6.
Nenad Mitrov[i] se ubio u noći između 6. i 7. jula 1941. najverovatnije pred zoru, samo nekoliko sati pre saslušanja, četvrtog po redu, zakazanog za 8 ujutru. Prethodnog dana, u nedelju, ručao je kod rođaka, a popodne je, kako beleži Mladen Leskovac u svom Sećanju na Nenada Mitrova, proveo u svom stanu. „Nije išao nikome i nije puštao nikoga k sebi”. Tokom noći napisao je tri pisma: jedno policiji, drugo rođacima, treće Tonki Vasiljević. Čitao je ili pokušavao da čita: na stolu je nađena rasklopljena knjiga Kostolanjijevih novela; prebirao je po knjigama, sređivao rukopise i pribor za pisanje, koji je inače uvek držao u redu, i pušio. U porculanskoj činiji za voće, koja mu je služila kao pepeljara, izrastao je te noći, pod morem dima, čitav jedan razgranat sprud od zgnječenih opušaka, palidrvaca i pepela. Bilo je verovatno oko tri iza ponoći kada se Mitrov svukao u pižamu, i veliku naslonjaču, koju je nekoliko meseci ranije kupio na smrt bolesnoj majci, dovukao u kupatilo i postavio pred mali plinski rešo. Navukao je gumenu cevčicu na čeličnu šipku gasnog sprovodnika, obliznuo je i – udahnuo. Vazduh u malom stanu bio je toliko zasićen ugljen monoksidom da ni vatrogasci, tokom prepodneva, nisu smeli da uđu bez gas-maski.
Zašto se ubio Nenad Mitrov?
Mladen Leskovac, sećajući se poslednjeg susreta sa njim, kaže: „O samom povodu svojih odlazaka u mađarsku policiju jedva da je hteo reći reč-dve nejasnog objašnjenja; možda više nije ni umeo; ali od početka kao da je odmah shvatio sve najtragičnije, i jednako ponavljao kako on ovo neće moći preživeti: jedan policajac-Mađar, mađarski doctor iuris utriusquae, gumenom palicom mu je pretio i udario ga, a Nenadu je bilo stid priznati da je otrpio udarac i poniženje”. Izgledalo je, dakle, da Mitrov, ni pred četvrto saslušanje, nije znao zašto ga pozivaju, a da policija uporno zamagljuje svoje razloge i namere. Od Mitrova se nešto tražilo: očekivalo da nešto prizna. Ali šta?
Leskovac je, zapisujući svoja sećanja posle rata, pretpostavljao da je saslušanje njegovog prijatelja moralo biti u vezi sa traganjem Pavelićeve, a u sprezi sa njom i Hortijeve policije za Mitrovljevim sinovcem, zagrebačkim studentom hemije i pesnikom Viktorom Rozencvajgom koji je ubrzo uhvaćen i streljan. Činilo se da Mitrov ništa ne zna o ilegalnim aktivnostima svog rođaka, a da policija nikako ne veruje da on ne zna, pa da je sve to nekakav fatalni „splet nesporazuma”.
I Bogdan Čiplić, u svom Sećanju na Nenada Mitrova objavljenom deceniju nakon Leskovčevog, glavni razlog samoubistva vidi u postupanju okupacione policije prema Mitrovu. Tvrdi, pritom, da je Odeljenje za kontrolu stranaca, takozvana „Kontrašpijunaža”, tražilo od Mitrova spisak novosadskih intelektualaca, antirežimski nastrojenih, i taj svoj zahtev propratilo uobičajenim drastičnim pretnjama, računajući da Mitrov kao ranjiv, nesrećan čovek neće imati snage da se odupre. Mitrov je, po Čiplićevom svedočenju, odluku o samoubistvu doneo već nakon prvog saslušanja, ali se dvoumio u pogledu sredstva. Kada od svog prijatelja doktora Poštića nije dobio traženu „jaku drogu”, odlučio se za gas.
Mitrovljevo pismo policiji, napisano pred smrt, nije sačuvano, nestalo je zajedno sa celokupnom policijskom arhivom iz ratnog perioda: ili ju je uništila Hortijeva vlast uklanjajući se pred nemačkom, ili nemačka bežeći pred oslobodiocima, ili OZNA brišući nepoželjne tragove. Nisu sačuvana, ili bar nisu dostupna javnosti, ni preostala dva Nenadova pisma iz poslednje noći, koja Čiplić pominje kao „opširna, spokojna, oproštajna”, niti kakvi drugi izvori koji bi osnažili ili osporili navedene pretpostavke. Na suđenju doktoru Jožefu Kenjekiju, oktobra 1945. nije posebno pominjan ovaj slučaj. Dr Kenjeki je osuđen na smrt i obešen, pa tako ni kasnije nije stigao da objasni šta je policija tražila od Alfreda Rozencvajga.
