Iz I ciklusa
ELBA, Italija
klečim jedino pred istrunulim mašinama
s rudarima u mislima
na mineralnoj plaži okamenjenih kapi njihovog znoja
na ovom mestu spuštam olovku
da ne bih umrla od sećanja,
vozim se na crnu plažu.
na toj rudarskoj plaži nema hlada.
ona je najnapornije mesto u mom životu od svile
na mediteranskoj obali garavog ostrva, slobodna sam kao ptica.
potpuno sam sama.
vrelina šiba, uspavljuje me,
na rudarskoj plaži nema hlada.
ležim raširenih udova dok me ne digne talas tamne vode,
otvorim oči, crno nebo mi se unosi u lice,
smeđe stene povijene sasvim nisko,
spuštaju mi se na ramena.
strah trese kosti,
kakav strah od prirode.
noću se ovde okupljaju sva mora
pozvana dahom rudara
točena njihovim rukama,
pod brdom trulih mašina
rudnik živ zakopan
pod sobom, osećam da još diše.
kakav strah od prirode.
u vodi sam sigurna da me nešto jede, da je unutra nešto ogromno
što iz čistog milosrđa neće da me proguta.
kakav strah od prirode,
misli mi pune domaće plaže devedesetih godina
bile su mnogo strašnije.
metak ti pocepa kožu,
zabode se u meso, polomi kost
prvi bol nalik onom kad dobiješ injekciju.
dok mi oblaci proučavaju lice
na horizontu
vidim Mediteran se spaja sa Jadranom mog detinjstva,
glasovi kroz zvuk talasa i ljubičasti cvetovi.
devojčice,
bacimo metlice, trčimo do bele gradske plaže
do mesta na kom je žica pokidana, provlačimo se prečicom.
u hladu borova skidamo odeću, utrčavamo u plavu vodu.
dno je jasno, kao kod kuće smo.
posle ležimo u finoj senci,
peškiri nam mirišu na kremu i borovinu.
jedemo krofne
ispadaju nam u pesak, malo ih otresemo,
srećno žvaćemo,
kroz mokre pramenove kose žmirkamo ka razigranoj vodi.
Iz II ciklusa
Atomski mir
U lezbejskom okruženju postoje sestre koje sve drže na okupu. Nikada nikome nisu sudile, imaju precizno razumevanje sela i grada, slavlja i nasilja, stalnog posla, kredita za stan, i neko neverovatno – poštenje!
Pretapaju se jedna iz druge
lice iz lica, izgledaju isto
korak iz koraka, žurno
na radna mesta da tamo naizgled utihnu.
Rade obične poslove,
jedna usrećuje kutije koje pakuje,
druga putnike u autobusu, tiho
uz muziku kada niko ne čuje,
one čuju, sa cilindrima na glavama
vode svoje živote, radnice
vode svoje živote, radnice
ne vode radničke živote, nego živote.
Slike belih cvetova i ženske kože i parfemi
koje same nikada ne bi koristile. Misle i
tutnje povici žena u njima, koraci, krajevi kose
i smeju se, smeju se dok se točkovi busa kotrljaju,
a selotejp lepi karton kutije. Srca im lupaju silom uličnih juriša
revolucije u njima svaki dan,
vrtovi ruža, preslatko nešto, opet smeh žena na blagoj kiši lešnika,
i samo jedna iskoči iz vrta. Po jedna posebna za svaku.
Njihova lavlja lica nakon radnog vremena još radosnija.
Još su radosnije sestre koje vole žene, to ih drži dok ispunjavaju sve,
i slaveći slavu dignutih glava.
Ispuniti sve, ispuniti sve dok lice lava u srcu zeca kuca.
One se drže uspravno živeći te živote,
ali u njima sijaju zvezde koje se sa Zemlje ne vide
i one znaju, one znaju slast i snagu ruke koja vodi u noć
u smokingu kao prelaz iz sela u grad, samo zakorače i već su daleko
od svih nafora, opranog veša, parade na TV-u, parade kod kuće,
psovke, pijani tata i samo čuju blabla,
i one uopšte nisu tu gde im bilo ko može nauditi.
(na muziku “Atomic peace”, Alice Coltrane)
Iz III ciklusa
Sunčani kej
Stan u koji sam se danas doselila pripada bivšem direktoru velike domaće kompanije. Umro je pre manje od mesec dana. U susednoj sobi još uvek su njegove stvari.
Unela sam prvu turu prtljaga i krenula po ostatak. Neko zaustavlja lift. Vrata otvara starija gospođa i govori bez tona, razgovetno pokrećući usne: “molim vas izađite, imamo slučaj.” Slučaj? Ne znam šta bi to moglo biti.
Na hodniku se skoro zakucam u poznatog političara. “Pokojnik”, izgovara podizanjem obrva, uvlači usne jednu u drugu tako stiskajući i bradu. Zatim, sitno klima glavom u znak neposrednosti među nama. Ko je mrtav nije mi stran, političar igra na kartu prepoznavanja među ljudima. Iza njega, iz stana iznose sanduk. Bacim pogled. Nema teorije da ga ubace u premali lift. Političar slegne ramenima.
Oba krila ulaznih vrata zgrade su otvorena. Izlazeći, umalo upadnem u pogrebni auto širom otvoren da primi sanduk. Ne još. Ne još.
Pokojnik je bio otac onog političara, a po godištu blizak direktoru u čijem stanu živim. Prilično sam sigurna da su se poznavali, da su se posećivali. Potpuno mi je jasno da će noćas taj današnji pokojnik doći do stana mog pokojnika. Ni u ludilu neću tu prespavati. Da li će pokojnik ući na vrata? Da li ću ga videti? Da li će se pojaviti i moj pokojnik? Da li će oni moći da vide mene? Da li će otvarati frižider dok puše cigare? Da li mrtvi mogu da naude živima?
