Pre tačno dve nedelje izgubila je novčanik, sa njim i ličnu kartu na ime Senka Milić, zdravstvenu knjižicu, svoju i muževljevu karticu za tekuće račune u različitim bankama, članske karte Narodne biblioteke i Centra za crkvene studije, IDEA super-karticu, karticu Emmezete, nekoliko vizit-karti taksi službi i kesicu dugmadi. Da, i neke beleške. Najverovatnije, iskliznuo joj je s krila, dok je izlazila iz auta noseći u rukama ranac, kese sa grickalicama, i jedan sasvim nebitan katalog prepun slika idealno nameštenih stanova, spavaćih soba iz snova, idiličnih bašti sa garniturama od trske i romantičnim ljuljaškama za dvoje. Da nije tih kataloga u kojima lepo obučeni ljudi leže na mekanim tepisima ispred lažnih kamina, a njihova deca razdragano skaču po krevetima, ili grle bele, čupave pse, dok su na stolovima ukusno postavljeni kompleti najmodernije, tamno obojene keramike sa egzotičnim i nadasve zdravim obrocima, niko ne bi znao šta je srećna porodica, ni šta je sreća uopšte.
Tek ujutro, kad je trebalo da krene na posao, videla je da novčanik nije u rancu. Pretražila je ceo stan, vraćajući se i po više puta na ista mesta. Pogledala je svuda, i tamo gde nikako nije mogao biti – u frižideru, ormariću za cipele, iza redova knjiga na policama. Sišla je do automobila, napravila nekoliko krugova oko njega, naginjući se i vireći ispod – ništa. Probudila je muža; psovao je. Uzela je nešto novca iz njegovog novčanika za autobus; već je kasnila na posao; a on je telefonirao svojoj banci da karticu stave van snage. Pre nego što je istrčala iz stana doviknuo joj je koliko će otprilike da košta da se sva dokumenta ponovo izvade.
Dokumenta će nedeljama, ako ne i mesecima ponovo vaditi, obigravajući oko šaltera. Odlagaće to koliko god bude mogla, izgovarajući se se činjenicom da ne može izlaziti s posla, da nema vremena zbog ovoga ili onoga, da to zapravo i nije tako hitno. Jako je dobro poznavala svoju inertnost u takvim prilikama i nije o sebi gajila iluzije kao o heroju u borbi sa šalterima. No, gubljenjem novčanika moglo se ponešto shvatiti i o odnosima sa drugim ljudima, kao i o svom mestu u poretku. Tačnije, moglo se o tome obnoviti znanje – dobar test za propitivanje odnosa sa najbližima, sa kojima se, pored ostalog, dele i materijalni resursi. Dolazilo joj je da celu stvar proglasi socijalnim eksperimentom i predloži prijateljima da bar jednom u par godina izgube svoje novčanike. Bila je ubeđena da bi na terenu ovo empirijsko istraživanje dalo manje-više iste rezultate kod svih ispitanika.
Šta je, tu je – ako se novčanik misteriozno ne pojavi, moraće da odigra tu nepopularnu rolu. Užasavao ju je nametnut osećaj da tim gubljenjem postaje crv, nesposoban za život, bezbroj puta manji od onih koji nisu gubili svoje novčanike. Svet se delio na ljude koji čvrsto uz sebe drže svoje novčanike, i one druge, kojima čak i tako ozbiljne stvari kao novčanici služe da u njima drže svoje beleške (naravno, oni odgovorniji na ovom mestu ne štede psovke) jer, pazi, ti sa beleškama su opasni, njima je glava uvek u beleškama umesto u novčanicima, i oni zbog toga nisu u stanju da razgraniče gde se drže novčanici, gde beleške, i da li se novčanici gube ili ne gube.
Dve nedelje je izigravala nešto što je zvala „tražitelj novčanika“. Zapravo, bila je pola tražitelj novčanika, a pola lupatelj glave o zid (o imaginarni zid o koji ljudi koji ne mogu da podnesu svoju krivicu lupaju svoje glave). Već je to ličilo na davno prevaziđene načine da izađe na kraj sa nemoći koju je osećala u sličnim momentima. Poznat scenario – pritisak tuđih očekivanja i ljutnja. Sopstvena nesposobnost da dokaže da i pored krivice i dalje vredi kao ljudsko biće. Jedino što može u takvom momentu, jeste da se i sama okrene protiv sebe, da fizički povređuje svoje telo. Više to nije radila, ali se sećala reakcija koje su tome u prošlosti vodile i od toga joj se okretala utroba.
