IZ MOJIH USTA IZLEĆU PTICE (negde)
Noć, tkivo moje snage i spokoja
umire na suvoj postelji zore
sa svakim novim svitanjem umiremo i ona i ja
deo po deo tela mi otpada
na vratu, ako preostane neiskidan
pronalazim dnevne tridesetdve rupe
plačem u ostacima
skrivena u praznoj mat boci
u stvarnosti je to zabranjeno
traže se reklamni likovi
blistavi zubi i osmeh
da li iza toga stoje zlikovci
po novim zakonima nije bitno
negde u Češkoj jedan zamak plače javno
(uputiću pismo njihovoj ambasadi da mi pojasne slučaj)
toliko ljubavi sabiti
gustinom naboja
guši
negde sam pročitala da je slepo crevo suvišan organ
posle je usledio demant ali to sad nije bitno
srce se izgrebalo na opštim i neopštim mestima
suvišno
moglo je nekim biserima biti okean
o mojoj materici brinu samo kad je zdrava
kad mi izrastu oči za tako sebične
sitne glasove
pročitaću odgovore
oslepela sam od pornografije
jednom ću biti japanski san
na maskembalu svoje smrti
negde u Poljskoj neko me voli
kao divlju trešnju
vekovima mi stižu pisma na francuskom
sanjam Provansu, tamo ih čitam
negde na obalama Baltika leže moje ruke i dlanovi
raznešeni minom koju su nagazili unutar mog torzoa
bunt nije hteo da uči o oružju
samo o prvoj pomoći
a to bi mi danas pomoglo da shvatim
čime sam aktivirala minu
sve to sad nije bitno
muškarac čiji jezik ne razumem
negde na Tihom okeanu
u stvarnosti plače
dok pravi njihove odlivke
pokušala sam rasti mirno obličjem okamenjene magme
otporna na predaje i okove
šiknula sam kreativnim haosom šuma
iz mojih usta izleću ptice
ali mi niko ne veruje
jednom ću se zagrcnuti vlastitim dahom
umreti negde na ulici
sama
van pesama
mobilni telefon će zvoniti
javiće se islednik
žderući svoj doručak
BALADA O KULAMA OD PESKA
Obalom se razleže smeh
to dečurlija pravi kule od peska
a vetar ih uporno ruši.
Malo kasnije, obalu obuzima tišina.
Oborenih nosića rešavaju zagonetku
zašto im to radi, zatim mole belog psa
da im donese novu kanticu.
Nedaleko od njih pada mrtav galeb
koji je išao na ubrzani kurs
ljudskih jezika i pisama.
Iako je posve sigurno
da je sam sebi probio uši i oči
u ptičjoj policijskoj stanici lažiraju događaj pod:
Umro prirodnom smrću.
Slučaj zaključen.
Gradimo svoje živote
dok ih žrvanj istorije i politikanstva
na koje imamo privid uticaja,
ruši.
Svakog jutra molimo sve tiše
belog psa da nam donese novu kanticu.
Nedaleko od nas
sa radio stanice
-Ispravljene nepravde-
slušamo da je Irena Stendler
dobila Nobelovu nagradu za mir.
ZIMSKA IMPRESIJA
Dok vetar grize krovove
potaknut predosećajem
podteksta slatkosti
sneg beži sa njihovih usana.
Daleko odavde
paor skuplja dokotrljane narove
s glazurom nadrealnog meseca.
Tramvaji žderu svoje patnike
dok svetla prodaju jeftinu iluziju vedrine.
Pred san se talože slike
u orozu pera
mastiljavo da (se) ispljunu
dok utamničeni crnim decenijama
brojimo taktove naših kostiju
u zatvorenim kožnim instrumentima.
Ima li smrt svoj zvuk?
Godinama se pokrivamo snovima
o životu
sa stranim prefiksom
normalnim
dok oči ćebadi uporno naglašavaju
slomljena zrcala.
Asfaltni pustinjak putuje karavanom
i malo-malo časti se gozbom,
na koncima bele smrti
nesvestan šaptača
lutkarskog pozorišta –
publika bela, u jednini.
