Beogradski aerodrom. Ponoć. Klizavih -15 stepeni. Avion kasni, a Želja ima zakazanu vožnju. Čekaće koliko bude trebalo. Dogovoreno je i bitno je.
A mraz joj prija.
Radio je podešen na frenkvencu Trećeg programa RB. Kad su Metamorfoze Filipa Glasa isparile, Koviljka Panić je duboko udahnula i pročitala naslov: „Teorija brojeva kod Pinčona: predviđanje kvara.“
Pomislila je kako je to baš čudno. Da joj je pre desetak godina neko rekao da će jedne ovakve noći na pameti imati samo jedno – da obavi zadatak i odveze se kući – rekla bi da se u tom životu nešto ozbiljno poremetilo. Bila bi tužna. Bila bi zabrinuta. Međutim, sada je samo pospana i gladna, promrzla i ravnodušna. Zaista, misli Želja.
„Fibonačijev niz je matematički niz primećen u mnogim fizičkim, hemijskim i biološkim pojavama. Predstavlja niz brojeva u kome zbir prethodna dva broja daje vrednost narednog člana niza. Indeksiranje članova ovog niza počinje od nule, prva dva člana su 0 i 1.“
Zbir prethodna dva broja daje vrednost narednog člana niza, ponovila je u sebi i izašla iz auta da zapali cigaretu.
Išli smo na sankanje. Nisam imala više od tri godine. Park je bio prekriven svežim snegom, onim mekanim, sa tankom pokoricom. Tata mi je pokazao kako se prave figure. Prvo je on pao na leđa, pa ja. Nisam se plašila. Bilo je ledeno na snegu pod suncem. Bilo je svetlo. Bila sam presrećna. Odlučila sam da nikad ne zaboravim taj trenutak i svakog sam se dana podsećala. Zvanično, to je ono čega se prvo sećam. Radost na -15.
Godine su prošle dok je nisu ostavili na miru. Počelo je sa pogledima ispod oka, zatim se razigralo u glasnim mužjačkim komentarima i psovkama u bradu, a kulminiralo je bušenjem guma na njenom saabu. Bila je noć, tiha kao ova, otišla je da sačeka putnika, a na povratku zatekla brisani prostor i smalaksalu gumu prednjeg točka. Ona je za njih bila nefer konkurencija i tačka sabiranja svih frustracija. Ona koja novac zarađuje brzo i lako, i to novac koji je namenjen njima – taksistima iz udruženja. Povrh svega – žena! Bila je, najblaže rečeno, nepoželjna na jako malom prostoru.
U kapeli prvo samo hladnoća zidova i zlokobni miris tamjana. A onda ljudi pale sveće, plaču i grabe me u nepodnošljive zagrljaje. Naočare sam skinula kada su počele da se magle od rođačkih obraza. Držim ih u levoj ruci, desnom se rukujem. Amputacija makar jednog čula činila je stvar podnošljivijom, sećam se jasno. Kada smo stigle kući, majka je ponovila ono što mi je čitav dan paralo uši: „Željka, ostale smo same.“ I poslala me u sobu da radim domaći. Tada sam počela da je se bojim.
U crnom kaputu podignute kragne, i sa neupaljenom cigaretom u ustima, iskoračio je iz zgrade. Dugonog, ozbiljan i sed. Star? Bacio je novine u kantu za smeće i počeo da pretura po džepovima u potrazi za upaljačem. Bacio je brzi pogled nalevo, ugledao žuti auto i devojku u crvenom kaputu, podigao ruku i upitno klimnuo glavom. Ona je otvorila prtljažnik. To je to. Rekli su mu: žena, saab, donji izlaz. N. se nametao da ga sačeka lično, ali on je insistirao da sam dođe do hotela. Nije neophodno. Čak je i nepoželjno. Voli da sam uđe u grad. Ima preporuku jednog beogradskog reditelja, kog je upoznao na Sandensu, za diskretan i pouzdan prevoz. Zaboravio je kako se zove ta žena, zna samo da to ime na engleskom može značiti wish i desire. Kako je to čudno, zar ne, da se u jednoj imenici sjedine dva različita principa: jedan koji je sav u čekanju da rešenje padne s neba, a drugi koji je sav u vatri koja će ga lansirati na mesto na kom želi da bude. Bespomoćna i moćna, tako je on razumeo te dve želje. A sad će upoznati osobu koja se odaziva na jedno takvo ime.