Pritisnuta nekom sličnom glupošću, kao srednjoškolka, prosipala je sebi punu džezvu vrele vode na levu ruku. Ruka je bridela i uspostavljala primat u odnosu na tananije, duševne patnje. U danima koji su dolazili koža je, zarastajući, počela da liči na zemlju ispošnjenu sušom. Profesorka fizičkog, Mala Daca, videla joj je povređenu ruku na odbojci. Na sledeći čas donela je Šaljićev melem iz Crne Gore. Bio je original – u običnoj plastičnoj kutijici bez apotekarske nalepnice, i stvarno je „radio“.
Stalno je imala rane na koži koje je sama pravila, pregorelom šibicom pretvorenom u oštricu. Majka joj je jednom podvrnula rukave dok je prala sudove – htela je da se onesvesti. Nije se sećala da ju je ikad videla tako bledu. Sve joj se to vratilo posle kao majci. Godinama kasnije, to je radila i njena ćerka, ne znajući ništa o majčinoj mladosti. Nije znala da li da ikome o tome govori. Sigurno ne bi verovali da je moguće da neko prođe kroz takva iskustva, sabere se malo, pa živi „kao sav normalan svet“.
Pre dve nedelje pao je negde taj novčanik, a onda je pao strašan sneg i nije se topio. Možda će ga na proleće pronaći u dvorištu ispod naslaga snega, zajedno sa visibabama. Onda je, da bi sve bilo još gore, juče iznenada počela da kašlje i nekoliko sati kasnije ležala je u krevetu sa toplomerom pod miškom, nadajući se da je u pitanju samo obična prehlada.
Prevarila se.
Dan pre toga, šef se na poslu hvalio kako svi njegovi ukućani imaju temperaturu, a njemu nije ništa, samo ga je uveče malo zabolela glava. Kad je popio dva paracetamola, i legao u jakni da spava, dobro se preznojio i evo ga na poslu, kao nov je.
Bio je 27. januar; imala je grip. Sedela je u krevetu, nalakćena na jastuk, okružena lekovima i nepojedenim narandžama. Da bi došao do lekova, muž se opasno posvađao sa apotekarkom. Svi su znali da se u apotekama krše zabrane prodavanja antibiotika i lekova za smirenje bez recepta, ali su radnici u njima povremeno na tome insistirali, plašeći se valjda inspekcija. Pobedonosno je doneo sve što joj je doktorica telefonom preporučila – gotovo joj je bilo žao apotekarke; žena nije znala s kim ima posla.
Sa sveskom na kolenima, pisala je pismo prijatelju. Pismo je i bilo razlog da obrati pažnju na datum. Pisma je započinjala datumom, imitirajući prepiske velikih pisaca, posebno one Tomasa Mana sa prijateljima. Povod za pismo bio je da obavesti prijatelja o svojoj bolesti. Dogovor da popiju kafu, kome se toliko radovala, odložila je na neodređeno vreme. Nije znala koliko će dugo ležati. Sa svih strana stizale su vesti o žrtvama ove, poslednjih godina opake infekcije. Nije mogla da veruje sa koliko čudnog uživanja su ljudi punili društvene mreže izveštajima o rapidnom širenju epidemije i sve većem broju preminulih. Rešila je da tamo ne zalazi neko vreme.
Kašalj je izazivao oštar bol u plućima i mišićima stomaka. Prethodne noći spavala je u polusedećem položaju, u bivšoj devojačkoj sobici koju je odrasla ćerka napustila i otišla u veći grad. Više je dremuckala, klimajući povremeno glavom kao da spava u autobusu. Jutro nije donelo mnogo svetla. Štedljiva sijalica gorela je celog dana, a noću je, saginjući se s naporom, u produžni kabl utiskivala i utikač stone lampe. Drhteći od temperature, jednom je nogom pritiskala drugu, i s vremena na vreme im menjala raspored. Leva ruka bila joj je umotana do ramena, samo je desna izvirivala ispod pokrivača, za okretanje stranica i povremeno zapisivanje. Prsti su bili hladni i gotovo tuđi.
