Devojka iz lepe sobe
Marija je bila zaposlena u „Institutu za psihosocijalna istraživanja“ pri jednom velikom univerzitetu. Nije bila asistent ni budući profesor; spadala je u prateće osoblje. Kad se prijavila na oglas, tražili su joj sliku lica i celog tela, zatim sa njom obavili par intervjua. Presudno za njeno zaposlenje bilo je to što je lepa, blaga i tiha, i što ume veoma pažljivo da sluša, gledajući pozorno onog ko govori. Bila je deo eksperimentalne ekipe, nešto kao deo nameštaja jedne lepe sobe, u kojoj su sve seanse sa ispitanicima snimane i brižljivo analizirane. I druge devojke koje su tu radile bile su lepe i mirne kao i ona: mogle su biti vaspitačice u obdaništima, raditi na pripitomljavanju divljih životinja, raditi sa psihičkim bolesnicima, decom sa posebnim potrebama, dementnim osobama, izlečenima od bolesti zavisnosti, bivšim robijašima koji pokušavaju da se uklope u normalne tokove društva… Jedino što je bilo potrebno je da uvek budu mirne, ljubazne i uslužne. I da uvek budu lepe. Ne provokativno lepe, već lepe na jedan umirujući način (a zar lepota, naprotiv, ne uznemiruje, čak i najnevinija?).
Svrha eksperimenta bila je da pokaže kako se u kontaktu sa lepim i ljubaznim osobljem ponašaju posmatrani i snimani ispitanici. Iz toga je trebalo izvući zaključak kako su svi ljudi proizvod spoljnih okolnosti, te lepe, umirujuće i poželjne spoljne okolnosti rezultiraju istim takvim ponašanjem ispitanika. Čitava ekipa prionula je sa velikim entuzijazmom prikupljanju podataka koji su na kraju, na osnovu očekivanja naučnog dela tima, morali da potkrepe postavljenu tezu. Bilo je i radikalno suprotnih pokušaja u prošlosti – umesto lepih, neuznemirujućih i povoljnih okolnosti po ispitanike, isti su dovođeni u naročito uznemiruće situcije. One su, naravno, rezultirale pojavama u kojima su ispitanici pokazivali sposobnost da budu i naročito surovi, i neverovatno pasivni i poslušni. Gotovo da su gubili svoj prvobitni identitet i postajali nešto što na kraju eksperimenta, kad su podvrgavani analizi sopstvenih postupaka, nisu priznavali za svoju ličnost.
U prvo vreme bila je jako ponosna na činjenicu da učestvuje u takvom projektu. No, vreme je prolazilo, a ona bivala sve manje sigurna u važnost projekta i valjanost rezultata. Svaki dan je izlazila iz lepe sobe sa lepim devojkama, u surovi svet među surove ljude. Ako je tačna teza da smo proizvod društvenih okolnosti, razmišljala je rezignirano, uvek ćemo biti loši, jer nikad nećemo pretvoriti svet u tu lepu sobu. Nije znala kako su to neki ljudi postali kriminalci, zavisnici ili bolesnici, pa je počela da sumnja da je sve što je njima potrebno lepota i blago obraćanje kao da pred sobom ima zveri koje je potrebno polako pripitomljavati.
Počela je ozbiljno da preispituje svrhu jednog takvog eksperimenta. Kome je to zaista bilo potrebno? Naučnicima ili onima koji prodaju deterdžente, uloške, lekove i slične proizvode, koristeći lepa lica i skladna tela blagih, nasmejanih devojaka dok to nude? Onima koji reklamiraju banke, dugoročne kredite, životno osiguranje? Zahvaljujući čemu postoji ta lepa soba sa lepim devojkama? Šta mora postojati kao protivteža? Tomas Man, njen omiljeni pisac, rekao bi – veštice u pećini, koje nakaznih lica čereče i jedu novorođenčad. Sabato bi rekao – slivnici Buenos Airesa po kojima plivaju isti oni ulošci, iz reklame sa lepim devojkama, samo sad upotrebljeni. Marija je počela sve više da sanja o mestu gde bi mogla zaboraviti na lepu sobu i slivnike Buenos Airesa, deterdžente i izlečene narkomane. Mogla se zakleti da negde na svetu još uvek postoji mesto na kome ima dovoljno zraka, mleka, i bele jutarnje rose.