Posleratni pesnik i funcioner S.R. bio je mišljenja da bi se Nenad Mitrov ubio i bez pomoći okupacione policije, na šta ukazuju svekolike njegove stihovane jadikovke. Po S.R.-ovoj oceni, epizoda sa policijom je preuveličana. To je učinjeno kako bi se Mitrovu pripisale zasluge kojih nije imao, a njegov defetizam na mala vrata propustio u književnost.
Jedan drugi pesnik, pesnikinja zapravo koju Mitrov u stihovima pominje kao „sestru sapatnicu”, bila je uverena da je samoubistvo proizašlo više iz Mitrovljevog nesporazuma sa sobom nego sa policijom. Nenad nije shvatao šta se sa njim događa, šta se od njega traži, ali je, kao i uvek, podozrevao da je kriv. On prebire po sećanju, traži imena, fizionomije, reči za koje je odgovoran, koje bi mogle biti uzrok ove pometnje, pokušava da se priseti da li je ikada u očajanju rekao nešto protiv nečega ili nekoga, sem protiv sebe. Ili se našao u nevolji zbog reči koje je prećutao, zbog svoje konspirativne žudnje za lepim ženama i lepim dušama, zbog teškog prekršaja samovaranja i lažne nade? Pred oči mu izlaze žene kojima je tokom svog pustog života bio obuzet, kojima je posvećivao svoje stihove i uzdahe, žene bliske i žene neznanke, žene poznanice i žene prolaznice, žene-inicijali, žene-kriptonimi, žene-šifre, žene-metafore, žene-aluzije i žene-iluzije, pre svih ona Marija Aleksandrovna, kobna Ruskinja, koja je prva u njemu zapalila grešnu veru da je mogućno spajanje duša nastanjenih u nespojivim telima, da je ostvarljiva ljubav na daljinu, ljubav na nedosegnuto, nedodirnuto, neposednuto, na neviđeno i nedoživljeno…
Hauzmajstor koji je nekih deceniju i po ranije nosio, jednom prilikom, Mitrovljevo pismo gospođi Mariji Aleksandrovnoj, a tokom okupacije, u više mahova, nadležnoj službi poneku dostavu o Rozencvajgu i još nekim stanarima i posetiocima zgrade pod brojem 9 na Dunavskom keju, imao je i povodom ovog samoubistva zapažanja koja je smatrao vrednim pažnje odgovornih lica. Ne, nije sasvim tačno ono što tvrde Rozencvajgovi prijatelji, da je dotični poslednju noć proveo sam u stanu. Naprotiv. Zapažen je dolazak jedne osobe koja je svakako morala biti u vezi sa njegovom odlukom da dokrajči svoj život, a možda mu je u tome i pomogla. Hauzmajstor je čuo korake na stepeništu, ali dok je stigao do vrata svog stana, osoba je već bila promakla, a i da nije, teško bi u potpunom mraku mogao išta da razazna; u haustoru nije biio nijedne sijalice, sve su ih – ponovo! – pokrali. Ipak, hauzmajstor je bio sasvim siguran da to nije bio niko ko bi mu bio iole poznat: niko od Rozencvajgovih novosadskih rođaka i poznanika koji su ga nakon smrti stare Rozencvajgovice povremeno obilazili; ni gospodin niti gospođa Gomirc koji su ga nekada rado primali; niko od gospode pisaca, pogotovu niko od uvaženih činovnika koje je tamo sretao, najmanje gospoda Margan i Matić; niko, čak, iz policije u koju je, dabome, Rozencvajg odskora takođe navraćao, ni gospodin Paroši, ni doktor Kenjeki, niti kakav službenik, poverenik ili žandar. Nije to mogao biti ni Rozencvajgov kuzen zagrebački, poznat vlastima, koga je možda očekivao, ni drugi rođaci odande koje zacelo više i nije čekao; nije uličarka – takve, istini za volju, nije dovodio – ali ni neke od mnogih gospođa kojima je strofe sastavljao. Takvim korakom ništa dobro čoveku ne dolazi. On, iskusan domar koji je na protuvama diplomirao, koji zna kako diše sitan lopov, a kako opasan smutljivac, nije sa sigurnošću mogao proceniti kojoj vrsti Rozencvajgov posetilac pripada. Krio se, ali se i potrudio da obznani svoj dolazak; goreo u groznici, a širio leden dah. Takva je osoba, takva žena – jer bila je žena! – došla ubogom Rozencvajgu da mu došapne svoju mračnu tajnu i – turi mu plinsku cev u grlo.