Da ne misli na komplikacije, držala se oprobanog metoda – trudila se da čita. Odnova pesma, „Muzej lepih umetnosti“ nije joj donela olakšanje. Još nekoliko udaraca poetskom sekirom za zamrznuto more – nekoliko gorkih stihova o tome kako patnja jednih druge ostavlja ravnodušnim. „U vezi sa patnjom nikad nisu grešili stari majstori: kako su samo dobro razumeli
njeno mesto u ljudskom životu; ona se dešava dok neko drugi jede ili otvara prozor ili prosto tromo korača…”
Tragala je za katarzičnom mišlju, verujući u njenu lekovitost. U nekom časopisu pronašla je zapis o nedavno preminulom piscu, Amosu Ozu. Jedan je pasus opisivao dečaka Amosa koji, iz kibuca, piše tekst o Spinozi. Tekst biva objavljen u subotnjem dodatku za kulturu vodećeg lista iz Tel Aviva. Već sutradan, zazvonio je jedini telefon u kibucu, u koji se četrnaestogodišnji Amos povukao nakon što je njegova majka izvršila samoubistvo. Ozbiljan i zvaničan glas iz slušalice telefonskog aparata zatražio je mladog Amosa. Zvali su iz kabineta premijera Ben Guriona i tražili da tek stasali mladić dođe u zgradu vlade. U svom kabinetu čekao ga je premijer, da mu, kao stručnjak za amsterdamskog filozofa, ukaže na nijanse u tumačenju. Razgovarali su dva sata; premijer i šesnaestogodišnji dečak. Bilo je teško danas poverovati u tako nešto.
Kad je pročitala te redove, zaplakala se, plašeći se da njen muž ne uđe u sobu, jer ne bi mogla da mu objasni razlog. Možda zato što je volela Amosa Oza, i što joj je on, kao star čovek, i dalje ličio na tog dečaka. Ili zato što je želela svet u kome će se takve stvari prirodno dešavati. Ili zbog sudara idealističke mladosti i razbijenih snova jednog upravljača, koji je nekad proučavao Spinozu, a onda zaseo na odgovorniju stolicu, da rešava probleme i truje svoju dušu bez snage da išta promeni.
Čovek koji može da odvoji dva sata da bi pričao s dečakom o Spinozi, možda je zaista ušao u politiku da svoje znanje stavi u službu naroda. Ali, zar mu upravo proučavanje Spinozinog života nije dalo putokaz: nema ničega izvan tihog rada u svojoj sobi, zaklonjen čvrstim zidovima od buke i prolaznog vašara. Čemu pristanak na donošenje odluka koje će nekom naneti štetu? Nema te politike koja uspeva svima da udovolji, kao što nije bilo ni sudskog spora u kome su sve strane bile zadovoljne. Mislila je na Aurelijana Buendiju, na njegov povratak u sobu da pravi zlatne ribice, umoran od ljudi, revolucija, samog sebe, čitave te ludnice koja se zapravo vrti u krug. Pad Aurelijana Buendije u revolucionarne mutne vode bilo je za nju jedno od tragičnijih mesta literature. U tom su Aurelijanu bili i likovi iz „Zlih duha“, i Dostojevski sam, Selinov Bardami, i Boris Davidovič, čitava plejada žalosnih mladića koji su pojurili da spasavaju svet ne znajući da kad se uzme puška u ruke – sve ode dođavola. Na pitanje – kako svet osloboditi tiranije – nije imala odgovor. Zato što je osvestila to svoje neznanje, držala se sobe. Pravila je zlatne ribice, brusila je sočiva. Prsti su joj mrzli od hladnoće, grickala je svoju koru hleba i drobila u klin-čorbu svoja pluća, rintajući za bedni novac. U slobodnim trenucima (zar je toga bilo?) trudila se da sve to začini zrncima lepote i tužnog promišljanja bez svrhe, koje nigde nije dopiralo. A gde bi sve to i moglo stići iz sobe sa zlatnim ribicama?
