Crvena ponoć
Rođen sam 6. novembra 1903. godine u Splitu, kotar Split. Moji roditelji i ja potječemo iz zemljoradničke porodice. Odgajan sam kod svoje porodice, koji su siromašno živjeli, a odgajan sam dosta strogo. Osnovnu školu sam završio, a školu sam pohađao redovito i bio dobar đak. Svršio sam 6 razreda osnovne. Kad sam navršio 13 godina, umrla mi je majka, a nakon kratkog vremena umre mi brat i sestra. Imao sam volju za dalje učenje, ali mi nisu ekonomske prilike dozvolile jer su bile slabe. Potom sam počeo da se bavim zemljoradnjom, jer su mi se bile pogoršale ekonomske prilike i do 1920. sam se bavio tim poslom. Nisam mogao više da se bavim zemljoradnjom, već sam morao ići za većom zaradom. I otišao sam u tvornicu Betice, gdje sam radio do 1921. godine. Od tamo sam išao raditi u tupinolom do 1927. godine. U staru vojsku jugoslavensku nisam išao jer sam bio hranitelj. U nijednim političkim organizacijama nisam bio do 1923. godine, kad me je povezao Ante Mrduljaš. Počeo sam da sakupljam novac za žrtve reakcije, a kroz to vrijeme sam bio član Crvene pomoći. Godine 1924. sam bio organizirani član udarne grupe koja je vršila akcije nad Orjunom. Kad je Alija Alijagić ubio ministra Draškovića, onda su jugoslavenski fašisti (takozvani orjunaši) napadali radničku klasu. Tada sam bio udaren i prvi put u svojoj mladosti uhapšen. Drugi put sam bio uhapšen i odveden u Mostar što se nisam htio zakleti kralju Aleksandru. To je bilo 1924. godine. Treći put sam uhapšen 1926. što sam tukao profesora Cetinea…
Iz biografije Ivana Ivaniševića, pok. Marina
***
– To je taj, druže Ivane, to je guba! – procijedio je muškarac prorijeđene kose na tjemenu, značajno upirući pogled preko zlatnog okvira naočala koje su mu bile spuznule do polovice orlovskoga nosa.
– Jel misliš na onega sa strijačon, ča sedi ispod tabele s cinaman? – upitao je nabijeni mladić u pohabanom, jedan broj pretijesnom odijelu.
– Na njega, na njega, druže – odvrati očalinko ledenim baritonom, da bi nakon nekoliko trenutaka skrenuo pogled s elegantnog gospodina u odijelu bež boje, koji je sjedio na štekatu hotela Matić, pijuckao čaj i listao Novo doba, na svog sugovornika.
– I šta ti se čini? – nestrpljivo je protisnuo pitanje.
Kao da ga nije čuo, Ivan je nastavio fiksirati kavanskoga gosta koji je upravo namirivao račun i nehajnom gestom konobaru stavljao da znanja kako ne mora vraćati sitniš.
– Onda? – inzistirao je očalinko.
Ivan se konačno prenuo, pa svrnuo pogled sa štekata prema nebu bez i najmanjeg oblačka.
– Okriće na buru… Moga bi do večeri učinit lipi fortunal… – kazao je zureći u plavetnilo.
Njegov pratilac zbunjeno podigne pogled, spusti ga prema Ivanu i namršti se.
– Moga bi, moga… Nego, ajmo se mi kalat na zemlju, jel more?
– Baš lipi fortunal – nije se dao Ivan. – Straj me i promislit koliko će laštri danas platit buletu, koliko će gajeta tribat sutra išekavat, koliko…
– Druže Ivane, niman je vrimena za tvoje monade. Lipo reci, jesi li sposoban izvršit zadatak? – uzrujano mu uskoči u riječ očalniko.