Ponekad joj se dešavalo da, idući ulicom, umorna, ugleda ispred sebe vremešnu ženu zdepastog izgleda, sa trajnom ondulacijom na glavi, koja čvrstim koracima grabi, ili se gura laktovima da uđe u autobus pre drugih. Neka takva, ili pak mršava, žilava, izborana prilika znala je da je iznenadi, u redu pred kasom prodavnice, energijom koju ulaže u besmislenu raspravu. Prisustvovala je besnim okršajima na ulicama, razmiricama vozača, psovkama i pretnjama. Scene iz autobusa, neprimerena obraćanja i neduhovite opaske, bile su svakodnevica njenih odlazaka na posao. Nije mogla da shvati kako ti ljudi, iscrpljeni radom, siromaštvom, svojom decom koju su doživljavali kao kaznu, pronalaze u sebi snagu da budu tako gordi i glasni, nepomirljivi i nedostojanstveni. I tada joj je, nezvana, dolazila na um veoma opasna misao o tome kako u isto vreme po bolnicama leže neizlečivo bolesna deca. Bila je spremna da se obrati višim silama sa molbom da se napravi zamena. Ako je bilo potrebno da mesta po bolnicama budu popunjena, zar ne bi bilo pravednije, čistije i bogougodnije, da zdepaste žene posvađane na pijacama, pijani muškarci koji tuku svoje ukućane, svirepi razvratnici koji bez milosti nasrću na nečija tela, popune ta mesta, a na slobodu, na sunce, budu pušteni oni koji još nisu bili u prilici da svoje duhove oskrnave grehom? Na svetu, van lepe sobe, kroz koju svakodnevno prolazi bujica oštećenih ljudi, postoje i oni mnogo tiši, neprimetniji, koji se sklanjaju da neko drugi pre njih uđe u autobus, paze da vrata ne otvaraju suviše bučno pri ulasku u tuđe prostore, i godinama, neizlečivo, dozvoljavaju drugima da ih bespoštedno zlopotrebljavaju i vređaju. Čak i kad su bolesni, stideći se toga, kašljucaju nekako u sebi, a njihove muke i nevolje, neizrečene, ostatak sveta ne primećuje i ne shvata ozbiljno.
Misao je tekla dalje (jer misao ima tu nezgodnu naviku da se nikako ne može zaustaviti), i padao joj je na pamet Kafka, kao prototip za opis svih onih nežnih, stišanih mladića, prezrenih od svojih očeva, zato što su nesposobni da razviju u sebi grubost potrebnu da se “dostojno” poživi na ovom svetu, grubom, stvorenom za ratnike, za hladnokrvne. Kako odbraniti nežnost u sebi, pitala se, u svetu koji nije lepa soba, i neće to još dugo postati, uprkos projektantima i nauci, čak i uz pretpostavku da je nauka u ovom slučaju stavljena u službu najboljih namera? Kako živeti kao snažna osoba, a ne povređujući druge, kako se pomiriti s činjenicom da nema pravde, da grubost opstaje, da to svakodnevno gledamo svojim očima, uglavnom se sa tim mireći, jer bi za sve drugo bilo potrebno da i sami postanemo grubi? Je li nužno da se u takvom svetu osetljivost na tuđu nesreću razvije u neprilagođenost, promašenost, bolest? Činilo joj se tad da bi ona sve to drugačije organizovala, i da grubosti i hladnokrvnosti ne bi dala mnogo prostora. Znala je da su to bogohulne misli, i terala ih je od sebe.
Sa zadovoljstvom se sećala da je, kao sasvim mlada, mnogo pre ovog zaposlenja i ovih beznadežnih misli, ne jednom, povela sa sobom, među ljude, poneko osamljeno, pometeno biće, nenametljivo i tiho, i da je tako nepravdi na kratko pomrsila račune. I sama je vrata otvarala pažljivo da nekog ne udari, i nije prekidala tuđe razgovore. Ali je, možda zahvaljujući lepoti koja donosi sigurnost, koračala sa malo više samopouzdanja, i uvek verovala u pozitivan ishod svojih poduhvata; to ju je činilo omiljenom u društvu u koje je onda mogla da uvodi i neke skrajnute samoizgnanike. Nijednog trenutka nije posumnjala da neće dobiti posao u lepoj sobi; ni njeni se poslodavci ni časa nisu dvoumili da je angažuju za svoj projekat, osetivši njen prirodni talenat za ophođenje sa najrazličitijim vrstama ljudi sa poštovanjem; upravo to je bilo ključno za dobijanje potrebnih rezultata.