Zapisivala je svoje misli u svesku. Kasnije, kad ih bude prekucavala da ih pošalje prijatelju, sve to će joj zvučati patetično; zato je bilo bolje odmah slati ogoljen mejl, bez prepravke. Temperatura nikako nije spadala. Upadala je već u nekakvo stanje „svetog zanosa“, u bunilo koje je dodatno razmekšavalo nadražena čula.
Setila se gde će pronaći katarzičnu misao, i brzo počela mutnim očima da okreće strane iste sveske. Nedavno je prepisala iz mejla prijatelja pasus koji je na nju ostavio poseban utisak. Pisao je:
“Sećam se, bio sam baš mali, i bilo je neko kišno vreme (jesenje, ili neki početak zime); čekamo na stanici Majka i ja (majka sam slučajno napisao velikim slovom, ali neću da menjam Otac i Majka moraju da imaju velika slova). I tu neka mala Cigančica (mlađa od mene, ili mojih godina) šeta bosa, potpuno bosa. Imala je neurednu kosu, i metlicu napravljenu od one žbunovite biljke. Hladno joj je, a smeje se. Majka je pita nešto onako neobavezno, kao da se šali sa njom, i počnu da pričaju. Devojčica mrda prstiće u bari dok priča. U nekom trenutku majka je pita kako se zove. Devojčica je u neprilici; samo se smeje i šljapka. Kao da ne zna, kao da nema ime. Pa se doseti i pita moju majku kako se ona zove. Anka. Devojčica, potom, kaže da se i ona zove Anka, jer je to lepo ime. Ja sam bio baš mali i ništa ne bih primetio da mi majka nije skrenula pažnju. Vidiš, rekla je, nema ime, hladno joj je i bosa šljapka prstićima po bari, ali tu je i puca od života i čak smo se upoznale, a da ona nije imala ime, a sad se zove isto kao ja, jer smo se zavolele… Mislim da je to bio ključni momenat u mom životu, tada sam počeo da posmatram svet obraćajući pažnju na takve stvari. Možda mi je to bio prvi oživljen leptir. Tada sam video šta način pričanja može da uradi, da stvarno odistinski oživi trenutak i da ga dovede do neke vatrometaste kulminacije. Ja sam pre tog skretanja pažnje tu devojčicu posmatrao kao Cigančicu kojoj je teško. Prstići u bari, nemanje imena, razdraganost i lagodno preuzimanje imena nekog ko ti je simpatičan je samo prošlo pored, a to je bilo ono pravo, i to mi je majka pokazala. Mislim da je to najveći poklon. Pojam je ok, ja sam imao ispravan pojam, ali trebalo je zagrejati sve to. Kao kad staviš džezvu: potrebna je temperatura da situacija stvarno oživi, da voda počne da skače i postaje razigrano srebro na plotni. To je prava stvar – da voda u džezvi pomoću džezve preskoči džezvu. Sve što naučim, sve što saznam samo je džezva, samo podijum za razigranu vodu. Zato nekako ne obraćam pažnju na intelektualne stvari, teško mi je da se koncentrišem, pokušavam da brzo zagrejem situaciju.”
Šta bi njen drug rekao da zna njenu epizodu sa džezvom? Razigrano srebro na plotni, to je prava stvar. Ali samo za posmatranje. Razigrano srebro boli kad ga upotrebiš protiv sebe, kad je odgovor svetu na njegovo stalno pritiskanje i učenje o surovosti. Biti surov, u redu, ali prema kome? Drugima ili sebi? Pomišljala je da ne postoji nikakva sredina, već samo krajnosti u mogućem odgovoru na to pitanje, i da je to prvo i najvažnije biranje između dva zla. Odgovor na tu dilemu potom određuje čitav čovekov život.
Grip. Sedamdeset i neka godina prošlog veka. Antibiotik i andol (čaroban lek koji sve leči, tako je izgledalo). Inhalacija nad posudom punom vrele kamilice. Neka vrsta uživanja u danonoćnom ležanju i neodlaženju u školu. Temperatura koja čas padne čas poraste. Dremuckanje. U jednom trenutku, u polusnu, stenje. Majka prilazi, opipava je, brine. Pita je nešto. Ne stenje od bolova, ne bunca, samo privlači pažnju. Eh, kad bi neko uvek tako svaki čas stavljao ruke na njeno čelo. Uveče, komšija donosi teglu meda i ubeđuje majku da sestri i njoj namaže vratove i umota ih u čistu krpu. Osećaj je užasan; lepljiva masa joj smeta. Ne podnosi komšiju i njegove seljačke metode.