– Da jesan li? – nervozno odvrati Ivan. – A šta se vi, drugovi, ne strpite?! Zašto bi ja ili bilo ko drugi šporkava ruke kad bura more učinit posal umisto nas?! Za gospu blaženu, pogledaj ga! – zavapi Ivan, objema rukama zgrabi svog sugovornika za nadlaktice i okrene ga prema muškarcu sa slamnatim šeširom koji je odmicao prema Željeznim vratima. – Ka triščica je! Prije nego šta ga šakon prokineš u glavu, past će na tle samo od vitra štaš ga dignit dok budeš mava rukon! Ma budi pametan, počekaj, di ti gori, večeras ili najkasnije sutra, kad izađe iz kuće, bura će ga isprobivat bolje od mene.
Očalinko se oslobodio stiska i kažiprstom podigao cviker prema korijenu nosa.
– Čuja si naređenje. Sad je sve do tebe – tiho je kazao i izgubio se u gomili prolaznika koji su s Pjace koračali prema Voćnome trgu.
***
Štakor je istrčao iz mračne kalete i njuškom bubnuo u vrh lijeve cipele Ante Cettinea. Blijed kao vapno, pisac je zurio u siluetu koja se nadvila nad njim, nesvjestan prisutnosti glodavca. Tusti zadak pantagane zaplesao je po uglačanom pločniku kad su tanke nožice zanijele tijelo natrag, u sigurnost bočne uličice. Nekoliko koračaja štakor se borio s inercijom, a onda strugnuo duboko u mrak.
Ivan ga je ispratio pogledom punim zavisti. Da je mogao, rado bi i sâm dao petama vjetra. Ali iz škripca u koji se uvalio vlastitom voljom, nije bilo izlaza. Trebao je samo slijediti davno ustanovljeni, bezbroj puta provjereni protokol: u kasnu uru, u mračnome prolazu, s leđa zgrabiti žrtvu, nabaciti joj jutenu vreću na glavu i zadati nekoliko odmjerenih udaraca. Dovoljno snažnih da se do konca života sjeća nevolje što ju je snašla, a opet, voditi računa da je ne usmrti ili ne učini trajnim invalidom. Taj je scenarij držao vodu kad bi drugovi odlučili kako valja utjerati strah u kosti nekoj nasilničkoj protuhi od staža i karijere. Što, međutim, učiniti sa sušičavim piscem?! Dobro, hajde, Ante Cettineo možda i nije živio s tom strašnom dijagnozom, ali čovjeku poput Ivana morao je ulijevati sažaljenje svojom gracilnom građom. Jedan pogled na krhku, pogurenu figuru i zlovoljni izraz pjesnikova lica bio mu je dovoljan da shvati kako se nesretnik dovoljno trapi i bez njegovih batina. Rivom je koračao sporo i s mukom, kao da obilazi postaje Križnoga puta, a ne omiljenu šetnicu dokona svijeta. Njegov uspon uza stube što vode iz Podruma na Peristil trajao je jedva nešto manje od osvajanja kakvog planinskog vrhunca. Kad je naposljetku ušao u mračni labirint kaleta, Ivan je izgubio i ono malo vjere da će učiniti pravu star ako posluša naredbu, Cettinea sastavi sa zemljom i onda kenda – jednom, dvaput, triput… – kao varoška djeca krpaša.
– Sss… sss… ssskužajte, nisan vas razumija – promucao je pjesnik i trgnuo Ivana iz besplodna mozganja.
– Ma bogati, svršili ste puste skule, pročitali mašure libri, a sad, ka, ne morete zbrojit dva i dva – odvrati mu revolucionar na tajnom zadatku. – Ajmo, ajmo, šjor profešur, samo pinku uprite možjane i sve će van se otvorit.
– Ujme Oca i Sina i Duha svetoga – križao se pjesnik u nevjerici – ne mogu virovat šta me ovo snašlo!
– Ništa! – rezolutno presiječe Ivan. – Još ništa. Ali bi moglo, virujte mi na rič.