Ono što ju je posebno fasciniralo bila je činjenica da su ljubav i nežnost opstajale u svetu koji nije bio lepa soba, i da su ih najčešće čuvali i dalje prenosili oni koji se nisu mogli pohvaliti da je život prema njima bio naročito izdašan. Nije svoje sumnje delila sa ostatkom ekipe; shvatala je da je ljudima od nauke bilo potrebno da se svet pojednostavi da bi postao jasniji. Instinktivno je shvatila da je moć u korenu svih ispitivanja koja su vršili, te da je i postojanje lepe sobe na neki način sa tim bilo povezano. Zadovoljnim i mirnim čovekom moglo se daleko lakše manipulisati. Umiren, sa zadovoljenim osnovnim potrebama, instruisan koje su potrebe poželjne i kako ih je najlakše zadovoljiti, trebalo je još samo da bude pomno kontrolisan i uvek na oku tehničkim uređajima, ali istovremeno posmatran i od strane službi koje su samo zbog toga bile oformljene. Ono što je još bilo potrebno bio je usaditi mu strah od gubljenja svih privilegija. Čitavog je života zagovarala snagu, valjda hrabreći sebe, svesna toga da svojim životnim izborima zapravo pokazuje pripadnost onoj drugoj grupi, onima što tiho otvaraju vrata. Ali, snaga nije bila dovoljna, nekad je bila i suvišna, opasna i razorna. Snaga je nagonila svojeg nosioca da pokuša da potčini sve što je dozvoljavalo potčinjavanje. To su pokazivali eksperimenti pre ovog sa lepom sobom. Počela je da se divi sposobnosti da se vodi tihi život. Jednom zauvek je priznala da je Kafkin život takođe veliki život (mimo dela, čiju veličinu nikad nije sporila). I to je bio način da se vodi borba: sačuvati u sebi sposobnost za poraz, snagu osetljivosti. Sačuvati nejakost. Izložiti se drugima, otkriti bolna mesta. Srušiti ograde. Izvaditi oružje iz puškarnica. Ko to nije probao, mislila je prkosno, taj ne zna šta je snaga. Ta se snaga nije razvijala u lepoj sobi, ona se razvijala u ekstremnim uslovima, pod velikim pritiskom sile. Lepa soba je bila u redu, ali mogla je da uspava, da uljuljka, i svakako da se nikakvi eksperimentalni rezultati nisu mogli vrednovati – bila je isuviše neutralna.
Te je večeri odradila svoju uobičajenu smenu, nimalo se ne unoseći, počevši i sebi da liči na humanoida bez ikakvih emocija prema ljudima koji su prolazili lepom sobom. U autobusu je gledala kroz prozor, dok je mrak već dobrano senčio ulice i prolaze. Mislila je o emisiji koju je gledala, sa robotima koji igraju fudbal i stoni tenis, i o projektu mladih ljudi čiji je cilj bio da njihove tvorevine za samo trideset godina dostignu savršenstvo i u tim sportovima pobede najbolje predstavnike ljudske vrste. Vreme koje je nekad izgledalo kao nezamisliva budućnost sada se odmotavalo polako pred njenim očima, i pretilo da je uvuče i učini sudionikom. Bilo je zamislivo da će ona za trideset godina biti ispitanik u nekom eksperimentu, u kome će ljubazni humanoid tiho postavljati pitanja i automatski snimati reakcije, vizuelno, kamerom ugrađenom u oko, auditivno, taktilno, mereći na taj način čak i temperaturu tela, i najsitniji drhtaj, možda i hemijske reakcije na koži. S jedne strane, činilo joj se da je u tome spas: devojke poput nje na taj bi način bile oslobođene dosadnih i neinspirativnih poslova. S druge strane, bila je to zamka. Setila se jedne odavno zastarele definicije: industrijalizacija i automatizacija omogućavaju čoveku više vremena za odmor i kreativan rad. Gledala je ljude oko sebe: procesi koji su obećavali odmor i kreativan rad učinili su te ljude dodacima uz mašine. Oni su neprekidno unosili podatke, bez da ikada rade sa bilo kakvim materijalom, bez da vide krajnji proizvod, da ga uzmu u ruke i očitaju na njemu sopstveni pečat. Izgubili su vezu sa zemljom, drvetom, kamenom, metalom, vunom, platnom, kožom. Na kraju dana bili su umorniji nego što je to ikad bio zanatlija u svojoj radionici. Bili su umorni od besmisla posla koji je njihovo telo osećalo. Nije bilo nikakve šanse da se posle takvog radnog dana počinje sa kreativnim radom. Ostajala su prazna zadovoljstva, način da se ubije vreme do sutrašnjeg dana. Ni kod nje nije bilo bolje; imala je samo knjige koje su davale privid drugačijeg bekstva iz stvarnosti. No, nije gajila iluziju da je zbog toga bolja ili srećnija od drugih.