Grip. Osamdeset i neka. Vratila se s predvojničke obuke. Ima samo petnaest. Puši, pije. Na brdu gde je obuka održavana spavali su pod šatorima. Na jedan noćni marš nije otišla, nije se osećala dobro, ali nije htela ni da se vrati kući. Upoznala je novo društvo. Svi su se uveče okupljali oko nje i njenog kasetofona sa baterijama. Pozajmila je novoj drugarici jednu svoju košulju (nikad joj nije vratila). U danima posle te avanture lekari su joj prvi put konstatovali bronhitis. Vlažna klima u kotlini nije joj pogodovala – svaka sledeća prehlada pretvara se automatski u novu manifestaciju bronhitisa. Lekar je slegnuo ramenima – najbolje da se preselite odavde. I jesu, nekoliko godina kasnije, ali ne zbog njenog bronhitisa, već zbog nekih drugih stvari. U zemlju se uselio zao duh, ljudi su počeli da se gledaju s nepoverenjem i razmišljaju ko je odakle i ko se kako preziva.
Grip. Devedeset i neke. Sinovi su bolesni, ćerka još nije rođena. Njeni roditelji ne dolaze da ih obiđu; plaše se da se i sami ne razbole. Ona to ne razume – zar je moguće da strahuju za sebe? (Tek mnogo kasnije će to razumeti – kome bi koristilo još bolesnih? Na kraju krajeva, nisu mogli ništa da pomognu.) Deca su crvena u licu i puls im je jako ubrzan. Stariji pored svih drugih lekova pije i spalmotil protiv gušenja. Žila kucavica na vrata pulsira mu nenormalnom brzinom dok spava. Ona, uplašena takvim radom njegovog srca, gubi vlast nad kolenima i pada u hodniku. Muž je prisebniji, umiruje je. Sutradan je sve već bolje. Jednom zauvek shvata značenje izraza – kolena koja klecaju.
Grip kasnih devedesetih. Izašla je s ćerkom iz porodilišta. Beba nema ni mesec dana; dečaci su dobili virus u školi. Svi kašlju. Beba ne može da spava ležeći, već samo u njenim rukama, dok je nosi po sobi. Čim pokuša da malo sedne na rub kreveta, beba se probudi i počne da kašlje jezivim kašljem nalik na lavež psa. I onda samo hoda, hoda, danju hoda, noću hoda. Muž hoće da je odmeni, ona odmahuje glavom. Tera je da jede. Ona kaže samo – jogurt. U jednoj ruci joj je beba, spava oslonjena o rame, u drugoj je jogurt, ispija male gutljaje i hoda mumlajući uspavanku bez reči. Dve-tri nedelje kasnije, mršavija je nego pre prvog porođaja, mršavija nego pre udaje. Odlazi u kupatilo sa makazama i odseca dugu kosu, koja joj se, dok presvači bebu ili je kupa, nadnosi i u sve upetljava. Kako koji pramen padne na pločice, tako se uvije kao zmija. Žao joj je dok gleda uvojke na podu, ali nema nazad; uostalom porašće opet. Na kraju, gleda svoje lice ukvireno dečačkom frizurom. Sa svojih dvadeset i osam godina ponovo izgleda kao ona što je išla na predvojničku obuku.
Onda ona dobija temperaturu, upalile su se dojke. Doktor iz Hitne pomoći ne ulazi u njenu sobu, plaši se da nije grip. Epidemija je još u punom jeku. Govori joj s vrata da ne sme da pije analgetike, ni bilo šta drugo od lekova, dok doji. A ne sme ni da doji. Mleko mora da izmuze, a zatim prokuva i daje bebi na flašicu. Zatim odlazi, on je svoje završio s vrata. Bez analgetika, temperatura samo raste. Na kraju, ona odlazi da se istušira hladnom vodom, a onda na upaljene dojke stavlja mokre, hladne pelene. Prepuštena je sebi samoj, bez lekova, zbunjena, uplašena.