*
Najbolje mesto na kojem sam živela. Ima možda sto metara od reke. Da mi je neko pričao ne bih verovala šta sve znači ovo parčence Dunava. Svakog jutra se naginjem kroz terasu da ga ugledam. Iznova se obradujem. Upije me Dunav. Ma!… čudan osećaj. Stvarno ne liči ni na jedan drugi. Žbunovi zaklanjaju reku. Oni su prvi red smeštaja uz obalu. Iz žbunja tokom leta, ranom zorom izlaze braća ulični svirači ili bar jedan od njih jer ih ne razlikujem. Nekoliko puta sam ga videla sa četkicom za zube. I danas se pitam gde se zaputio. Neću da odem u priču o tome kako sam ga pozvala na poetsko veče. I kako su pojedini pesnici negodovali. Da li je on pesnik ako peva obrade? Da li on zna da peva? Da li on zna da svira? Da li si pesnik ako živiš u žbunu? Ko određuje, ko je pesnik? Šta je njegov zavičaj, čemu bi se vratio ako napusti ovo ovde?
*
Na klupi pored zgrade boravi i čovek duge bele brade, sav u teksasu. Preplanuo je ili mu je lice užareno pod naslagama svega. Uglavnom, rumen čovek. Izgleda kao da nikada ne progovara ni reč. Kao neko ko je to odlučio. Neće reći ni reč. Jedno jutro sam mu rekla dobar dan. Pogledao me je ispod oka, nije odgovorio. Onda, jutros prolazim pored njega u momentu kada ga prolaznica prepozna. Pitala ga je za familiju i on je pričao, dosta vedro. Pričao je sa njom, lepo sam videla. Oči su mu sijale, a u meni se javila groznica znatiželje, luda potreba da zagrlim klupu na kojoj spava. Dolazi zima. Komšiluk se menja, ljudi više ne spavaju po okolini, odmiču se od hladnog Dunava, znam da će i teksas čovek nestati, tražiću ga po gradu i bojim se da ga neću naći. Dosta je star i ne znam kako bi preživeo zimu. Zašto se ne prijavi u neko prihvatilište? Zašto se ne prijavi u dom za stare? Za dom se mora platiti? Da li je išta u životu planirao? Ako nije, šta je radio do sada? Ko je bio i da li je uvek nosio sve teksas?
*
Vreme ide, stan je pun nekih života o kojima nas dvoje nagađamo. Vezuju nas decenije zajedništva. Ali to je sve. Decenije se prazne, iz dana u dan godine ostaju samo sećanje, ne znače ništa današnjem danu. On je za mene klinac, povremeno smrtno dosadan, previše naložen na pušenje i piće. Šećeraš. O toj bolesti malo znam. Soba mi se zavrti kad shvatim da naspram alkohola koji popije meri količinu insulina koji ubrizga. Po tome kakav je trag u tegli sa slatkim, po tome koliko je slatkog zagrabio nagađam koliko mu je šećer pao. Pogrešan šećer. Kada ga pogledam, ne vidim budućnost. Ne vidim ga starog. Nije da druge ljude vidim ali o njemu nemam osećaj da će ostariti.
Nije da za druge imam.
Mislim da je uspeh to što je još uvek živ. Kao kad direktor škole na prijemu prvaka objavi da je škola već neverovatno uspešna zato što ima najviše đaka u gradu. Uspeo si jer si živ. Ne moraš ništa da radiš, drugi će te upravljati na daljinski.
U svakom slučaju osećam veliki uspeh povodom njegovog života.
“Šta ti vidiš kada pomisliš na budućnost,” pitam ga jedno jutro.
“Vetar,” kaže, “samo vetar.”
“Kakav vetar?!”
“Nešto kao,… uragan.“
On zna. On zna isto što i ja.
Da li samo želim da preživi mladost? Zar ne bih o njemu tako mislila i da je star, želela bih da živi još malo? Zar mislim da je starost kraj života? Život traje do kraja života?
*
U zgradi uz kej stanovanje je počelo smrću političarevog oca, a završilo se smrću mog mačka. Između ta dva događaja rodio se Marko. U trenucima njegovog rađanja sedim na terasi pred Dunavom, beležim ko prolazi, žena džogira u punoj opremi, čikica na rasklimanom biciklu, ljudi ulaze i izlaze iz žbunova uz vodu.
Nekoliko meseci nakon toga, sedim na terasi ne znajući da pod obližnjim drvetom umire moj mačak. Tu se šćućurio, hteo je da bude sam. Odjednom, pogledom mogu da obuhvatim ceo život, nemam više osećaj beskonačnosti, jasno mi je da kraj dolazi. Mantram oko kraja, da ne dođe iznenada. Da ne nestanem naglo, bez pripreme. Mogu da zamislim svet bez sebe, samo ne želim da se to desi uskoro. Smiruje me pomisao na svet bez mene. To je, dakle, smrt i ne zvuči strašno. Već je jednom bilo, i biće i opet.
Deset godina kasnije Marko i ja prolazimo kejom, pokazujem mu terasu na kojoj sam sedela dok ga je mama rađala, a oko nas čikica na rasklimanom biciklu, čovek ulazi pa izlazi iz žbuna uz vodu. Skoro svi isti ljudi i dalje rade svoje radnje.
Izbor iz rukopisa, Jelena Anđelovska, 2022.