Kad je izašla iz autobusa, ostalo joj je da pređe uobičajeni deo puta pešice, uzbrdo. Putovala je oko pola sata, naviknuta na uspon, vetar, slivanje vode kad je kišilo. Jedino čega se plašila bili su psi koji su se u čoporima motali pored starog groblja, i neretko je čula priče u autobusu kako je ponovo neka starica završila u bolnici zbog njihovih ugriza. Nadležne ekipe su ih skupljale kad bi ljudi prijavili takav slučaj, a zatim ih posle 15 dana puštale ponovo na isto mesto. U istom gradu bilo je mesta za moderne institute i eksperimente, za pse lutalice, ulice koje su opsedali narkomani i dileri, romska naselja, ekskluzivne hotele, konferencijske sale koje su korišćene nekoliko puta godišnje, ruine u kojima su noćivali beskućnici, sastajališta za omladinu koja je za sobom ostavljala neverovatne količine otpada… Bio je to njen svet, nije ga previše volela, nije ga ni razumela, ali je ipak pristajala na sve to, ne znajući šta bi drugo.
Kola su zastala tik pored nje, nešto malo niže od starog groblja, i čovek koga je poznavala samo iz viđenja ponudio joj je da je poveze ostatak puta. Bila je umorna i plašila se pasa. Dvomila se, ali nije imala nijedan konkretan razlog zbog kojeg bi odbila ljubaznu ponudu galantnog čoveka, koji joj se uvek ljubazno javljao u prolazu. Ušla je u kola i nasmešila se u znak zahvalnosti. Kako ste, Marija, upitao ju je čovek, ostavivši je začuđenu što zna njeno ime. Iz nastavka razgovora videla je da zna i mesto gde radi. Ipak, nije to bilo toliko čudno koliko joj je u prvi mah izgledalo. Ljudi nešto stariji od nje negovali su još uvek navike koje je poznavala kod svojih roditelja – voleli su da znaju sve o drugima koji su živeli blizu. Nije to bila samo radoznalost, bilo je to i svojevrsno učestvovanje u životima stanovnika istog kraja ili sustanara iste zgrade. To joj je ulilo dodatno poverenje. Čak je osetila i neku vrstu griže savesti što nije znala ime čoveka koji ju je povezao, i što nikad nije pokazivala ni najmanju želju da nešto sazna o ljudima koji su živeli u njenom kraju. I roditelji su joj to, dok su bili u istoj kući sa njom, stalno zamerali. No, oni su se odavno odselili u rodno mesto, a ona je svoj život nastavila da živi negujući samoću i pravo na potpunu privatnost.
Njena je kuća bila dve ulice ispod njegove. Kad su došli do skretanja mašila se za vrata misleći da će tu da je ostavi, no on je kavaljerski skrenuo u njenu ulicu i odvezao je sasvim do kuće. Smatrala je da je to preterivanje koje je sad na izvestan način obavezuje. Ipak, ponudila je svog slučajnog vozača da uđe i popije sa njom kafu, ne uspevši da se odupre potrebi da pokaže makar minimalnu zahvalnost. Kao da je samo to čekao, odmah je pristao.
Običaji mesta u kome je živela nalagali su da se uz kafu ponudi i neko alkoholno piće. Dok je skuvala kafu on je već ispio čašu rakije koju joj je otac doneo prilikom poslednje posete, da joj se nađe. Nije imala puno prilike da je nekome nudi. Kad je došla sa kafom, muškarac je ponukao da i za sebe donese čašu, da nazdrave. Pristala je nevoljko, ubeđujući sebe da nije humanoid i da može da si priušti malo opuštanja. Razgovor je tekao neusiljeno, muškarac je bio prijatan, lampice za uzbunu tinjale su još jedva primetno, i to samo zato što se ovakva vrsta susreta u njenom životu gotovo uopšte nije dala zamisliti. Radije se povlačila u svoju sobu nakon rada nego što bi izašla na neko bučnije i uzbudljivije mesto, ili pozvala nekog u svoj stan.
Neosetno se dogodilo to da se posle nekog vremena našla u naručju gospodina koji je do pre par sati bio za nju potpuni neznanac. U početku, taj je zagrljaj bio nežan i uzdržan, no muškarac se veoma brzo jako zadihao i njegov je stisak postajao grublji, telo silovitije, pokreti odsečniji, naredbodavniji. Bila je na samoj granici da mu se potpuno prepusti, kad je odjednom osetila otpor zbog načina na koji je stiskao njenu ruku, pokušao da je okrene na stomak, i da strgne sa nje ono što je od odeće još uvek bilo na njoj. Ne, povikala je, stani, no on se na to nije uopšte obazirao.