– A da mi probamo sve ovo zaboravit – usudi se predložiti Cettineo. – Kasna je ura, valjalo bi poć leć, biće ste i vi umorni, a, šta mislite?
– Žaj mi je, ali to ne dolazi u obzir. Lipo san van rastumačija šta se od mene očekuje i kako biste mi mogli pomoć.
– Vi ste poludili, skroz naskroz! – užasnuto zaključi pjesnik.
– Nemojte vriđat, šjor profešur! Ja san dobar, bolji od kruva. Koga god pitate, svi će van reć: Ivan Ivanišević je duša od čovika, moš ga mečit kako oćeš. Ali kad mi ko stane na kal, pritvorin se u zvir! Krivo me pogledaj, reci mi grubu rič, i gotov si! U papar ću te učinit, škovaceron će te posli kupit, razumiš?
Cettineo nije izustio ni riječ, samo je progutao pljuvačku, olabavio čvor na prugastoj zeleno-plavoj kravati i otkopčao dugme na ovratniku košulje.
– Ante… Mogu li te zvat Ante? – nastavi Ivan, sada s prijateljskim smiješkom.
– Da jel može! – protisne Cettineo pogleda uprtog u nebo kao da se obraća Svevišnjemu. – Priti se da će me isprobivat ka tovara, a sad se ženira oslovit me imenon!
– Dunkve, Ante – nije se Ivan dao pokolebati sugovornikovom upadicom – koliko ti puti triban ponovit? Da san tija, već san te moga dekapoto ruvinat. Pogledaj ove ruke – gurne mu pod nos dvije žuljevite šape. – Još u prvi razred pučke skule dica su me zajebavala da mi je svaki prst debel ka anguja od pet kili. Ajde, reci po duši, šta bi bilo da san te uvatija odizad dok si kolafjaka đirava? Koliko bi mi tribalo da te samlijen ka pome za šalšu, koliko, a? Rođena mater te ne bi pripoznala. Rekla bi: Nije ovo moje dite, ne, ne, ja san rodila šesnega momčića, a ne ovu polpetu u šugu! Jel tako da bi jušto to rekla? Normalno da bi! E, vidiš, al ja to nisan tija učinit. Nisam jema srca. Gledan te tako betežna i ebetasta, i mislin se: Ivane, grij bi ga bija izbikarit ka gudina, smrtni grij! Nije da ja puno držin do crikve, boga i njegovi zapovidi, al isto znan šta je red, a šta nije. Nisan ja ka ovi moji. Jebe se njih šta si ti, kako da rečen, kvarat od čovika. Zapisali su ti istu porciju ka i bravu od tri kvintala, moj Tonči. Smin li te zvat Tonči?
– Sss… sss… sssmite – odgovori Cettineo otirući rukama slap znoja što mu se slijevao s čela.
– Ma bravo! Nego di san ono sta, a, Tonči? Jebate, ovo mi je familijarno, znaš. U cilu racu niko nije partija friške glave, svi su prije ili kasnije zapuvali u perušinu.
Nekoliko trenutaka smrknuti Ivan nervozno je češkao zatiljak pokušavajući pronaći zagubljenu nit, a onda mu se lice pretvorilo u pravo zrcalo miline.
– Da di san sta? Na isto ono misto di smo i počeli. Vidiš, Tonči, moga san ubit baju u tebi, a ti, bidan, do smrti ne bi skonta koja te to dižgracja pogodila. Učinija san ti veliku uslugu, niko nikad ti nije učinija takvu. Sad budi čovik, pa i ti meni učini veliku jubav.
