Čak i onda kad je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu – bio je škrt na izjavama. Ne sećam se da sam igde pročitao intervju s Ivom Andrićem. Ono što je objavljeno-pobirčeno je iz njegovih razgovora s ljudima, prilikom putovanja. Zamolio sam ga za razgovor i poslao ova pitanja:
– Vi ste jednom rekli da je sve što ste napisali nastalo u susretima s bosanskim ljudima… Šta je za vas Bosna?
– Gotovo niko nije pisao o mostovima kao vi. Šta je za vas most?
– Zašto se Ex ponto nije pojavio čak ni u vašim sabranim djelima? Pogotovo što neki kritičari smatraju da je to „jedno od najsavršenijih i najuzbudljivijih ostvarenja naše književnosti XX veka“.
Tri dana kasnije stiglo je ekspresno pismo:
Beograd, 17. oktobra 1968.
Proleterskih brigada 2a
Dragi druže Popoviću,
Primio sam Vaše pismo od 14. o.m. Iskreno žalim što na postavljena pitanja ne mogu da vam odgovorim, ali to ne stoga što „ne volim novinare“ (to je potpuno netačno), nego što u ovim danima nemam za to ni sposobnosti, ni zdravlja, ni slobodnog vremena.
Sa poštovanjem i pozdravima
Ivo Andrić
Posle toga, pred Novu, 1969. godinu, čestitao sam mu praznik i poslao jedinu sačuvanu sliku Lotikinu.
Intervju ipak nije objavljen.
Preuzeto iz: Književni razgovori (Govore pisci Bosne i Hercegovine), Radovan Popović, Veselin Masleša, 1970.
Priredio: Adnan Žetica