A onda, samo par nedelja posle toga, svo troje dece dobija boginje.
Nije više želela da misli o svemu tome.
I dalje u polusedećem položaju, bacala je pogled po sobi, u želji da se otarasi prošlosti. To je bilo nemoguće – sve u toj sobi već je bilo prošlost. Kad se udala, njeni roditelji su joj dali stari regal, kupljen još pre preseljenja, koji je zajedno sa ostatkom nameštaja iz nekih boljih vremena, prešao hiljadu kilometara. Sebi su kupili nov. Bilo joj je to u redu tada – pred njom je tek život: biće vremena za nov nameštaj i koješta drugo; ovo je samo privremeno dok se ne snađe. Skoro trideset godina kasnije, i dalje je gledala u isti regal, kome, posle svega, nedostaju samo vratanca na jednom delu garderobera. Nedavno je pitala muža da ih vrati. Što mi nisi ranije rekla, isekao sam ih za neku policu, odgovorio je.
Nedavno, na poslu, koleginice su se dotakle sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka (njen pravi vremenski zavičaj bio je kraj XIX veka). Koleginica, neznatno starija, s nostalgijom je govorila o bezbrižnom detinjstvu i mladosti. Devedesete su se nesrećno poklopile sa početkom bračnog života i porušile bajku. To je bila lična ispovest, ali i priča o vremenu u kome je bezbrižno detinjstvo bilo moguće. Nije mogla da se uzdrži, dobila je naglu želju da se i sama otvori. Njeno je detinjstvo moglo biti isto tako lepo, ali nešto u njoj to nije dozvoljavalo, nešto preosetljivo na nesreću, što ne trpi svet u kome nisu svi podjednako srećni. To nešto vuklo ju je u druženja sa decom sa margine: povučenom, skrajnutom, odbačenom. Sve se to ponovilo u odrastanju njene dece; sve je proživljavala iznova, kao da je ukleta i taj začarani krug nikako ne može izbeći. Tragala je za težinom, za načinom da trpi bol i odricanja, u suludoj varijanti samobičevanja bez biča (to koleginicama nije rekla; te slikovite opise zadržala je za prijatelja kome je pokušavala da sroči suvislo pismo, iako nije bila sigurna da mu zaista može o tome govoriti, a onda, kad ozdravi, mirno sedeti preko puta njega i piti kafu, ćaskajući o književnosti). Pitanja su uvek sadržala nagoveštaj o njenoj krivici: zbog čega se oseća loše; pa ima sve, svi je vole, ne živi u bedi. Gledala je sa tugom i sažaljenjem one koji su joj postavljali takva pitanja. Samo je umetnost nudila utočište, neku vrstu pobratimstva među živima i mrtvima.
Nije se mirila s tim što je nekima ostajalo potpuno strano proživljavanje tog iskustva boli zbog tuđih nesreća, takvo da svaka ćelija odreaguje i promeni nešto u svom radu. Jesu li se oni samo na vreme naučili surovosti? Potreba za svetom u kome postoji pravda i samilost za sve, jedna božanska samilost koja neće dozvoliti da postoji impuls za povređivanje drugih (a ne ona koja će biti darovana ubici dece, negde na kraju puta), bila je početni imperativ za promišljanje smisla života i sveta sazdanog božjom voljom. Odakle takva kreativnost u smišljanju načina da ljudi jedni drugima nanose zlo? Možda su to bile samo gripozne detinjarije, ali ona je slutila da vernik nije onaj ko ne pati zbog devojčice sa šibicama ili Olivera Tvista, ili možda zato što Kvazimodo neće postati ako ne baš prelepi princ, onda bar mladić sa istim šansama kao drugi. Imala je telo, načeto ne samo gripom, i duh koji je igrom slučaja pripao njoj – nešto što je možda bilo samo rezultat hemijskih procesa. Morala je o tome da vodi brigu. Nešto joj je ipak ubedljivo kazivalo da to telo, taj skup hemijskih procesa, nema pravo na sreću u svetu gde nisu svi srećni na isti način. Ako je i hemija došla do tog zaključka, nije bilo mesta suprotstavljanju. Ali, ta hemija nije radila kod svih na isti način.