– Ma šta oćete od mene, šta? – podviknu Cettineo na rubu živaca, jedva se susprežući da ne brizne u plač
– Da šta? Ništa! Pizdariju, moj Tonči. Daću ti dvi, uvrj glave tri triske, a ti samo mirno stoj, da pogodin na prava mista. Ruku na srce, malo će te zabolit, nije da neće, ali, jebi ga, znaš kako se ono reče: Šta se mora, nije teško. Jel tako da nije? Normalno da nije! Ja ću pazit da te trisnen tako da ti ostanu lipe modrice, a da ti posli ne ćutiš nikakvu bol. Viruj svome Ivanu, fala bogu, ako išta znan, to je lemat ljude. Svršija san ti ja tri fakulteta od lemanja. A kad te lipo, sve po zanatu, istriskan, ti se zatvori u kuću i nemoj izlazit barenko jednu šetimanu. Ako ti ko dođe u vižite, čini fintu da jemaš umrit svaki čas, da puštaš dušu, da se mučiš ka beštija, gore od pasa… E! I najvažnije: kad te pitaju ko te tako zatuka, ti reci da nemaš blage veze. Bila je noć, teška mrčina, a kurbin sin mi je doša s leđa. Onda… Šta kažeš?
Cettineo se rukama uhvatio za glavu i iz grla protisnuo zastrašujući, neartikulirani zvuk. Kad se malčice pribrao, pustio je ruke da mu padnu uz tijelo i umorno pogledao u nasmiješenog Ivana koji je nestrpljivo čekao odgovor.
– Neću – jeknuo je pjesnik.
– Ma Tonči, ne budi dite. Biće dobro i tebi i meni. Ovi tvoji ćedu reć: Jeste li vidili koji je mučenik Ante, koliko je pripatija za našu stvar. Sici me di san najtanji ako ti i sam kralj ne pošalje brzojav sa željaman za brzo ozdravljenje. Kurac brzojav! Poslaće ti dekoracjun. Zapravo neće! Poslaće feratu po tebe da te špedi u Beograd, a medalju ćeš primit na dvoru di će priredit banket u čast velikog rodoljuba kojemen nije bilo teško za otačbinu izist kiblu govan! Tonči, jebate, kako ne razumiš, daj mi malo mira i od tebe ću napravit najveću čunku u ciloj Kraljevini. A i ovi moji će bit kuntenti, reć će da san obavija veliki i važni zadatak, i da od moji šaka drću sve gube u zemlji.
– Tonči, ne učiniš li šta ti ovi govori, ja ću se kalat doli i isprokidat te umisto njega! – zagrmio je hrapavi bas s visine.
Ante i Ivan zbunjeno su podigli glave i na jednom od prozora opazili siluetu ćelavog muškarca širokih ramena.
– Skužajte, šjor, puno mi je žaj ako smo vas probudili, ali jemajte pacjence još samo malo, za sekundu ćemo se dogovorit i više van ništa neće remetit san – snishodljivo zamoli Ivan.
– Dobro – strogo mu odvrati grmalj s prozora. – Ali ako me zajebete, čuvajte se. Jemate dvi minute, a onda se kalajen! – zaprijeti silueta treskom sklapajući rasušene škure.
– Vidiš li koju si barufu učinija? – prekori Ivan pjesnika koji je trzao glavom gore-dolje zvjerajući čas u prozor odakle je stigla prijetnja, čas u nasilnika koji mu je jamčio blistavu budućnost. – Umisto da se ka ljudi dogovorimo, ti se kriviš ka razvicjano dite. Po grada ćeš dignit na noge budeš li i dalje plačipizdija. Ajde, lipo, namisti obraz, ajde, siti se Biblije, pa da učinemo posal.
Ivan zakorači prema pjesniku i dlanom pogladi njegov lijevi, brižljivo izbrijani obraz.
– Tako… A sad samo zatvori oči i bićemo učas gotovi.
Cettineo skoči kao oparen, odgurne Ivanovu ruku i punih pluća zaurla: – Odbij! Odbij, seljačino nepismena dabili nepismena! Upomoć! Ljudi, upomoć! Oće me ubit!
Kad je Ivan snažnim zamahom obgrlio pjesnika i zalijepio svoj dlan na njegova usta, bilo je već kasno. Lijevo i desno počela su se paliti svjetla i otvarati škure, a kaletom je ponovno odjeknuo gromki bas: – Kalajen se!