Ima li smrt svoj zvuk?
Proleće će doneti
melanholiju
u šarenim obmanama procvalih vrpci.
Prihvatićemo igru našminkani osmehom.
Ima li smrt svoj kraj?
NIJE TI TREBALO
Nije ti trebalo ugnježđivanje u plodovo more
tiha borba kroz karlicu koju nisi bolela
pad u novu zamku sa izbrisanim prošlim.
Nije ti trebao udar na dlanu novog
da već tada postaneš asmatična na laž
sa oštrinom njuha, hobotnico.
Nije ti trebalo (samo)analiziranje, rast iznutra
vodilo te ka zidovima o koje si se pepelno odbijala,
iz ćelija vazduha padala si u prašnicima krvi
posle smrti cvetanja.
Nije ti trebalo da zavoliš umetnost kroz kistove mraza
na kvarcnim vitražima svoje sobe
prateći otrov u zbiru sa zagradama, tačkama, slogovima;
snegove, jezerske vode, polarne svetlosti
mesečeve korene i onaj šanac gde si mlečni put plakala.
Nije ti trebalo da iz očiju ničeš kestenjem,
put zrenja i senzibilnosti da nedriš ženskim bilom
i raspolutiš se u muškobanjastim pokretima
u besu i psovci, tragovima igranja fudbala.
Nije ti trebalo da zavoliš sebe baš takvu kroz lična prelamanja
i, sebe kroz druge
pomisliš da ćeš ikad biti centar nečijeg sveta
i tako saznaš:
srce ti je košpica koju ispljunu na kraju
ili preživaju dugo dok umorom ne opadne ispošćeno.
Nije ti trebalo da zavoliš čergarske točkove
reke violina, sirene, mostove;
stare gradove, kaldrme, fenjere, krila bezubih ptica;
na drvenastim ramenima planina druženje sa zvezdanim platnima
i, idolopoklonstvo pred brezama;
nisu ti trebale kose harfi,
grudi trzalice
ruke i, sećanja.
Nisu ti trebali pokušaji koraka ka sreći, verovanje,
samoponištavanje i vraćanje šansi
slabokaloričnim organskim sklopovima;
nisu ti trebala darivanja
najmanja u taktovima vremena bezvrednima;
završavalo se slepilom i krikom ludila
lomovima kukova niz stene vodopadne.
Nije ti trebalo da zavoliš praistorijskog slikara;
da ljubiš u posnim vekovima;
Nije ti trebalo da se zaljubiš 1420.,1723., 1877., 1928,. 1965., (…)
da zavoliš u jesen, zimu, leta
i, ovo prestupno proleće.
Nije ti trebalo,
na konačištu svega ostaje
anoreksično srce i skeletni hod kroz samoću.
Nije ti trebao prasak mastila,
pobednici, ne –
gubitnici pišu poeziju
na konačištu svega
ono je košpica
POKLONILA SAM MU SVOJE KOSTI
kakva groteksna instalacija
– škrgutalo je drvo
na kome su se klatili
zglobovi
nadlaktice
vetar je svirao opelo
kradući visuljke
samozadovoljan zvukovima
tu noć poklonila sam mu
svoje kosti
želeo je da se igra umetnika
(konceptualna umetnost
instalacije
duborez)
tu noć je želeo da se igra vajara
poklonila sam mu sebe
urna još stoji na groblju
nerazjašnjenih slučajeva i kužnih
nešto je praha posuto na brzinu
kamenorezac je odbio da napiše lažni epitaf
neke buduće noći
napisaću ga ja
mesto i datum i,
ostale stvari koje idu uz to
neke buduće noći
svojim prahom
podićiću urnu na pijedastal
kakav zaslužuju kraljice
koje same sebi odsecaju glavu
verujućom giljotinom
u umetnost življenja beskrajne
postojanosti
neke buduće noći
napisaću istin(e)
bez objašnjavanja
odakle mi moć
javljanja iz drugih svetova
tu noć poklonila sam mu svoje kosti