. Upravo nad glavom visi mi jedan gust oblak pomrčine. Tačno ga razlikujem od ostalog mraka, bojim ga se, i ne smem od njega da dišem. Ali se i bez moje krivice oblak odjedared zaleluja, i kao kakva noćna tičurina polete prema tavanici, i cela pomrčina u sobi ožive i poče da mi se sveti.
Težak jedan valjak pao mi na kolena, pritisnuo ih, i lagano klizi preko mojih nogu na pod. A s tavanice, kao iz nekog točira, curi pomrčina u tankom i oštrom mlazu na najosetljivije mesto moga čela. Mrdnem li od muke glavom, mlaz se, kao kakva elastična pantljika, savije u spiralu, odskoči, i opet pogodi ono nadraženo mesto. A nikako ne smem sasvim da se okrenem. Tako mi je kao da će mlaz pomrčine probiti lubanju, šiknuti kroz mozak, i opet pljusnuti na ono bolno osetljivo mesto.
Nervozno nestrpljenje i bes riju mi i kopaju po duši, i muči me užasna nemoć. Svetlosti bih htela, ali nikakva želja ne može uneti energije u moje malaksalo telo da se krene, a pomrčina mi već spremila osvetu i za samu pomisao na kretanje. Stade prosipati tanke i oštre iglice koje mi nasrtahu u nos i u uši, prodirahu kroz pore na koži, mileše pod kožom, dok ih odjedared, u gomili, ne osetih u zatiljku. Tu se časkom zadržaše, a onda stadoše kliziti naniže, prema kičmenoj moždini, i u taj mah mi bi užasno teško na srcu i plućima, pričini mi se da udara ugljen iz dimnjaka lokomotive, i osetih muku i nesvest.
Isidora Sekulić, “Saputnici”, Raštan izdavaštvo, 2023.
Knjigu možete nabaviti na: Beopolis