U sledećem trenutku njihova su tela umesto u zagrljaju bila u grčevitoj borbi jedno protiv drugog. On je ponavljao – ne možeš sad da prekineš, izazvala si me. Glas mu je bio preteći, izmenjen i promukao. Držao joj je ruku na ustima, drugom je kidao odeću sa nje i obuzdavao njene ruke. Ona je na sve načine pokušavala da dohvati bilo kakav predmet kojim bi ga udarila, odbacila i napravila tako prostor da se izvuče ispod njegovog teškog tela. Sve je bilo uzalud; na kraju ju je savladao, bio je duplo teži od nje, i silovito je obavio ono što je namerio. Ostavio ju je da plače i stenje, izgrebanu i pocepane usne, na brzinu se obukao i otišao. Ostala je tako da leži nekoliko sati, ne znajući šta da radi, bezvoljna, izudarana, silovana.
Sutradan je otišla kod lekara. Ispričala je sve što se dogodilo, uredno su popisali i obradili sva mesta koja su bila povređena. Pozvali su policiju, jer je morala sve da ponovi pred policajcem, ukoliko je u pitanju bila neka primena sile nad njenim telom. Morala je da kaže kako ne zna kako se zove gospodin koji je to uradio, kao ni njegovu tačnu adresu. Zatim je odgovarala na pitanja o razlozima ulaska u njegov automobil, i zašto ga je pozvala u svoj stan, zašto je sa njim pila alkohol, i kako se tačno desilo da se jednog momenta nađe u njegovom naručju. Bilo joj je sasvim jasno na osnovu toga kako su pitanja bila postavljana da neće biti lako na sudu odbraniti mogućnost da je mogla poželeti da s njim bude bliska, a da je isto tako imala pravo i da se predomisli, u bilo kojem trenutku te igre, te da je on bio u obavezi da to njeno pravo ispoštuje i prekine nešto što ona više nije želela. Znala je u kakvoj sredini živi. Znala je da ni sudije, iako ih na to obavezuje zakon, neće smatrati da je njeno telo njena neprikosnovena svojina, i da može u svakom trenutku da ga povuče iz bilo koje igre. Čak i u vreme „Instituta“, u vreme lepih soba i psihosocijalnih istraživanja, kamera na svakom koraku, zakona koji su štitili sve građane i bili po mišljenjima mnogih suviše blagi, postojalo je uvreženo mišljenje o pravu muškarca da uzme ono telo koje je smatrao ponuđenim, i da u takvoj situaciji ne može od njega da se traži razumna odluka.
Otišla je u „Institut“ i zatražila da je povuku iz projekta. Jednostavno nije više bila u stanju da se smeši i izigrava plastičnu lutku koja govori, da bi neko snimao druge ljude i smišljao strategije za upravljanje njima. Drugim devojkama koje su radile s njom nije rekla ni reči o sinoćnom događaju.
Bilo joj je sasvim jasno da više nema apsolutno nikog ko bi bio na njenoj strani. Moraće da ispriča roditeljima sve. To je bio najteži deo; bili su to staromodni ljudi koji će joj postavljati ista pitanja koja joj je već postavio policajac, koja će joj potom postavljati sudija, advokat, sudski veštak, svi učesnici sudskog postupka. Kad na sva pitanja odgovori roditeljima, moraće da gleda u njihovim očima osudu, koju čak ni sudska odluka, ukoliko bude u njenu korist, neće poništiti.
Nekoliko retkih drugarica bile su devojke sa kojima ju je vezivalo samo to što ih je poznavala još iz detinjstva. Imale su različite predstave o životu, i nisu se nikad dovoljno blisko povezale, da bi jedna mogla da oseti u potpunosti sreću ili bol one druge kao svoju. Bude li im rekla (a svakako će čuti, grad je bio velik ako u njemu tražiš pomoć, ali jako mali ako u njemu pokušaš nešto da sakriješ od drugih), i one će postavljati ista pitanja, pritom još i praveći nepodnošljive grimase, unoseći u to lažno sažaljenje i bolesnu radoznalost. Potom će čitav taj slučaj da se preseli u kafiće i na žurke.
Znala je da je ostavljena sebi samoj. Nije postojao niko, mogla se zakleti u to, apsolutno niko na svetu ko bi je u ovom trenutku saslušao, razumeo i potpuno podržao. Svet joj je izgledao kao trg prepun naroda u čijem centru stoji ona, nezaklonjena, a svuda okolo su ljudi, i svako od njih u ruci drži po jedan kamen.