Pustio je Boye pre nego što smo se skotrljali na dušek. Isparavao je pivo i hormone po meni. Na tom mestu me je držao samo poznati bledi miris afteršejva koji su moje nozdrve pokupile s njegovih obraza. „Ćale je s delegacijom na Gazimestanu, dolazi tek uveče“, mumlao je u moj vrat. „Ostaćeš kod mene noćas? Konačno smo sami…“ U dnevnoj sobi su isključili muziku. Pomislila sam da je žurka je bila na izdisaju i da će se uskoro krenuti kući, a onda je neko ubacio kasetu u video-rikorder i počelo je stenjanje i uzdisanje. Dečaci su navijali. Dosta! Dosta! Dosta! vikala je Jasna M. dok sam se oblačila. U ponedeljak u školi nismo razgovarali do srpskohrvatskog. A ni posle toga.
Kad se sve uzme u obzir, možda je sve ispalo najbolje moguće. Nakon majčine smrti trosoban stan zamenila je za dvosobno potkrovlje i pouzdani saab. Kad više nije bilo nikoga ko bi kritikovao njene izbore, mogla je da ih razvija bez pritiska. Tako je počela da vozi. Relacija: aerodrom–grad. Prvo je vozila prijatelje, i prijatelje prijatelja, one koji su često leteli ili često čekali i pratili putnike. Nakon jedne Slobodne zone, kada su je angažovali da razvozi goste festivala, nekako je njenu listu klijenata sve više počela da popunjava filmska klika, prvo regionalne scene, a zatim i one malo dalje, malo veće. I sada, kada je maltretiranje nekolegijalnih taksista prestalo – u nekom trenutku su shvatili da ne zarađuju ništa manje otkako je ona u blizini – moglo bi se reći da u svom zanatu prilično uživa.
Vibrirali su tenkovi i aplauzi dok je majka u kuhinji tešila komšinicu Dragicu. Te večeri sam čitala Bahtina i slutila zle karnevale. David se spremao u Kanadu, a ja sam verovala da nemam izbora izvan ovog mesta. Verovala sam i da postoji zadovoljavajuće rešenje za taj kompromis. Pošto savez sa okolnostima nije bio moguć, odabrala sam nevidljivu egzistenciju. Čitanje i ćutanje. Slobodu i sigurnost našla sam, shvatiću kasnije, u svesnom izboru neslobode i nesigurnosti. Komšinica se na vratima pozdravljala s mojom majkom i na kraju dodala: „Neka mi se samo javi kad završi, dobra sam sa direktorom…“Poslednji vojni kamioni prolazili su auto-putem pod našim prozorom. Sa druge strane, preko nadvožnjaka, videla sam dve žene u pidžamama. Jedna je stajala, a druga sedela u kolicima. I bolničarka je bila sa njima. Žene su plakale, a bolničarka je čekala da ih vrati na odeljenje.
Na radiju je BYSS vodio glavnu reč: trzaji kontrabasa pod strujnim udarom i škripa saksofona punili su unutrašnjost žutog automobila stvarnošću iz nekog boljeg filma. U mraku se nisu videle njive levo i desno od zaleđenog puta, ni fabrike plastičnih nepotrepština na ponekoj od njih. Beskrajan niz nedovršenih dvospratnica omalterisanih megalomanijom posednika puzio je s druge strane jarka u kome su se smrzavali neželjeni štenci. Ali sve je to sakrio ritam uličnih svetiljki i tremor duvača na radiju. Po takvom putu klizi njen žuti auto, iz dana u dan. Putniku se svideo neočekivani tretman koji je u toj mašini dobio: ne samo što ne mora da odgovara na radoznala pitanja i što mu je bez ijednog komentara dozvoljeno da zapali – prokleti kapitalistički teror zdravlja – već je i muzika odlična, bolju ni sam ne bi odabrao. „Damn good play“, rekao je, više za sebe.
„Belgrade Yard Sound System.“ Htela je da doda i da takve ljude neće sresti tamo kuda je krenuo, ali takav bi komentar bio prebrzo izrečen, pa za bolji možda više ne bi imala priliku. A mnogo toga je želela da mi ispriča. Sve ili ništa.
„Ko je tebi dozvolio da im tako pričaš o našem najvećem piscu? Otkud tebi ideja da tako analiziraš gradivo? I to kako držiš časove… U mojoj školi da truješ decu? Ne dozvoljavam! Puštaš im muziku, vodiš ih u bioskop da gledaju te neke… narkomanske filmove. Samo nemoj opet o Blejku! Ti ćeš meni o Blejku…“, penio je direktor Marković. Napolju se jesen borila sa životom, kraj prozora je Dragica grizla usne. Na kraju mi je samo rekla: „Uvek si bila tako mirna… Šta ti je odjednom? Tako si me razočarala. I svoju namučenu majku…“
A moja majka je – samo nekoliko sati udaljena od naše velike svađe i mog odlaska iz kuće – mesila testo za štrudlu i birala haljinu za ručak sa Bogdanom.