Hauzmajstorovica s kojom je muž, kao i sa nadležnima, podelio svoje slutnje, najpre je ispsovala njegovu pijanu fantaziju, a onda se ipak složila: Pa da, žensko. Gospođa! Malo je razmislila i dodala: ako se ne varam, govorila je ruski. Ruskinja! Hauzmajstoru se, priznao je, nije činilo da neko govori ruski, već da to Rozencvajg plače. Ali možda je zaista bila Ruskinja. Ni drugi stanari nisu bili sigurni da su čuli ženski glas, ali su se pouzdano sećali da je u Rozencvajgovom stanu neko hodao tamo-amo, gore-dole kao zver u kavezu. Korak je zaista bio nekako zverinji, ženski, oprezan a ljut, a ne trapav, drvenast kao što je Rozencvajgov. Onda je špartanje prestalo, ali se odmah oglasila pisaća mašina. U početku nije bilo jasno šta ko kuca. U mukloj noći čelični otkucaji zabadali su se u zidove kao klinci u čamovinu. Kakav je to način! Hauzmajstorovica je udarila drškom partviša o tavanicu, a njenim primerom poveli su se i ostali stanari: pisaća mašina ih je razgnevila više od najbučnijih noćnih obračuna između hauzmajstora i njegove žene, svih njihovih krikova i kletvi, pa je za tili čas Rozencvajgov stan sa svih strana zasut nestrpljivim udarcima: papučom, oklagijom, golom pesnicom. Najzad je i kucanje prestalo, ali mira više nije bilo: kada je zamukla mašina, progovorio je sam Rozencvajg. Rozencvajg! Čovek koji spusti oči kada vas sretne pred trafikom iza ugla, najednom, sred noći, drži govor čitavoj ulici. Bila je topla julska noć, pozori širom otvoreni, pa se dobro čulo kako deklamuje. U početku je to bilo nekakvo mrmljanje, ali se govornik ubrzo oslobodio, zaneo, stao da izbacuje neke strašne reči, bogohulne kao da mu ih je sam đavo otkucao. A i jeste bio sam sotona. Satanica-bratanica koja mu je sunula otrov u dušu i pustila gas u grlo. Ako je nesrećnik i hteo da se odupre zloduhu, nije mogao, samo je vikao u noć, kuknjava je bila velika do neba, a pluća mala, pa je glas ispadao kričav kao u goluždravca ispalog iz gnezda. Bože, hukala je hauzmajstorovica, bože, bože, othukivali su i hauzmajstor i susedi, trebalo ga je zaustaviti, ali bilo je kasno, sve je krenulo kako ne treba. Pred zgradom se zaustavio fijaker, iz njega, kao iz cilindra iskočila je šarena družina i dok je kočijaš nameštao đem, ona se, sipajući naokolo bljeskove lakovanih cipela, belih plastrona i svilenih sukanja, već bila okupila pod Mitrovljevim prozorom i nešto mu dovikivala. Žena u dugačkoj večernjoj haljini izvukla je jedan muslinski cvet iz buketića na svom dekolteu i njime mahala govorniku. Hauzmajstor koji je, ogrnuvši kratki penjoar preko pižame, istrčao na ulicu da vidi šta se događa, ugledao je Rozencvajga kako stoji u prozoru, širi ruke i maše kao da će da poleti. Hauzmajstor se uplašio da bi Rozencvajg zaista mogao tako nešto da preduzme, a to bi, bez obzira na sve, donelo dodatne neprijatnosti. „Svi vi koji ste oronuli i skovrčeni, pogruženi stasom”, vikao je grbavac, „čiji su udovi zakržljali, osakaćeni, razglavljeni…” Hauzmajstor je odlučio da se vrati u zgradu i na svaki način prodre kod Rozencvajga i prekine cirkus, ali u tom času gotovo pred samim ulazom zaustavila su se još jedna kola, ovoga