Grip. Nešto što poslednjih godina plaši ljude i odnosi žrtve. Gde taj grip spava preko leta? Kako je moguće da se svake godine pojavi u januaru, kao neko pseto kog zli gospodar pušta povremeno sa lanca da bi uživao u šteti koju će naneti, u nečijem strahu, u užasu? Nije uopšte sumnjala da postoji negde i uživanje u užasu, makar i da joj je nezamislivo.
Grip. A nekad kuga, kolera, malarija, tifus. Osamdesetih, pojavila se sida; sećala se koliko se o tome pričalo. Obolevali su i junaci njene mladosti, poznati glumci i pevači. Jedna od neverovatnih stvari – govorkalo se o zaraženima koji namerno, da bi zarazili i druge, koriste inficirane igle ili prave orgije. Spoznaja o tome došla je u ono vreme predvojničke obuke. Neki od njenih poznanika posezali su za lakšim drogama; nije znala nikog ko se fiksao. S jedne strane, bila je srećna okolnost što su živeli u provinciji.
U to vreme otprilike desila se i nesreća u Černobilju. Niko u prvi mah nije mogao da razazna kolike će biti posledice tog događaja. Nekom Hirošima i Nagasaki, nekom Černobilj. Ljudima kao da nisu bile dovoljne pošasti koje su se u prirodi stvarale – zemljotresi, požari, poplave, udari meteorita. Kao da nije bilo već dovoljno strašno što su velike epidemije u prošlosti odnele toliko života. Trebao nam je i rat; svaki novi sve krvaviji, sa oružjem ubojitijim i razornijim po sve veći broj ljudi. Čak i u punom zdravlju, u mladosti, u vreme ljubavi, rađanja svoje dece, u vreme nade i velikih očekivanja, nikad nije mogla da zaboravi na to u kakvom svetu živi, ni šta ljudi neprestano rade jedni drugima.
Verovala je, ili se bar nadala, da negde postoji još neko ko Ivana Karamazova doživljava kao najvećeg vernika dok nedvosmisleno vraća ulaznicu za Raj. Ako postoji Bog, nadala se da i on Ivana tako doživljava. Pored svih drugih bogova, morao se i taj izmisliti – Bog čiji je sin Ivan Karamazov. Ivan svoj razum potom razapinje na krst i tako iskupljuje čovečanstvo. U svojim kasnim četrdesetim još je bila u dobu prkosa. Imala je poverenja, ali samo u ideal, kakav je verovala da i Ivan zamišlja. To što je čovek sposoban da osmisli takav ideal, možda je davalo neku nadu, mada nije umela da objasni kakvu.
Bio je 27. januar. Dan sećanja na žrtve Holokausta. Bilo joj drago što je Dostojevski bio pošteđen toga. Ne bi mogao napisati knjigu koja bi u ljudima održavala plamen poverenja. Ponekad joj se činilo da zavidi verniku koji bi nakon Aušvica mogao sasvim mirno da propoveda stare priče. Pri pomisli na to uglavnom je osećala mučninu i gađenje. Setila se ogromne „knjige“ sa imenima žrtava, izložene u muzeju. Bila je nezamislivo velika. Svako ime bilo je jedan život, jedan poseban univerzum, nečijom voljom sveden na broj, potom na još jednog eliminisanog homo sacera. Karamazovština u njoj nije se mogla prerasti – volela je lepljive listiće u proleće, ali nije prihvatala takav ljudski ni božanski svet. I u tom neprihvatanju je bila suština njene vere. Bilo je to protivrečno, ali tako je osećala.
Poznanici su joj govorili da u njenim spisima vlada Tanatos. Zar je ona izmislila sve to crno, teško i strašno, a svet je naprotiv divno mesto gde ljudi skakuću po livadama kao radosni jarići i beru cveće, dok im nad glavama horovi anđela pevaju zanosnu misu punu nebeskog sklada? Gledala je slike gde su se provodili na divnim mestima, negujući svoja tela, pričajući da ako je nekom loše, sam je za to kriv. Trebalo je samo mrdnuti prstom i uraditi nešto za sebe (kakvo životno neiskustvo uspešnih!). Takvom neće biti dato da uradi išta značajno za svet; nije izabran; on je samo uspešan. Nije mogla da podnese svu tu bezbrižnost. Raditi nešto za sebe: to je bilo najlakše, svako je to mogao, na ovaj ili onaj način. Ali, uraditi nešto za druge? Dostići tu moć? Moglo se pokušati, ali obično se upadalo u glib nezaustavljivih kretanja koja gutaju ili menjaju najbolje ljude, kao što je pao pukovnik Aurelijano.