„Coffie?“ Setila se da ima još malo u termosu. Prihvatio je, thanx, zapalio još jednu. I to je bilo sve.
Na zadnjem sedištu njenog automobila sedeo autor filmova koji su je oblikovali, podučavali, vodili na bolja mesta. Moglo bi se reći da je na zadnjem sedištu njenog automobila sedeo autor njene biografije, a da o tome nije imao pojma. Želela je da zaustavi auto, okrene se i sve mu ispriča, sve po redu. Htela je da dobije potvrdu da je imalo smisla, da je vredelo truda živeti kao Želja samo da bi se jedne noći njih dvoje sreli i razumeli se. A dobila je njegovu tihu nezainteresovanost, koja joj je zujala u ušima kao pesma rugalica, javljala joj je da takav jedan svet, i ona u njemu, teško da mogu da budu truda vredni. U tom trenutku je naglo izgubila na težini, na snazi, stid ju je smekšao i pojačao temperaturu, jedino ju je povez kojim je bila pričvršena za sedište držao uspravno. U misli joj je, kao dosadni vrag, došlo sećanje na jedan dogovor sa jačom sobom od pre petnaestak godina, koji je, eto, bio motiv za mnoge održane reči, ali sada joj se činilo da možda i nije trebalo tako. Da je bilo drugačije, možda bi je ove noći bilo manje sramota.
Sada je htela da ispriča za otkaz u školi, htela je da mu kaže da će na tom filmskom festivalu, na posedu državnog vlastelina, biti upravo i taj pisac koga je izbacila iz programa, a umesto te nacionalističke proze, naprženim srednjoškolcima puštala njegove filmove. Htela je, ali putnik belih obrva je na zadnjem sedištu ćutao, sklopljenih očiju. Putnik je putovao sam, a Želja nije bila njegovo društvo na ovom hladnom mestu.
Popila sam brufen i utrljala gel protiv bola u mišićima čim je Bogdan otišao na posao. Da me je video da to radim, sigurno bi rekao da dramim. Da sam mu rekla da ono sinoć nije bila strast nego prezir, napao bi još jače. Ne zato što ne zna da nas je držao zajedno samo moj odnos sa majkom, nego upravo zato što zna. A pokušala sam. „Sve je to kao Kosovo… ono što je bitno dogodilo se mnogo pre. Sada samo konstatujemo“ Nije me ni pogledao kad je izašao. Fuga je jedini mogući rastanak. Basta! Biti sama, biti sigurna.
Nelagode ih je rešila saobraćajna nesreća: zgužvana karoserija stajala je nasred raskrsnice, odgurnuta autobusom gradskog prevoza. Izgleda da će morati da sačekaju da se izvrši uviđaj. Pitala je policajca ima li povređenih i kada će moći da produže dalje. Da, ima, već su odvezli vozača automobila u urgentni. Zajebano je, ali niko nije u životnoj opasnosti. Moći će da prođu za minut. Tek što je svom putniku, zagledanom u teške krpice snega koje su u kosim hicima napadale prozore, prenela da ih neće dugo zadržavati, policajac je dao znak da nastave put. Vezala je pojas i preko ramena dobacila: „Nobody’s dead.“
Kad pomislim na onu godinu u tišini (tako sam nazvala period od rastanka sa Bogdanom do majčine smrti – godina u tišini!), osećam samo nostalgiju za vremenom kada sam bila najbliže sebi. Moja majka je prihvatila da neću postati ono što je za mene planirala, a ujedno se i radovala što moje odstupanje nije glasno i upadljivo. Ja sam gradila tuđe karijere (pisala radove za studente privatnih fakulteta) i živela ovaj svoj jedini život s olakšanjem što konačno mogu istovremeno biti prihvaćena i svoja. Nisam imala velike ambicije, nisam sanjale velike snove. Jer takva sam ja, tiha Želja – knjige, filmovi, fantazija, melanholija – zar ne? Zar ne?
Do hotela nisu progovorili ni reč.
Nespretno kočenje odgurnulo je auto malo preko ivice ledene kolovozne trake. Ugasila je motor i upalila svetlo. Uzeo je svoje stvari kad mu je otvorila prtljažnik, stao na trotoar i sačekao da se ona smesti i krene. Poslao joj je pozdrav kroz belu zavesu: „Take care.“ Želja je klimnula glavom i taksi je mogao da nastavi kroz noć. Beskrajnu noć.