puta nekakva špediterska zaprega natovarena ljudima i prtljagom. Teraj dalje, teraj dalje, vikao je hauzmajstor, ali kočijaš je, i ne pogledavši ga, skočio sa svog sedišta i stao da odvezuje uže kojim je tovar bio vezan. Kako bi koji čvor razvezao, tako bi između krupnih komada počeli da se migolje putnici, izvlače se i silaze na asfalt, da bi onda i svaki od njih krenuo da traži svoje torbe, decu i starce. „Svi vi čija su tela unakažena neizgladivom manom, čija su srca raskrvavljena neisceljivom ranom…” Hauzmajstor je sada već jasno razabirao svaku reč, a mogli su i drugi, jer se počeo okupljati svet iz okolnih zgrada i ulica, pa i neki sasvim nepoznat. „Svi vi anonimni ubogi, bedni boni, groteskne, odvratne parije… vi se kradete, klatite i klecate ko unezvereni skotovi, bez otpora gotovi da dočekaju nož smrtonosni.” U međuvremenu pristigle su jos tri zaprege i jedan automobil. Većina je ipak dolazila pešice, mnogi natovareni ruksacima, boščama, zavežljajima poput izletnika, ili su to njihove grbe u mraku izgledale kao prtljag. Mahom su se poznavali međusobno, rukovali ili bar klimnuli jedan drugom u prolazu i ćutke išli dalje, tražeći mesto za svoju familiju ili tovar. Hauzmajstor je, istini za volju, bio uvređen što ga niko nije obavestio o ovom skupu. Stajao je u kapiji svoje zgrade, ogrnut penjoarom s turskom ešarpom, u prevelikim papučama, nepripremljen i pitao se nije li ovo ipak neka pobuna? Ili je samo policijska provera? Ako je ono prvo, šta mu je činiti, šta je njegov domarski, patriotski zadatak? Biće da su i neki među okupljenima pomislili da je pobuna, jer su nestrpljivo podizali glave prema Rozencvajgovom prozoru, ali njega tamo više nije bilo, prozor je bio zatvoren, a svetlo u sobi ugašeno. Svet se uskomeša. Jedni su se osvrtali i pitali „Kuda?”, drugi odmahivali i širili ruke pokazujući da ne znaju, treći upirali prstom u Rozencvajgov, a potom i u druge prozore, četvrti zabrinuto gledali reku, nekud niz reku, prema okuci niže Oficirskog štranda odakle je već nadolazilo neprozirno, muljevito jutro. Dole, kraj vode ili na samoj vodi, neko je vikao: „Nema boga do uboga! Ne damo da gaze nakaze! Svaki gnom će imati svoj dom!” Odavde, sa keja, glasovi su uzvraćali: „Kuda? Kuda?” i „Idemo”.
Hauzmajstor se do kraja više nije mrdnuo iz kapije, pazio je da niko nepoznat sa ulice ne uđe u zgradu, niti iz nje izađe. Ipak, kada su sutradan vatrogasci provalili u Rozencvajgov stan, našli su samo njegovo telo. Hauzmajstor je, međutim, i dalje bio ubeđen da se Rozencvajg nije ubio sam.
„Jeste li sasvim sigurni da je bila žena?”, upitao je doktor Kenjeki kada su mu najzad doveli domara koji je ovoga puta uporno tražio da vidi Njegovu ekselenciju, samog šefa Odeljenja za kontrolu stranaca. Kenjekijeve žućkaste, kratkovide oči igrale su ispod debelih stakala kao dva žumanceta na dnu vangle. „Vi znate, besumnje, da i flaša najgore rakije može, ako je zdušno prigrlite, da se začas pretvori u pravu lepoticu”.
„Garantovano, milostivi gospodine”, rekao je hauzmajstor kao da brani omiljenu flašu, „bila je žena. Prenela mu je naređenje, pustila plin i rasplinula se. Kao sve žene.”
7.