Kao da pod ruku uzima štrucu kruha, Ivan je zgrabio Cettinea i dao se u bijeg. Nekoliko desetaka metara krivudali su uličicama Geta, sve dok pjesnikova cipela nije zapela za rešetke na ulazu u jedan zapušteni dvor.
– Izgulit ćeš mi nogu, stoko! – ječao je Cettineo.
– Ma šta nogu! Ma šta nogu! – ponavljao je ispod glasa stisnutih zubi Ivan, ulažući silan koliko i uzaludan trud da pjesnikovo stopalo izvuče iz željezne trapule. Naposljetku je pustio Cettinea da cijelom dužinom tresne o pločnik.
– Sad ćeš vidit šta ću ti sve izgulit! – mirno je kazao dok je skidao ofucani sako i zavrtao iskrzane rukave košulje.
Nekoliko minuta kasnije moglo se vidjeti Ivana kako uzdignuta čela korača tijesnom ulicom. Desetak metara iza njega ležalo je beživotno truplo.
– On će meni da san seljačina! – zastao je kao ukopan. – Meni! Jednon Ivaniševiću! Da san seljačina! Jeba mu ja mater vlašku!
Zadnji slog izgovorio je u trku, hitajući prema uspavanom Cettneu. Kad je dospio do zaleglog pjesnika, zamahnuo je nogom, jednom, pa drugi put, pa…
***
Starac je sjedio pod odrinom i skidao listove s velike glave kupusa, kad je u dvor zakoračio prištavi mladić.
– Šjor Ivanišević, Marin Ivanišević? – upitao je.
Ne podižući pogled s lisnate lopte koju je metodično trijebio, domaćin je uzvratio pitanjem.
– A čigovi si ti?
– Naš!
– Naš? Blago meni koliko nas ima!
– Evo… ja san donija… da se nađe… – počeo je petljati spuštajući na kameni stol zgužvanu plavu omotnicu.
Jednako zaokupljen poslom, pogleda uprtog u zeleni plod, starac je šutio. Mladić se već počeo povlačiti prema izlazu kad ga je presjeklo domaćinovo pitanje.
– A šta si to donija, a?
– Pomoć. Crvenu pomoć.
Stari je digao ruke s lopte koja je sada već bila upola manja, uzeo vrećicu za duhan iz džepa košulje i počeo nabijati španjulet žutim rezancima škije.
– Lipo. Puno lipo. Znači da ona moja nesrića od sina nije zaludu pribila čovika.
– Pa nije… – otpovrnu mladić.
– I? Koja je danas cina jednoga rebra? – upita starac nakon što je zapalio cigaretu i odbio dim.
– Nisan gleda koliko su stavili u kuvertu.
– Nisi?
– Ma ke, barba, ja samo nosin okolo.
– A biće i ti dikod koga isprobijaš, a?
– Bi ja, ali mi ne daju. Kažu da san… puno meškinjast – posramljeno odgovori mladić.
– Bidni tvoj pape. Neće se on najist Crvene pomoći ka ja, jel da da neće, a? – izusti domaćin pljuckajući trunčicu duhana koja mu se bila zalijepila za donju usnu.
– Gren ja… Stojte mi dobro – uljudno pozdravi mladić i izađe iz dvora.
Starac je mirno dopušio cigaretu, izvježbanim pokretom uglavio čik između palca i srednjaka, pa ga katapultirao u kut dvorišta. Posegnuo je za omotnicom, izvadio novčanice, pljucnuo po vrhovima prstiju desne ruke i počeo brojiti. Na pola posla, značajno je podigao obrve i naškubio usne.
– Ma bogati! Skoro duplo više nego zadnji put. Ko bi reka da toko vridi jedan mulac šta piše pizdarije – promrsio je sebi u bradu dok je banknote spremao u stražnji džep hlača.