Jevreji imaju izraz – tikkun olam – popravka sveta. Po njihovim knjigama, ljudi su tu samo zbog toga. Mnogo joj se to dopadalo. Popravka sveta, ali bez puške. A njeni poznanici? Njima je bilo dobro: profesorske plate, letovanja, zimovanja, vino, inteligentni razgovori, putovanja po prestonicama. Tanatos-razmišljanja nisu im prijala. Kao ni večeri u bunilu sa gledanjem slika iz Aušvica.
Nije se rugala; jadala se pišući gripozno pismo. Pokušavala je da pronađe i objasni sebe. Ni ona nije radila ništa značajno. Svi skupa samo su plivali. Niko im nije mogao zameriti malo radosti u čemernim životima. Zašto joj se onda plakalo? Zbog gripa? Zbog Olivera Tvista? Zbog vozača autobusa, radnika u mesari koji 6 godina nije bio na odmoru, ili jurodivog što se lunja po gradu mumlajući?
Bilo je teško i bez gripa ujutro ustajati, prizivati radost u svoj dan, ili bar mir. Bilo je strašno teško biti žena, suočavati se sa posebnom vrstom bola koji je najjasnije odvajao polove. Onda – imati porodicu, biti roditelj, službenik; usput tragati za sopstvenim identitetom koji nije određen nekom od tih rola. Nije znala ko je, da li je samo nosač uloga koje otežavaju, a uz to nije bilo ni lične karte da nedvosmisleno potvrdi njen identitet. „Kao da imam na sebi nekoliko kaputa a neprestano pada kiša. Kvasi se prvi kaput, pa onaj ispod njega, pa i onaj treći i tako sve do kože, a nijedan ne smem da odbacim. Svaki predstavlja vernost nečemu; svako odbacivanje bilo bi povređivanje drugih ljudi naviklih na mene samo u tim kaputima. Idem mokra i teška, i nikad se neću osušiti, čak ni na najvećem suncu“ – zapisala je, a zatim precrtala te rečenice, uz naznaku – patetično.
Sve više joj se gadila neranjiva maska – prikaza koju je glumila, koja je sjajno funkcionisala u stvarima sveta. Učila je decu stvarima koje nekad i negde bivaju suprotne od onoga u šta sama veruje (da ih zaštiti). Učila ih je surovosti, kao što su i nju učili pre. Deca su je gledala sa ciničnim prezirom, kao i ona svoje roditelje. Želela je da sa svojom decom funkcioniše kao da ih je upoznala tek kad su prešli dvadesetu. Ona nije bila jedina koja proizvodi trenje. Za trening u surovosti neko je morao biti trajno okrivljen. Bilo joj je jako potrebno da odrasli ljudi koje je zvala svojom decom budu u stanju da je vide mimo uloge, makar to značilo da joj spadne oreol, da se pojavi ogoljena, nepotpuna, toliko nesigurna da nikakvu sigurnost nikome ne može da pruži. Da sama zavrne rukave i izloži njihovim pogledima ožiljke. Da ne glumi savršenstvo i da ga ne traži. Bilo je već dovoljno strašno i bez tog suludog pritiska. Naravno, nastavljala je da igra ulogu dalje, u teatru apsurda i surovosti koji nije podnosio samoranjavajuće osetljivce i slabiće.
Loše je izgledala, loše je disala. Muž je danas prvi put otišao u mesaru, napravio joj tost i doneo u krevet. Zamalo da kaže – mogla sam i sama. Ali, sve više joj se gadila ta maska. Grip je pretio da sprži taj lažni obris. Držala mu je palčeve, žvaćući bezvoljno tablete, u strahu od gušenja.
Sutra će iscepati stranice iz sveske. Potom će čekati da izniknu visibabe.