U oslobodilačkim ratovima, uz narode, oslobađa se i mašta kućepazitelja i drugih čuvara, pa je ova hauzmajstorska priča mogla pripasti onoj vrsti neizvesnih svedočenja koja, posredstvom spornih zapisnika, pretvaraju mamurluk u istoriju. A ta istorija ostavlja za sobom nesumnjive tragove, čak i ako su joj izvori sumnjivi, to jest ako zgrada pod brojem 9 na Dunavskom keju i nije imala domara. Jedan od takvih tragova nalazi se u Rukopisnom odeljenju Matice srpske gde se čuva pesnička zaostavština Nenada Mitrova. Rukopise je, odmah po Mitrovljevoj smrti, ovlašćen od njegovih rođaka i prijatelja, prikupio i pripremio za štampu Mladen Leskovac. On je pesme pedantno prekucao, složio ih – držeći se Mitrovljevih skica i vlastitih procena – u pet svezaka, a svaku svesku opremio neophodnim napomenama. Beleške je, kao i pesme, otkucao na mašini, izuzev jedne koja se, za razliku od ostalih, ne tiče priređivačkog koncepta, već priredivačevih osećanja, a koju je, zelenom olovkom na komadiću papira, ispisao svojim sitnim a čitkim rukopisom i udenuo u zbirku Sumorni zanosi: „Ja ne volim ovu poeziju, ne; i verovatno da nisam lično poznavao Nenada Mitrova, i voleo ga, ne bih pisao o njoj, ili bih pisao negativno. Ali…” U potpisu: „M.L.” Ova beleška otkriva dirljiv pokušaj da se ublaži sukob umetničkih i ljudskih razloga; možda će ona biti jedan od ključeva u rukama budućih Leskovčevih biografa, ali u ovom času njen je zadatak tek da čitaocu predoči Leskovčev lep i obziran rukopis kojem će se, odmah na sledećim stranicama, suprostaviti jedan sasvim različit, aljkav ili nervozan, uz to neidentifikovan, koji se na neobjašnjiv način našao među istim koricama… O čemu je reč? Iako su se Mitrovljevi prijatelji, okupljeni nad njegovom rakom, zarekli da će, čim se rat završi, objaviti pesničku zaostavštinu, sva je prilika da te listove od grube kancelarijske hartije nakon Leskovca niko više nije dotakao – tako je papir očuvan, rubovi oštri – sem jedne ruke koja se nije predstavila. A i ona se zadržala samo na jednom mestu. Potražila je pesmu SVIM BOGALJIMA SVETA, grafitnom olovkom preškrabala reč BOGALJIMA, iznad nje nažvrljala, nervozno, u žurbi ili strahu: BIROBIDŽANCIMA, a potom, na margini obeležila, tu i tamo, po nekoliko stihova. Evo tih mesta:
svi vi anonimni ubogi, bedni i boni,
groteskne, odvratne parije,
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Jedan drugom zašto ne bi drugarski ruke pružili,
zašto se ne i mi udružili
u falangu jednu čvrstu sabili i stisli,
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Zašto ne bi osnovali
s one strane njihovih vidika,
opštinu našu, novi naš Jerusalim,
grad zlehudnika i stradalnika,
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
O, zašto ne bi ujedinili i sakovali
sva naša bezbrojna raspeća…
Čitalac koji naiđe na ove stranice svakako će se upitati ko je, kada i zašto izmenio naslov pesme i obeležio jedan broj stihova? Znamo da Leskovac nije, a sasvim neverovatno da bi to učinio bilo koji od Mitrovljevih prijatelja ili preživelih rođaka. Izvesno, nisu ni njegovi neprijatelji. Doktor Kenjeki je nakon 7. jula 1941. izgubio interes za Alfreda Rozencvajga, doktor Margan je, po raznim zadacima više boravio u Budimpešti i Berlinu nego u Novom Sadu, a posleratni pesnik i funkcioner, kada je na njega došao red, mogao je da posegne za kakvim očiglednijim sredstvom za kompromitovanje mrtvog Mitrova – da se za to ukazala potreba. Pa ko je to onda učinio? Neki poremećeni povratnik sa Dona ili iz Sibira? Neki ambiciozni saradnik OZNE? Obaveštajac KGB? Književni istoričar, nesuđeni Mitrovljev biograf? Saradnik Jevrejskog almanaha ili Nove istorije jevrejskog naroda? Autor Leksikona svetskih utopija i zavera? Ko je znao ono što je referent za kontrolu stranaca tek bio naslutio? Ko je mogao znati da birobidžanski bauk kruži Evropom? Da birobidžanska bura besni pod Beogradom? Ko je skrivao ključ birobidžanske šifre? Ko je isplanirao bekstvo u Birobidžan, odredio „Dan B”? Šta je sve znala „Dama iz Birobidžana?” Postoji li Birobidžan ili je Birobidžan san? I najzad, upitaće se možda i čitalac, šta da učini potpisnik ovih redova, slučajni nalazač ove zlonamerne i cinične ispravke u Mitrovljevom naslovu, sem da posegne za gumicom i obriše mrlju sa pesme i senku sa pesnikovog imena, i tako ga izuzme iz zavere u koju se, posegnuvši za gumicom, sam potpisnik upravo upetljao…
Odlomak iz knjige Put u Birobidžan, Judita Šalgo (Beograd, Stubovi kulture, 1997)
Priredila Ljubica Šljukić
[i] Alfred Rozencvajg (Vukovar, 1896 – Novi Sad, 1941) pesnik koji je pisao pod pseudonimom Nenad Mitrov. Objavio je dve zbirke pesama: Dve duše i Kroz klance jadikovce, a sa Mladenom Leskovcem, Žarkom Vasiljevićem i Dušanom Mikićem zbornik Tri prema jedan za poeziju.
